Jugoslovenski Minhen

Njihovi odgovori se uglavnom svode na mlitave podrške i, čak, kritike. Jugoslovensko rukovodstvo ne vidi, a neki u njemu namerno ne vide, da će se Jugoslavija raspasti ako se nastavi „pisanje Ustava na ulici“.

Politički puč se sprema, a još nisu svi u jugoslovenskom rukovodstvu formalno odustali od Ustava 1974. godine.

Tadašnja rukovodstva republika se spremaju da postanu svako u svom ataru mali Titići. (Tako je za života upozoravao Kardelj.) Miloševićeva Srbija traži ukidanje autonomnosti pokrajina, jer je njihovu autonomnost garantovala SFR Jugoslavija.

U Ustavnoj komisiji jugoslovenske skupštine otvaraju se i druga pitanja promene Ustava.

Ovom prilikom pomenuću jednu karakterističnu raspravu u Ustavnoj komisiji Jugoslavije gde su kao predstavnici Srbije učestvovali Slobodan Milošević, Borisav Jović i Bogdan Trifunović, a ostale republike i pokrajine takođe su predstavljali najviši funkcioneri.

Kod pitanja promene Ustava postavilo se pitanje promene izbornog sistema kako bi se uveo princip glasanja – jedan građanin, jedan glas. Na takve predloge Milošević cinično odgovara da to treba primeniti, ali na Jugoslaviju kao državu.

Predsednik Skupštine Slovenije Miran Potrč odgovorio je Miloševiću da je takav princip ismejavanje demokratije, jer bi se zakoni na nivou višenacionalne Jugoslavije donosili uglavnom u interesu srpskog naroda, odnosno Srbije.

Međutim, glavna politička bitka kad je reč o Ustavu iz 1974. ipak se vodila oko položaja autonomija u Srbiji. Predstavnici Miloševićeve Srbije tražili su da sve funkcije, za koje garantuje Jugoslavija, budu prenete s pokrajina na Srbiju, što je bio korak ka ukidanju autonomnosti pokrajina.

Da bi se to tako promenilo, bila je neophodna saglasnost svih skupština republika i pokrajina.

Pošto o tome nije bilo saglasnosti, Miloševićevo političko i stručno rukovodstvo jednostrano je donelo odluku o tome da se pokrajinske skupštine same odreknu tih funkcija.

Za tako nešto trebalo je prvo napraviti politički puč koji je već bio utreniran na Osmoj sednici SKS, a potom i ustavni puč. Naravno, Milošević je očekivao da će jugoslovensko rukovodstvo to prihvatiti, što se na kraju i obistinilo.

Javni pokušaj da se zaustavi proces uličnog ukidanja suštine autonomija odigrao se krajem septembra 1988. godine, kad smo imali sastanak najodgovornijih funkcionera Srbije i Vojvodine, gde su tema bili amandmani na Ustav Srbije, koji su trebalo da budu polazna osnova za usaglašavanje.

Na sastanku su s naše strane bili prisutni Nandor Major, predsednik Predsedništva Vojvodine, Milovan Šogorov, predsednik Predsedništva PK SKV, Jon Srbovan, predsednik Izvršnog veća Vojvodine, Milivoj Vujadinović, predsednik Ustavne komisije Vojvodine umesto Đorđa Milutinovića koji je bio bolestan i ja.

Republiku Srbiju na sastanku su predstavljali general Petar Gračanin, predsednik Predsednišva Srbije, Slobodan Milošević, predsednik Predsedništva CK SKS, Borislav Jović, predsednik Skupštine Srbije i predsednik Ustavne komisije Skupštine Srbije, Bogdan Trifunović, predsednik Socijalističkog saveza Srbije i Desimir Jeftić, predsednik Izvršnog veća Skupštine Srbije.

O rezultatima tog razgovora javnost je obavestio Milivoj Vujadinović, predsednik Ustavne komisije, koji je o tome dao izjavu za novosadsku televiziju.

