Junaci pobeđuju inženjere

U Beogradu su na svakom koraku menjačnice, zamenjuju se evri stranih državljana srpskog porekla. Taj obrt čini osam posto domaćeg BDP, a strane investicije su šest posto. Godišnje pošalju 2,7 milijardi evra na 800.000 adresa. Još toliko se, smatraju eksperti, unese bez prijavljivanja. Kako bi tek izgledalo srpsko društvo da su toliki novac mogli da zarade ovde, da je u poslednjih sto pedeset godina bilo dopušteno da se razviju kapitalizam i građansko društvo zapadnoevropskog tipa?

U komentaru na društvenim mrežama jedan „Preduzetnik“ je napisao: „Najbolji ne mogu da pobede i odlaze, sa njima i najbolji genetski materijal odlazi drugima“. Stručnjaci Ujedinjenih nacija predviđaju da će broj stanovnika u Srbiji do 2041. godine opasti za 23 posto, odnosno na 5,5 miliona. Mladi se već u srednjoj školi spremaju na egzodus. Hrle u, kako se ovde još od 19. veka predstavljalo, našem slovenskom rodu tuđi i neprijateljski zapadni kapitalizam.

Nikada u Srbiji privreda i preduzetnici nisu imali primat, niti je industrija diktirala politiku i običaje. Apsolutističke vladavine masovnih stranaka i njihov odabir „elite“ počele su još sa liberalima Jovana Ristića i Pašićevim radikalima, pa nastavile preko Titovih komunista, i dogurale do današnjih „demokratskih“ i „narodnih“ stranaka sa njihovim „liderima“. Pašić je Srbijom i Srbima vladao 45, a Josip Broz 35 godina.

Šezdesetih godina prošlog veka Kragujevac postaje slavan u Jugoslaviji i Evropi. Zavodi Crvena zastava uzdižu se u svetski poznatu fabriku ne zbog proizvodnje i liferovanja oružja, već, zbog kultnih „fiće“ i „tristaća“, a početkom sedamdesetih je na montažnoj traci sklopljen i popularni „101“. Posle prekida sa SSSR-om uspostavljeni su politički, privredni i kulturni odnosi sa Zapadom. „Fića“ je za Srbiju i Jugoslaviju postao ono što je za Ameriku pola veka ranije bio čuveni Fordov T-model, masovni „Tin Lizzie“. Sa „fićom“ srpski se „gunjac i opanak“ penje na točkove. Bio je to zvučni šamar Istočnom bloku. „Fića“, masovni privatni automobil, postao je ljuti neprijatelj svim svetim socijalističkim principima, bratskom kolektivizmu radnika u siromaštvu. Mali „fića“ raskočoperio se u još jedno veliko „Ne“ Moskvi. Sovjetska planska privreda zahtevala je proizvodnju traktora, ako su hteli da se vozikaju, radnici su mogli to samo u prisustvu ostalih drugova, dakle – kolektivno. Privatni automobil je simbol kapitalizma i potrošačkog društva. Tamo gde njega ima, nema socijalizma. Rusija ni do danas nije uspela da napravi poželjni privatni automobil, jeste ratne avione, ali sa njima se ne može putovati ili voziti po gradu.

U knjizi „Dosije Vihor“ inženjer Nikola Kartalović autobiografski opisuje uspon i slom napretka u jezgru srpske industrije, u Kragujevcu. Prvi čovek srpskih komunista, Marko Nikezić, pre pedeset godina, pokušavao je sa privrednicima i mladim partijskim kadrovima da održi dotadašnji postignuti razvoj i podrži privredni zalet ka tržišnoj privredi a što dalje od birokratskog modela planske privrede SSSR-a. Bio je to, shvatio je i sam Nikezić, uzaludan pokušaj u zaostalom društvu sa izgrađenim kultom vođe u opijumu populizma. Tito je sudbinski tada prelomio i Srbija je izgubila veliku šansu u započetoj modernizaciji, svakako i poslednju u 20. veku.

Sredinom pedesetih je Prvoslav Raković, direktor Zavoda Crvena zastava, uspeo da dobije kredit od Fiata, a zatim je drugu fazu kreditirala Međunarodna banka za obnovu i razvoj. Izgrađeno je 200 pratećih fabrika širom zemlje. Svake naredne godine Zavodi su na tržište izbacivali sve više automobila, 1964 – 25.000 vozila, 1967 – 35.000. građani Srbije su se u automobilima od 600 i 750 kubika vozili najbrže u svojoj istoriji – od 110 do 120 kilometara na sat. Sve veća proizvodnja „fića“ podstakla je i bržu izgradnju auto-puta Beograd – Niš. Na radnim akcijama bilo je na hiljade mladih. Zastava i Ei Niš zapošljavale su desetine hiljada radnika. Masovno se iz gumenih opanaka uskakalo u radničke kombinezone, motike su se zamenjivale šrafcigerima i francuskim ključevima.

