Jugoslovenski ratovi: Temelj za novu ulogu NATO

Da li je to Morton Abramovic, Zbignjev Bžežinski, general vazduhoplovstva Vorden, češki predsednik Vaclav Havel ili stručnjak RAND korporacije za nuklearna pitanja, Albert Volšteter. S pravom, mogli bismo svakog neokonzervativca okriviti da je planski i sračunato učestvovao u bombardovanju. Ipak, planovi i razrade scenarija upotrebe sile u slučaju raspada Jugoslavije i podrške secesiji Kosova, razrađeni su mnogo ranije, tokom hladnog rata, i to za slučaj konfrontacije sa velikim komunističkim rivalom, Sovjetskim Savezom. Oni su nastavili da važe čak i kada više nije bilo hladnog rata, ali su bili neprobojna senka ispod koje nije moglo lako da se izađe.

Američka vojska početkom 70-ih godina do detalja razradila je scenarije mogućnih razvoja u post-Titovoj Jugoslaviji. Oni su se kretali od blagih kriza, pa do poslednjeg, najgore mogućnog scenarija, potpunog raspada Jugoslavije usled secesionističkih pokreta i unutrašnjih sukoba.

Ako bi svejugoslovenske snage bile zbrisane, Sjedinjene Države bi trebalo da razmotre mogućnost pružanja pomoći secesionističkim nastojanjima samo pod dva uslova: (1) ako secesija izgleda nepovratno uoči opšte dezintegracije; (2) ako secesionistički entitet izgleda razumno kohezivno, što verovatno znači da je mahom nacionalno homogen.

Kandidati za secesiju uočeni su na severu i na jugu zemlje. Potencijalni „severni“ kandidati za secesiju su Hrvatska i Slovenija. Američki stav prema njima nije bio jednak. „Hrvatska malo verovatno može da zadovolji drugi uslov, ali Slovenija bi mogla. Uprkos njenoj maloj veličini, geografska lokacija Slovenije mogla bi da opravda pružanje ograničenog napora da joj se pomogne da uspostavi nezavisnost, bez obzira na ishod krvoprolića na drugim jugoslovenskim teritorijama. U tom ekstremnom slučaju, Sjedinjenim Državama bi najviše odgovarao austrijski a ne italijanski status takve mini države“ navedeno je u studiji.

Na „jugu“ najverovatniji secionistički regioni su Makedonija i Kosovo. Dok je za Makedoniju ocenjeno da je „malo verovatni privlačni kandidat za američke napore da joj pruži pomoć da uspostavi nezavisnost, čak i bez razdora između njenih Makedonaca i Albanaca“, ocena o Kosovu je drugačija.

„Kosovo, ako se ima u vidu njegov trenutni nacionalni sastav, verovatno će biti podeljen konfliktom između njegovih Albanaca, s jedne, i Srba i Crnogoraca, s druge strane. Ako se, pak, u međuvremenu veoma brojno ukupno albansko stanovništvo dalje uveća, a emigracija Srba i Crnogoraca iz pokrajine nastavi u većoj razmeri, što bi za posledicu imalo nacionalno mnogo homogenije stanovništvo, secesionističko Kosovo moglo bi biti iznutra ujedinjeno“, navedeno je u analizi, kako bi Kosovo moglo da ispuni oba američka kriterijuma za pomoć. Imajući u vidu kada je ona napravljena, mora se reći da je ona doista tačno predvidela kretanja unutar kosovske populacije i jačanje trenda iseljavanja Srba i Crnogoraca.

Kosovo, međutim, ne bi krenulo samo ka nezavisnosti, nego ka stvaranju „Velike Albanije“. „Ako Kosovo pokuša da se otcepi od Jugoslavije, onda njegov najverovatniji cilj neće biti nezavisnost nego, uprkos disparitetu unutrašnjih sistema, ujedinjenje s Albanijom. Iako bi Tirana mogla da ima snažne rezerve u pogledu takve unije u periodu krize, strahujući da bi to moglo da podrije njen ortodoksni komunistički sistem i učini Albaniju mnogo podložniju sovjetskom napadu, ona ipak ne bi mogla lako da odbaci formiranje Velike Albanije. Čak i da i dalje uživa političku podršku Narodne Republike Kine (NRK), ta proširena država mogla bi da prođe kroz iskustvo Jugoslavije iz 1949. godine i zatraži zapadnu podršku i pomoć. U tim okolnostima, ako Albanci daju nekakvo obećanje da će biti spremni da se odupru sovjetskoj intervenciji, američka vlada mogla bi da razmotri pružanje političke podrške i čak i davanje ograničene vojne pomoći „Velikoj Albaniji“. Mogla bi, u svakom slučaju, da tretira sovjetsku pretnju Velikoj Albaniji kao podstrek za koordinisanje diplomatskih i političkih mera sa Kinom koje su usmerene protiv Moskve“, precizirano je u analizi ovog scenarija raspada Jugoslavije.