U periodu između 27. septembra i 5. oktobra 1988. godine usaglašavanje su, s vojvođanske strane, nastavili samo Milovan Šogorov i Nandor Major. O sadržaju i toku razgovora sa Slobodanom Miloševićem obaveštavano je Predsedništvo Pokrajine i članovi Predsedništva PK SKV. (Ja nisam bio član nijednog predsedništva.) Kasnije sam saznao da je na kraju tih razgovora trebalo da daju izjavu za beogradsku televiziju Borisav Jović i Milovan Šogorov. Borisav Jović je odbio da daje izjavu i time je bilo jasno da se priprema dalja eskalacija, koja se i završila smenom Predsedništva PK SKV 5. i 6. oktobra 1988. godine.

Iz te noći još uvek imam pred sobom sliku sednice PK SKV. Zgrada Izvršnog veća i Skupštine Vojvodine bila je opkoljena mitingašima iz cele Srbije, koji su došli u više desetina autobusa.

Izlupali su sva stakla na prozorima i vratima obe zgrade, milicija je jedva uspevala da zadrži naoštrene mitingaše da ne upadnu u salu i linčuju članove PK SKV.

Sastanku je ispred rukovodstva Srbije prisustvovao Zoran Sokolović, koji je kasnije (posle rušenja Miloševićevog režima) izvršio samoubistvo. Niko nije hteo da sedi pored Sokolovića, pa me je on zamolio, kao domaćina zgrade Skupštine Vojvodine, da sedim pored njega, što sam nevoljno i učinio.

Tokom rasprave u više navrata sam izlazio do vrata zgrade i sa tadašnjim sekretarom SUP (Sekretarijat unutrašnjih poslova (policija i bezbednost).

Ovaj državni organ je bio organizovan i po republikama i pokrajinama) Vojvodine Petrom Palkovljevićem Pinkijem procenjivao situaciju šta da se radi kako bi se zaštitili ljudi i imovina.

Atmosfera je bila zapaljiva, jer su organizatori mitinga bili rešeni da silom završe sa rukovodstvom PK SKV, koje je Miloševićeva propaganda u to vreme provlačila kroz blato i, na kraju, proglasila neprijateljem Srbije.

Kada je policijsko obezbeđenje javilo Pinkiju da mora upotrebiti vodene topove i silu da bi zaštitilo skup u zgradi Skupštine Vojvodine, Pinkijeva procena je bila da će to sigurno izazvati još opasnije naknadne napade i tražio da prenesem Šogorovu i Sokoloviću da se sastanak ubrza, što sam i učinio.

Sastanak PK SKV se završio ostavkama članova Predsedništva PK SKV, a Sokolović je mitingaše pozvao da nastave svoj skup kod Sportsko-poslovnog centra (Spensa), gde se sve i završilo.

Glavni deo prve faze rasturanja SFR Jugoslavije počeo je da se realizuje.

Majstori Osme sednice CK SKS, koji su tada masovnim telegramima podrške Miloševiću iz cele Srbije za obaranje Ivana Stambolića vršili pritisak na glasanje članova CK SKS, upotrebili nov model zloupotrebe ljudi prethodno opijenih militantnim nacionalizmom, spremnih na sve kako bi naterali PK SK Vojvodine da prihvati ostavke svog političko-izvršnog rukovodstva.

Uličnim rušenjem političkog rukovodstva Vojvodine 5. i 6. oktobra 1988. godine, Miloševićev militantni nacionalizam pokazuje da se posredstvom organizovanja mitinga, kao sredstva nasilne promene ustavnog položaja pokrajina, može zapretiti i pojedinim republikama, a time i Jugoslaviji ukoliko se ne udovolji i drugim njihovim zahtevima.

Rušenje vojvođanskog rukovodstva je samo taktički potez na putu pokušaja redefinisanja tadašnje Jugoslavije i to metodom uličnog nasilja i satanizacijom rukovodstava republika i pokrajina, koje se ne slažu sa ultimativnim zahtevima tadašnjeg rukovodstva Srbije.