Nikada ranije, osim kada je ratovala, Srbija nije imala takvu milionsku, ali ovog puta radnu mobilizaciju, i to uprkos tekućim političkim i ekonomskim krizama. „Kapaciteti“ su dizani „sa livade“. Obrazovala se tehnička i menadžerska inteligencija, širilo se opšte prosvećivanje i opismenjavanje, formirali fakulteti, univerziteti, izdavačka preduzeća, domovi zdravlja, bolnice, domovi kulture, stambena naselja, naučni instituti, pozorišta, biblioteke, sportski klubovi, gradili se sportski bazeni, stadioni, „petlje“ i saobraćajnice, mostovi, vodovodi i kanalizacije. Uzimalo se od privrede, ali barem niko nije od tih para odvajao sebi u džep. Niti je Tito bogatio svoju porodicu, niti je svoje potomke raspoređivao po unosnim i uticajnim pozicijama partijsko-državne strukture. Sa dodelom Nobelove nagrade za književnost Ivi Andriću, Beograd i Jugoslavija ulaze u svetsku kulturu. Ali, kao i u rastu američkih industrijskih gradova skuplja se „dole“, po stanicama i kafanama, i svakojaki polusvet o kojem je pisao Vidosav Stevanović („Refuz mrtvak“). I „gore“ se, međutim, u gradskim upravnim i partijskim institucijama, postepeno akumuliraju, uz perfidna zaklinjanja partiji i revoluciji na vernost, neradnici i foliranti, lukavi demagozi i karijeristi, „mrtvaci“ i paraziti, i svi oni će tokom vremena i sa partijskim obračunima i kadrovskim selekcijama dobijati na sve većem značaju.

Na osnovu dnevničkih beležaka Kartalović je rekonstruisao događaje na „lokalnom nivou“, dakle, u srži naše stvarnosti, jednu palanačku potuljenu bufoneriju koja se kamuflirala „revolucijom“ (čest slučaj u istoriji Srbije), a zaigrala, u suštini, jedan mrtvački ples. Ruski premijer Dmitrij Medvedev je u jednom intervjuu kratko i jasno presudio da je sovjetska vlast izgubila ceo dvadeseti vek, jer se suprotstavljala ekonomskim reformama i tako je izabrala – smrt. Evropska banka za obnovu i razvoj je 26. februara 2018. zaključila u Londonu, a dijagnozu je slušala i srpska premijerka, da su potrebne decenije da Zapadni Balkan dostigne standard EU. Osnovni problem su: slaba produktivnost, slabe institucije, loše upravljanje, nepovoljno poslovno okruženje. Država je u nekim industrijama previše prisutna, a privatni sektor koji daje glavni doprinos ukupnoj proizvodnji onemogućava se na razne načine, pa i glomaznom poreskom administracijom. Ali, glavna prepreka je – korupcija. Dmitrij Medvedev je u pomenutom intervjuu priznao da je korupcija u Rusiji „genetske prirode“. Mogla bi se savladati samo uništenjem čitavog naroda, znači mora se prihvatiti kao način života.

Kartaloviću se dogodilo nešto što, kako je sam istakao, nikada nije učio u junačkoj i slavnoj nacionalnoj istoriji. U srpskoj prozi života rad se prezire, radna disciplina i proizvodnja su mučenje, to je mobing nad sirotim i samom po sebi „dobrim narodom“, a „crnčenje“ je samo za „budale“ i za one manje inteligentne. Preduzetnici žele da prevare i iskoriste narod za svoje „sebične“ interese, a srpski radikali i komunisti ga „brane“. Partokratska kultura je motor evolucije prebacila u rikverc – neradnici, dakle, moraju da pobede, lošiji moraju da produže vrstu. Ono što je u evoluciji hendikep, recimo jalovost, kod nas je prednost i preko vlasti se rasejava po celom društvu i ugrađuje u sistem. Prirodno je da „narodna vlast“ jaše one koji stvaraju bogatstvo i pune budžet, logično je i nužno da „pametni“ organizuju te „budale“, da partokratija i birokratija dominiraju nad stručnjacima i privredom, da im „otvaraju oči“, da im „objašnjavaju“ šta i kako bi trebalo da rade, a najvažnije je da ih oni „sprečavaju“ da budu „protiv naroda“.