Takvi, secesionistički napori, mogli bi da budu uspešni, dok bi „krvavi građanski rat nastavio da se vodi u krnjoj Jugoslaviji“. U ovom scenariju, međutim, očekivalo se da će Sovjetski Savez da se umeša „i da uvede red“, što SAD ne bi mogle da ne prihvate. „Ako bi krvoproliće predugo trajalo, a raspad Jugoslavije pokazao se kao nepovratan, Sjedinjene Države ne bi imale drugu opciju nego da prihvate sovjetsku odluku da se umeša i uvede red, ili na zahtev legitimnih saveznih vlasti koje su opstale, ili na inicijativu Sovjeta. U tom malo verovatnom, ali zamislivom najgorem slučaju, vlada SAD trebalo bi da očekuje da će Sovjeti podržati ideju jugoslovenskog integriteta i nastojati da reinkorporiraju u Jugoslaviju sve secesionističke entitete“, navedeno je u studiji.

Kako bi „secesionistički entiteti“, opstali, bile su potrebne „čvrste američke i NATO bezbednosne garancije“, zaključeno je u studiji. Tada proširenje NATO nije bilo na vidiku, tako da nije moglo da se precizira, kakve bi to garancije bile, budući da je u sličnim analizama, koje su razrađivane za slučaj sovjetskog napada na Jugoslaviju, odnos prema upotrebi američkih trupa u Jugoslaviji bio ambivalentan – od rezolutnog odbijanja do ostavljanja mogućnosti da se one u nekom trenutku upotrebe.

Iako je napravljena još ranih sedamdesetih, analiza je zadržala svoju aktuelnost, posebno kod onih američkih krugova koji su bili upućeni i njeno postojanje. Jedna od takvih ličnosti bio je i DŽozef Kruzel. Nekadašnji američki obaveštajac u Vijetnamu, posle kratke akademske karijere, postao je pomoćnik sekretara odbrane za Evropu i NATO. U toj ulozi, on je kreirao politiku „Partnerstva za mir“, što ga je preporučilo da bude Klintonov izaslanik za Bosnu 1995. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći na Igmanu, zajedno sa još dvojicom američkih visokih diplomata – Robertom Frejžerom i Nelsonom Druom.

Razmatrajući ulogu i prirodu nesvrstanih i neutralnih evropskih zemalja, u predvečerje okončanja „hladnog rata“ u studiji „Između blokova“, DŽozef Kruzel još dublje precizira jugoslovenski slučaj.

Na južnom krilu NATO-a, nalazile su se četiri neutralne i nesvrstane zemlje: nesvrstana Jugoslavija, izolovana Albanija, ostrvske države Kipar i Malta. Blokovske napetosti bile su posebno vezane za Jugoslaviju, gde su se dva bloka našla u obrnuto srazmernim pozicijama. Svaki savez imao je veoma značajno interesovanje za Jugoslaviju, naglašava Kruzel. Sovjeti su u nekoliko navrata tražili baze na dalmatinskoj obali. Varšavski pakt ima verovatno najveći potencijal u Jugoslaviji, a NATO je imao „veliki interes da spreči svoje neprijatelje da koriste jugoslovensku teritoriju“.

Okupacija Jugoslavije ponudila bi Varšavskom paktu dobru rutu za invaziju prema Italiji, kao i baze za sovjetsku ekspanziju na Mediteranu. To bi moglo da ohrabri Mađarsku i Rumuniju da ostanu najčvršći članovi Varšavskog pakta, da ugrozi Albaniju, ali što je najvažnije, da pomogne da se odvoje Grčka i Turska od ostatka NATO saveza. Neutralizacija Turske, s najvećom stranom armijom u NATO, posle SAD, oslobodilo bi značajan broj od 30 i više sovjetskih i drugih divizija Varšavskog pakta i 2 000 taktičkih aviona koje su sada okrenute ovom području. Ona bi takođe pomogla sovjetsko kretanje prema enormno važnom regionu Persijskog zaliva i Bliskog istoka, procenio je Kruzel.

Zbog toga je NATO podrška Jugoslaviji bila je zasnovana na premisi da snažna Jugoslavija može da spreči Sovjetski Savez da dosegne Mediteran i Italiju. U tom procesu, Jugoslavija bi mogla da priveže za sebe brojne ruske divizije, isto kao što je to činila u protiv Nemačke u Drugom svetskom ratu.