Kršenje statutarnih normi kod rasprave i glasanja na Osmoj sednici CK SKS, razlike u tumačenju dogovora s Majorom i Šogorovim i jednostrano utvrđivanje nacrta amandmana na Ustav Srbije i s tim u vezi zloupotreba depeše Predsedništva SR Jugoslavije, sve je to ukazivalo na karakter te vlasti koja je morala završiti u ratovima.

Istine radi, garnitura Ivana Stambolića bila je više-manje za određeno sužavanje nadležnosti pokrajina, ali do Slobodana Miloševića niko nije zagovarao nasilno rušenje balansa tadašnje jugoslovenske federacije.

Opterećeni unitarističkom svešću o državi Srbiji kao centralizovanoj, a ne složenoj republici, koja ima i dve pokrajine, rukovodeći ljudi, a i stručna javnost Srbije, postavljala je stalno pitanje ravnopravnosti Srbije u Jugoslaviji.

Otvaranje pitanja ravnopravnosti Srbije stalno se završavalo i na otvaranju pitanja ravnopravnosti Srba u Jugoslaviji i, s tim u vezi, teritorija drugih republika.

Međutim, u tom momentu nije bilo mogućnosti da nacionalizam otvara pitanje teritorije u Vojvodini, jer je tu većina Srba, u Hrvatskoj i BiH Srbi su tada ravnopravni narodi, ali na Kosovu su postojali uslovi da se oba nacionalizma (albanski i srpski) odgajaju kao fitilj za uvođenje državnog centralizma u Srbiji, a time i rušenje balansa federativnosti u Jugoslaviji.

Put je jasan, trebalo je samo naći majstore i alat koji će napraviti novu, Treću Jugoslaviju, koju su neki već tada zvali Srboslavija.

Tome je posebno služila i presna laž i pretnja izrečena iz usta novog spasitelja Slobodana Miloševića, kad on kaže: „Vode se pregovori za osvajanje nekih prava koja, ako budu usvojena, predstavljaju osnovu za cepanje Srbije na tri samostalna i međusobno odvojena dela, na tri nove države“.

Međutim, istina je bila da su se vodili razgovori da se preciziraju neke jedinstvene funkcije koje će Srbija vršiti na celoj svojoj teritoriji, a ne da se cepa Srbija.

Prateći taj deo njegovog zastrašivanja, podsetio sam se mišljenja poznatog psihijatra iz Novog Sada prof. Vurdelje; u jednom privatnom razgovoru gde sam bio sa Alimpićem i Vlajkovićem, on je rekao da Slobodan Milošević treba da se leči na psihijatriji.

U suprotnom, on može biti opasnost za državu. Izgovoriti javno takvu lažnu optužbu o raspadu Srbije na tri države bio je jasan poziv, militantnim nacionalizmom već naoštrenom narodu Srbije, da su oni koji to predlažu njeni neprijatelji.

Moram ovde dodati još jedno sećanje na reči poznatog psihijatra: kada je Milošević u razgovoru s američkim izaslanikom Ričardom Holbrukom, na Holbrukovu pretnju da će Srbija biti bombardovana, mirno odgovorio – „Pa, bombardujte“. Državnik koji prihvati da mu narod i državu neko bombarduje teško se može smatrati normalnim.

Partijsko i državno vođstvo SFRJ igralo je ulogu britanskog premijera Nevila Čembrlena, koji je u Minhenu 1938. Hitleru dao odrešene ruke da okupira Čehoslovačku u ime navodne zaštite sudetskih Nemaca, koji su živeli u tadašnjoj Čehoslovačkoj.

Boško Krunić je u svojoj knjizi Decenija zamora i raskola, pišući o tim zbivanjima, zaključio da se nama desio mali Minhen. S tim se ja, naravno, slažem. U to vreme jugoslovensko rukovodstvo u SKJ je bez Boška Krunića, koji je pod pritiskom podneo ostavku, državno Predsedništvo SFRJ je bez Radovana Vlajkovića, koji je bio na reoperaciji srca.