Odakle i od kada taj prezir prema radu i bogatstvu? Bogatstvo je osumnjičeno, ono se nikada nije stvaralo, uvek se otimalo, ne priznaje mu se vrednost ni kada se sticalo talentom i nekriminalnom preduzimljivošću. Stevan Mihajlović Stevča u memoarima opisuje kako je on u Jagodini kao mladić (oko 1820.) želeo da bude pre svega „Junak“: „Kakav zanat! Kud god se okrenem, slušam da pohvaljuju knezove, buljubaše pa i pandure. O terzijama i dućandžijama niko ni mukaet, već samo to što im se zapoveda. Ako hoćeš da vidiš lepe haljine, videćeš na knezu, na buljubašama, pa i na pandurima. Tako isto i jatagane, svaki dan ih nose za pojasom. Po njima se sve govori i priča pri sastancima, kakav je koji junak, kako se Turcima protivi i ne da da se na ostale Srbe napada.“ Od tih što „štite“ druge Srbe napravila se unosna profesija. Danas bi mladi Stevča vratolomno vozio džip, a onda je zadenuvši srebrne pištolje za pojasom, sa šalom zamotanim oko glave na dobrom očevom vrancu jurio jagodinskim livadama gore-dole, pucao u klade videći u njima „dušmanina našeg, Turčina“. Ima istoričara koji označavaju taj period kao veliku „srpsku revoluciju“, jer su se donosili ustavi, koje, inače, niko nije poštovao. Za to vreme Evropom se širila industrijska revolucija, a Nemačku je zahvatio pokret strasti ka savršenstvu: da sve što rade bude urađeno – perfektno.

Partokratska kultura neguje kult junaka iz vremena robovanja i hajdučije, i junak ne može biti inženjer, jer su i pogoni moderne privrede takođe „naši“ porobljivači. Istorija koju je Nikola učio, a i svi mi, jeste ona koja govori u ime „naroda“ i u odbranu „naroda“, tako da su svi oblici ekonomskog, društvenog, državnog civilizovanja „protivnarodni“, „nenarodni“, jer su represija elementarnih nagona i okamenjenih, ali „naših“ egalitarnih navika i običaja. I saobraćajni propisi su represija te „naše slobode“ i gotovo niko iz bunta ne uključuje žmigavce kada skreće i pod punim gasom juri na pešačke prelaze. Koliko je teško stati, toliko je teško ukrotiti narav i nagone. „Narodne“ istorije brane i preporučuju anarhizam elementarnog i spontanog. I zato nema istorije srpske privrede, nema istorije srpskih finansija, ali ima istorije „pravednog narodnog gneva“ s kojim manipulišu radikali, komunisti i njihove vođe preko sto godina. Preko sto godina izgrađuju koruptivni robovlasnički sistem u kome je rob privreda, mada jedino ona donosi napredak i civilizaciju.

Povezivanjem sa industrijom Zapada pedesetih, Jugoslavija je do početka sedamdesetih dostigla vrhunac i tada, pod komandom Tita, uz podršku Kardelja i Bakarića, počinje da stagnira i da se urušava. U Beogradu se prvo demontirao Đilas, pa Ranković i nakon kratke pauze završilo se ostavkama Marka Nikezića, Latinke Perović i smenom mnogih kadrova u državi, partiji, medijima i privredi. Tito je u Beogradu instalirao političko-vojno-policijsku ekipu – Staneta Dolanca, Dragoslava Markovića, Petra Stambolića, Nikolu LJubičića, Slavka Zečevića.

Prema Dolancu srpski rukovodioci i beogradski mediji bili su vrlo snishodljivi. Srpski kadrovi i u saveznim i u republičkim institucijama pokazivali su se inferiornijima naročito u odnosu na slovenačke i hrvatske političare. Tek harizmatična pojava Ivana Stambolića menja tu sliku. U dva nastupa sa hrvatskim političarima sredinom osamdesetih na televiziji on je potpuno dominirao, što je, lično sam se osvedočio, zagrebačke novinare nateralo u očaj jer su „njihovi“ ispali „taki bedaci“ u poređenju sa Ivanom. Sve ono zbog čega su srpski komunisti napadali Rankovića na Brionima i u kampanjama (represija, tajna policija, prisluškivanje, birokratizam, samovolja) dobili su u bahatom Dolancu. Dolanc je stvorio i instrumentalizovao Arkana, i ko zna koliko takvih, sličnih. Uzurpirao je centralističku funkciju da bi sproveo decentralizaciju. Nikome nije smelo da se omakne pa da kaže „pluralizam interesa“. Revnosno je i neumorno popravljao i naglašavao da se radi o „pluralizmu SAMOUPRAVNIH interesa“. Reč „samoupravljanje“ bila je sveta reč, kao reč vaskrsenje u hrišćanstvu, kao abrakadabra u magiji. To je bila populistička reč, barjak – reč starih srpskih radikala, zatim Kardeljeva reč, sa kojom su radnici i javnost bili obmanuti da bi se u hodu izvršila konfederalizacija države, da bi se od jedne države napravilo osam novih. U suštini to je anarhistička reč, koja je dovela do sloma i fragmentacije svih sistema koji, da bi postojali, podrazumevaju širu integraciju, hijerarhiju, kompoziciju i organizaciju, a ne dekompoziciju i dezorganizaciju. Sinonim „samoupravljanju“ u balkanskom kulturnom prostoru jeste – destrukcija. Razvijeni svet se globalizovao, Jugoslavija se „samoupravljanjem“ rastakala.