DŽozef Kruzel ističe poseban značaj i moguću rastuću ulogu Albanije. „U bilo kakvoj konfrontaciji istok-zapad od Albanije se može očekivati da se bori protiv bilo kog napadača; jedina mogućnost za izuzetak bio bi jedino ako bi neki blok ponudio Albaniji podršku u okupaciji kosovskog regiona Jugoslavije, naseljenog većinom etničkim Albancima, u zamenu za stvaranje baza i drugu pomoć „, pisao je Kruzel, navodeći primer Italije iz Drugog svetskog rata i njenog ponašanja prema Kosovu. Osim što je predočio da bi Albanija podržala neki vojni savez u zamenu za „okupaciju Kosova“, Kruzel je formulisao ideju da je „spoljna intervencija neminovna“ u slučaju građanskog rata u Jugoslaviji,

„Jugoslavija je poseban slučaj neutralne zemlje u Evropi. Ona sebe naziva nesvrstanom, ne neutralnom, i sa izuzetkom Albanije, jedino tamo vlada komunistička partija. Jugoslavija se graniči sa sedam država; sastoji se od šest republika, pet nacionalnosti, četiri jezika, tri religije i dve azbuke. Ona je predmet većih unutrašnjih tenzija nego bilo koja tradicionalno neutralna država, i u periodu posle rata suočila se sa nekoliko velikih unutrašnjih kriza. Kada je reč o bezbednosti Jugoslavije treba strahovati od unutrašnjih zbivanja, a ne spoljašnjih, ali s obzirom na strateški položaj, svaka moguća dezintegracija Jugoslavije privukla bi značajne spoljašnje interese. Spoljašnja intervencija je neminovna u slučaju građanskog rata“ – smatrao je Kruzel.

Deceniju kasnije, 1998. američki ambasador koji je tek završio mandat u NATO, Robert Hanter, zaključio je: „Bosna je u stvarnom smislu spasila NATO“. On je već tada govorio da nema bolje prilike za oružanu akciju NATO, nego što je obeležavanje pola veka njegovog postojanja. Pored toga, jasno je tvrdio da je u pitanju kredibilitet NATO-a. Za Hantera, bio je to dokaz da je NATO konačno našao svoju novu misiju.

Kao novoimenovani američki ambasador u NATO 1993. Robert Hanter, nije mogao da sakrije svoje iznenađenje kada se našao u sedištu zapadne vojne alijanse. Moral bezvoljnih kolega i zaposlenih bio je na nuli, savez nije imao jasan pravac u kome se kretao, pošto nakon kolapsa Sovjetskog Saveza nije bilo jasnog puta kojim NATO treba da dalje da ide. U Bosni se vodio rat, a nadležne su bile snage UN, koje „nisu bile u stanju bilo koga da zaštite“, dok je NATO patrolirao nebom Bosne.

Na kraju mandata, posle četiri i po godine, Hanter je bio zadivljen promenom: NATO je imao jasnu viziju i cilj u budućnosti, koji su se kretali oko četiri tačke. Prva je bila da se očuva američko angažovanje kao evropske sile, da se sačuva najbolje iz prošlosti NATO-a, da se centralnoevropske države potpuno uključe u Zapad i da se angažuje Rusija. Tri zemlje već su bile pozvane u NATO – Češka, Poljska i Mađarska, a vrata su otvorena za sve ostale. Proširenje NATO-a postalo je osnova oko koje se okretala budućnost NATO-a, a jugoslovenski ratovi temelj na kojem je stajala.

Tako je bilo mogućno da profesor Karl Kavenedž Hodž formuliše stvarno značenje jugoslovenskih ratova za NATO i zapadni vojni savez i pre zvaničnog proširenja na istok, pošto je NATO bio stvarnije prisutan na tlu bivše Jugoslavije. Tamo gde je ona nekada bila, na njenom tlu bile su trupe NATO. „Iako se NATO oficijelno nije proširio na naslednice bivše Jugoslavije, on je u njima postao mnogo više i suštinskije prisutan nego u bilo kojoj od tri preostale zemlje Varšavskog pakta kojima je ponuđeno članstvo u NATO – Mađarskoj, Poljskoj i Češkoj – i postao je i sam transformisan usled jugoslovenskog iskustva… U suštini, ukupne akcije NATO-a stavile su vojnu silu iza samoopredeljenja traženog od Hrvata, Slovenaca, Bošnjaka i Albanaca, a protiv srpske krnje Jugoslavije. Serija ratova za jugoslovensko nasleđe promenilo je definiciju evropske bezbednosti radikalnije nego cela decenija zvaničnih deklaracija i vizionarskih dokumenata o novom strategijskom konceptu“, uočio je profesor Hodž.