Praktično, oba rukovodstva su saučesnici političkog puča. Na ovu temu vodio sam jednu raspravu sa nekim članovima rukovodstva SK Jugoslavije iz Slovenije, posebno sa Borisom Muževićem, koji je bio na radu u CK SKJ i učesnik na sednici Predsedništva CK SKJ, kada je Stipe Šuvar bio na čelu tog rukovodstva.

U toj polemici on mi je dao neautorizovane stenograme sa minhenskih sednica, gde sam se uverio da su, sem trojke iz Slovenije (Kučan, Korošec i Mužević), svi drugi članovi tog rukovodstva diskutovali u smislu da vojvođansko rukovodstvo puste niz vodu, jer je birokratsko. Pomenuta trojka iz Slovenije u početku je polemisala sa svima, tvrdeći da je vojvođansko rukovodstvo isto toliko birokratsko kao i sva druga rukovodstva u Jugoslaviji. Odnosno, Kučan je upozoravao da vidi strahovite posledice tih mitinga.

Kasnije su i predstavnici Slovenije prihvatili smenu vojvođanskog rukovodstva.

Dvoličnost Stipe Šuvara i Raifa Dizdarevića, koji su se kasnije okomili na Miloševića, kritikujući njegovu politiku, mene je toliko iritirala da sam na sednici Konferencije SKV sa novim rukovodstvom koje je Milošević instalirao oštro kritikovao oba predsedništva Jugoslavije stavom da su ona najodgovornijia za to što se desilo u Novom Sadu, odnosno Vojvodini.

To sam mogao još uvek da učinim, jer sam bio predsednik Skupštine Vojvodine, kojoj su Miloševićevi izvođači radova (Šipovac, Kertes i Pankov) namenuli ulogu samoubice ili bolje reći ubice vojvođanske autonomnosti. Na toj sednici javno sam prozvao jugoslovenski politički i državni vrh i, čak, lično optužio Stipu Šuvara za ukidanje autonomija.

Tu moju kritiku su Miloševićevi propagandisti – manipulatori iskoristili da na udarnom terminu TV Beograd izvuku iz moje diskusije onaj deo gde ja kritikujem samo Šuvara, što me je kasnije koštalo nesporazuma i napada, ali i od strane autonomista, jer nisu znali kakvu je tada prljavu ulogu odigrao Šuvar.

U toku zime i do kraja februara 1989. godine pripremala se još veća zloupotreba tadašnjih institucija tj. Skupštine Vojvodine. Sve je podsećalo na pripremu Osme sednice CK SK Srbije. Ideja je bila da se u delegatskoj skupštini sprovede volja naroda o promeni Ustava Srbije i kasnije Vojvodine, kako su to mitinzi zahtevali.

Oktobra meseca 1988. godine državno i partijsko rukovodstvo SFR Jugoslavije svesno ili nesvesno aktivno učestvuje u razbijanju jugoslovenske države, jer je dozvolilo da se krši tadašnji Ustav, tj. da se bez saglasnosti skupština svih republika menja ustavni položaj pokrajina.

To rukovodstvo je podržalo secesiju koju je izvršio Miloševićev režim sa konstituisanjem centralizovane države Srbije.

Na pomenutoj sednici Predsedništva CK SKJ, kad je ono zauzimalo stav koji će Stipe Šuvar zastupati u donošenju odluka Predsedništva SFRJ, tu sramotu je komentarisao jedan častan čovek, izvršni sekretar Predsedništva iz Slovenije Boris Muževič. Konkretno, na odluku partijskog rukovodstva SKJ da se dâ podrška promeni položaja pokrajina, odnosno udovolji Miloševićevom zahtevu, u svojim beleškama konstatovao je sledeće: „Prodali smo Vojvodinu i ko je sada na redu?“ Bila je na redu Crna Gora, a kasnije i crna sudbina cele Jugoslavije.