Decentralizacija je, primetili su još ekonomisti sedamdesetih, politički izgledala kao pozitivan proces, jer je ličila na „demokratizaciju“ i proširivanja radničkih, republičkih i pokrajinskih prava. Privredi je, međutim, donela negativne posledice. Savezna država je raspolagala investicionim fondom (OIF), jedinim izvorom finansiranja investicija, a bio je formiran uplatama iz svih preduzeća u državi. Republike su zahtevale da imaju svoje fondove, da raspolažu „svojim“ novcima i 1965. se OIF ukida. Po Jugoslaviji su počele da niču „duple“ fabrike. Ne samo da su u republikama želeli da imaju svoje fabrike, bez obzira što su iste takve postojale u drugoj republici, nego su čak i opštine htele da imaju zaokruženu proizvodnju pa čak i preduzeće koje imaju njihove komšije. Tipičan primer je bila proizvodnja bele tehnike. Fabrike su bile i u Crnoj Gori, Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji, Srbiji. Svaka od tih fabrika je imala veće kapacitete nego što je bila potražnja na jugoslovenskom tržištu i svaka je radila sa nedovoljno iskorišćenim kapacitetima što je povećavalo cenu proizvoda. Bili su za 30 do 40 posto skuplji od inostranih, boljih, ali su ih carine štitile od konkurencije.

U Beogradu se uložilo nekoliko milijardi za izgradnju luke, „Dunavske lepotice“, za kapacitet od 5 miliona tona godišnje. Iako je Pančevo samo 15 kilometara udaljeno od Beograda i tamo se gradila luka od 5 miliona tona! Jugoslavija je 1969. godine imala 5 rafinerija nafte s proizvodnjom od 8,3 miliona tona, a ukupna potrošnja u zemlji je bila 5,4 miliona tona. Svejedno, podignute su još dve (u Skoplju i Kopru), prošireni su kapaciteti u Rijeci i Sisku, tako da se došlo do proizvodnje od 16,3 miliona tona godišnje. U elektronskoj industriji Srbija, Slovenija, Hrvatska i BiH bili su oštri rivali, naravno na štetu potrošača, jer nisu proizvodili da bi cene bile niže, već više. Svaka republika, pokrajina, opština je htela da ima svoju televiziju i svoj radio, iako gotovo da nije bilo kadrova da popuni program i jedne od njih. Opštine su po ustrojstvu ličile na republike i federaciju i sa neukim kadrovima samo su se bavile takmičenjem u imitacijama sa drugima. Decentralizacija je donela: zatvaranje u administrativne granice, lošu iskorišćenost predimenzioniranih kapaciteta, visoke troškove proizvodnje, nekonkurentnost i na domaćem i na stranom tržištu. Jedinstveno jugoslovensko tržište je bilo razbijeno. Decentralizacija i samoupravljači su bili kočnica za motornu snagu privrede i njen polet od 1957. do 1965. bio je zaustavljen. Ono što je u temelju bilo neprirodno postavljeno nije se moglo popraviti nikakvim fantazijama partokratije i njenog Vođe, niti abrakadabra reformama.

Inženjer Nikola Kartalović, u knjizi se zove „Idža“, rodio se i rastao kao „čobanče“ u planinskom selu blizu Prijepolja. Za vreme rata kroz njegov Uski do prolaze četnici, partizani i italijanska vojska i svako od njih uzima, drpa, hrani se i odnosi sa sobom oskudni seljački provijant i imovinu. Starijeg brata nasilno mobilišu četnici, pokušava da prebegne partizanima, oni ga streljaju. Posle rata se u šumama Uskog dola kriju četnici, desetogodišnji Nikola jedne noći nabasa na njih i jedva pretekne da ne bude likvidiran. Pobednici prave spiskove simpatizera, sumnjivaca, kolaboranata i na prijavu seoskih doušnika Nikolina porodica se kvalifikuje kao pročetnička zato što su im svratili četnici, formira im se dosije („Orlovo gnezdo“), a roditelje zatvaraju na nekoliko meseci i možda bi ih streljali da se nije založio ugledni komunista tog kraja Milutin koga su pred rat sakrili i spasili od žandarske potere.

(Nastavlja se)