Jugoslavija – drugi scenario

Koliko znamo, jedan takav spor prvi put je eklatantno došao do izraza na sednici proširenog Politbiroa 13-16. marta 1962, koju je Tito jedva zaključio, izražavajući svoju “razočaranost“ i “indisponiranost“.

Rešavanje je nastavio individualnim razgovorima s vođama republika, uzevši još jedan dug u inostranstvu, čime je omogućio solventnost Jugoslavije. Ali time je on, možda i protiv svoje volje, postao jedini arbitar u Jugoslaviji. Bez njega se nije mogla doneti nijedna značajna odluka, a najznačajnije su se odnosile na raspodelu uvek novih kredita, njihovo otplaćivanje, pa i otplaćivanje kamata, što je izazivalo uvek nove sukobe. Kao što je, na primer, bio sukob povodom nominiranih i nenominiranih kamata posle ukidanja Opšteg investicionog fonda koji je trajao desetleće.

Za to vreme, do njegove smrti, bilo je dosta znakova da Jugoslavija Tita ne može da nadživi. Pre svega tu je bilo “hrvatsko proleće“ gde su se naširoko iskazivale težnje za nezavisnost Hrvatske, što je Tito na kraju suzbio.

Tito je izvršio još jednu čistku godinu dana kasnije, odstranjujući one za koje je smatrao da nisu dovoljno “odani Jugoslaviji“. Uklonjeni su Krste Crvenkovski, koji je zagovarao najradikalnija rešenja u “demontaži federacije“ – 1971. godine i Stane Kavčič, koji je bio spreman da uznemiri javnost da bi Slovenija dobila deo zajma Svetske banke za koji je smatrao da je nužan u njenom razvoju (ne obazirući se na druge republike) i takođe iskazujući odsustvo jugoslovenskog raspoloženja.

Možda najčudnije, odstranio je Marka Nikezića i Latinku Perović u Srbiji koji nisu iskazivali nikakav nacionalizam, ali pri tom nisu hteli ni da predstavljaju Srbiju kao subjekt koji bi bio posebno, više od drugih, zainteresovan i odgovoran za Jugoslaviju. To je bio bilans koji je pokazivao da na ravni istaknutih vođa i nema zainteresovanih za Jugoslaviju.

Istina, narod za te sudbonosne pukotine u jugoslovenskom rukovodstvu nije znao. NJemu će biti dopušteno da do tog saznanja dođe tek u 80-im godinama, na najgori način – dopuštenim delovanjem etničkih preduzetnika koji će u život običnog čoveka uneti najgore strahove. A na šta vlasti nisu htele da reaguju.

Ali, da li bi se istorija odvijala isto da je, umesto smena, došlo do Titove prirodne smrti, na primer, 1971, kada je Titu bilo 79 godina? S obzirom na godine, a i način života, to ne bi bilo iznenađujuće.

S obzirom na činjenicu razlaska, a posebno na način razlaska, gori ishod nije se mogao predvideti, mada su mnogi, pa i sam Tito, upravo takav ishod predviđali.

Proces raspada bio je neumitan i za njega je mogao poslužiti bilo koji povod. Međutim, postoje tri činioca koji su mogli uticati da raspad bude drugačiji.

Prvo, tokom 70-ih i početkom 80-ih godina još su postojala dva bloka, koji ne bi pasivno gledali na proces raspadanja. Ne bi mogli da ga zaustave, moguće je i da bi Sovjetski Savez tu doživeo svoj Avganistan: pokazalo bi se na jugoslovenskom terenu (ili njegovom delu) da nije dovoljno snažan da kontroliše proces. Ili, pak, obrnuto: možda bi intervencija u delu Jugoslavije ulila Sovjetskom Savezu još nešto vitalnosti. Ipak, proces raspada ne bi mogao da teče tako neorganizovano i neobuzdano, kao što je bio slučaj.

Drugo, možda najvažnije, na prizorištu bi bili vođe s nekim integritetom i podrškom naroda. Pre svega moguće je zamisliti i čini se realnim da bi Latinka Perović i Marko Nikezić, s jedne, i Miko Tripalo i Savka Dabčević s druge strane, sklopili neki dogovor o položaju Srba u Hrvatskoj, mada bi i jedni i drugi bili pod pritiskom nacionalista u svojim sredinama. To bi sprečilo rat u Hrvatskoj. Skoro je nezamislivo da bi Marko Nikezić, koji je zagovarao da Srbi rešavaju svoje probleme u Hrvatskoj, odnosno, Bosni i Hercegovini, njih podsticao na pobunu i upleo se u rat.

Tome bi sledio sporazum o položaju tri naroda u Bosni i Hercegovini do kojeg bi teže bilo doći, ali u odsustvu građanskog (i agresivnog) rata to ne bi bilo nemoguće.

Jedino žarište za koje se ne može pretpostaviti da bi ga iko umirio je Kosovo. Srpska i albanska stanovišta tako su udaljena, mržnja je tako duboka i sveobuhvatna da zato nije moguće pretpostaviti kako bi se sukob tamo završio. Ipak, verovatno je da se ne bi toliko iskomplikovao kao danas i da bi se uz moćno vođstvo u Srbiji, koje ume da pregovara, rešenje do danas našlo. To rešenje svakako ne bi bilo da se srpska truba čuje na Kosovu polju, ali ni da su Srbi stalno proganjani.

Najzad, činilac koji bi doprineo lakšem razilaženju jeste da strasti u 70-im godinama nisu bile tako uzburkane kako je to bio slučaj u dugim 80-im godinama. Ni ne bi toliko pao životni standard, koji je sa svoje strane doprineo uznemirenju i lakšem delovanju etničkih preduzetnika.

Dakako, po raspadu istočnog bloka, sve bi zemlje bile kapitalističke i višestranačke.

Jugoslavija bi se raspala ili razdružila na svoje osnovne sastavne delove, republike i jednu pokrajinu, a da pri tom ne bi bilo stvoreno toliko mržnje. Nemiri i talasanja iz 80-ih godina proizveli su nepoverenje i mržnju, koji su onemogućili sporazumevanje republika u razdruživanju i zaštitu manjina, a danas onemogućavaju utvrđivanje istine, koja je pretpostavka za saradnju država, naroda i pojedinaca.

Autori knjige „Da li je Jugoslavija morala da umre“ Sergej Flere i Rudi Klanjšek, koju je objavila naša kuća Danas – Dangraf, pripremaju dopunjeno slovenačko izdanje ove studije zapažene u čitavom regionu. Danas donosi odlomak iz novog izdanja u kojem autori analiziraju hipotetički scenario o mirnom dekomponovanju Jugoslavije 70-ih godina kada je na političku scenu stupila mlađa generacija komunista.