Prodaja Vojvodine je izvršena ugovorom od 7. oktobra 1988. i to u vidu sledeće depeše:

Predsedništvo SFRJ šifrovano

STR POV BR. 516/4-2035

Dana 7. 10. 1988.  uručiti odmah

Beograd    strogo poverljivo

Predsedništvu SR Srbije, SAP Vojvodine, SAP Kosova

Predsedništvo SFRJ je na današnjoj sednici, polazeći od više puta date ocene da postizanje potpune saglasnosti o spornim pitanjima promena Ustava SR Srbije ima izuzetan značaj za smirivanje političke situacije ne samo u SR Srbiji, već i u celoj zemlji, stavova koje je u vezi s tim zauzelo Predsedništvo Centralnog komiteta SKJ i jedinstvene ocene da su rešenja predložena u usvojenom nacrtu ustavnih amandmana u osnovi prihvatljiva i daju mogućnost za brzo usaglašavanje, zaključilo da je neophodno da se Komisija za ustavna pitanja Skupštine SR Srbije najhitnije sastane i objavi da je saglasnost postignuta.

Predsedništvo SFRJ traži da se Predsedništvo SR Srbije, Predsedništvo SAP Vojvodine i Predsedništvo SAP Kosova najenergičnije založe da se ovaj zaključak izvrši.

Predsednik, Raif Dizdarević

**

Ovaj dokument, koji je u ime Predsedništva SFRJ poslao tadašnji predsednik Raif Dizdarević, podržava stavove Predsedništva CK SKJ i rešenja za promenu Ustava koja predlaže Milošević i traži hitan sastanak Ustavne komisije Srbije, na kojoj bi se objavilo da je postignuta saglasnost. Državno rukovodstvo na kraju traži od Predsedništva Srbije, Vojvodine i Kosova da se njihov zaključak izvrši. Međutim, glavna prevara nastaje u depeši Borisava Jovića, tadašnjeg predsednika Skupštine Srbije, kad se on 8. oktobra obraća predsednicima skupština Vojvodine i Kosova i ne traži raspravu o nacrtu amandmana, kao osnove za usaglašavanje, već traži da predstavnici pokrajina u Ustavnoj komisiji Srbije saopšte da su saglasni sa nacrtom amandmana na Ustav Srbije, gde se neustavno menja položaj pokrajina i da se javnost obavesti o postignutoj saglasnosti. Tekst sledeće depeše to potvrđuje:

**

Skupština SR Srbije       strogo poverljivo

Strogo poverljivo  šifrovano

8. 10. 1988. godine vrlo hitno

Beograd

Drug, Živan Marelj, Predsednik Skupštine SAP Vojvodine

Drug, Vukašin Jokanović, Predsednik Skupštine SAP Kosova,

U vezi sa Depešom Predsedništva SRFJ broj. Str. Pov. 516/4-2035 od 7. ovog meseca upućenim predsedništvima SR Srbije, SAP Vojvodine i SAP Kosova, potrebno je da me u toku dana obavestiš da li je rukovodstvo pokrajine saglasno da vaši predstavnici na Ustavnoj komisiji Skupštine SR Srbije, koju ću zakazati odmah, saopšte da su saglasni sa nacrtom amandmana na Ustav SR Srbije i da javnosti objavimo da je saglasnost postignuta.

Predsednik Skupštine SR Srbije, Borisav Jović s. r.

**

Dakle, odjednom je promena Ustava Srbije evoluirala od u osnovi prihvatljiva za usaglašavanje do – saglasnost u toku jednog dana. Prevare koje su započele na Osmoj sednici CK Srbije i kršenjem Ustava SFRJ, ovom vrhunskom prevarom o saglasnosti pokrajina na samoukidanje u Ustavu Jugoslavije, završene su kasnije donošenjem Ustava Srbije 1990. godine.