"Junačko" i "dostojanstveno" odustajanje od Kosova

 „Samoopredeljenje“ u Skupštinu uvodi Vilijema Vokera – istorijskog „posmatrača“ događaja na Kosovu i Metohiji tokom 1998/99, čije je „posmatranje“ i potonji zaključci označilo uvod u „NATO“ intervenciju na KiM i u ostvarivanje kosovske državnosti. Tačiju sigurno nije lako sada da na strani svojih političkih protivnika ima Vokera. Ne sumnjam da Voker i sâm ima poprilično kompromitujućeg materijala protiv nekadašnjeg „OVK“ lidera Tačija, prikupljenih sa ratnih terena i skrivenih zarad tadašnjih geopolitičkih interesa globalnih sila. Štaviše, teško je sada Tačiju da vrši bilo kakvu izbornu mahinaciju u parlamentu pod Vokerovim nadzorom. Zamislite kada bi Voker, jedan od očeva kosovske nezavisnosti, sada na strani mlade kosovske opozicije – pred medijima rekao: „Tači je izbore unutar parlamenta lažirao i izmanipulisao.“ Kako reći jednom „ocu nezavisnosti“ da laže, a ne dati legitimitet starim srpskim tvrdnjama da se Vokerovoj reči ne sme verovati?

Petak, 4. avgust

Kaže danas jedna beogradska analitičarka da pitanje KiM moramo što pre rešiti – i to nezavisnošću – jer će u protivnom Srbija ostati „talac“ Rusije i njenog interesa na Balkanu. Ta analitičarka, čini se, percipira geopolitičko pozicioniranje jedne suverene zemlje previše simplistički, i pomalo poput formacije srednjoškolskih klanova – onih koji se vode principom „ili si sa nama, ili si protiv nas“. Nažalost, globalne političke kompleksnosti zahtevaju malo više nijansi, a malo manje histerije – i one antiameričke i one antiruske. Štaviše, čini mi se da baš neki od naših suseda na Balkanu, koji su se evropskoj porodici priključili mnogo pre nego što smo mi taj proces i započeli, imaju najbolje i najbliskije odnose sa Rusijom. Pitam se koji njih unutrašnji strateški interes „gura“ u rusko „zatočeništvo“? Zapitala bih se i da li „rusofilija“ vodi i odluke EU-članica Španije, Slovačke, Rumunije, Grčke i Kipra da ne prepoznaju Kosovo? Ili je ova odluka izraz njihovog zalaganja za poštovanje međunarodnog prava i za sprečavanje dalje devaluacije koncepta državnog suvereniteta?

Subota, 5. avgust

Predsedništvo Skupštine Kosova još uvek nije izabrano. Sa ovakvom situacijom unutar institucija Kosova razmišljam zašto se Srbiji baš sada žuri sa pregovorima i otvaranjem unutrašnjeg dijaloga o KiM. Zašto se mi tako revnosno spremamo za pregovore dok legitimitet kosovskog pregovaračkog tima i dalje visi o koncu. Zbunjena sam činjenicom da je „Srpska lista“ na KiM spremna da glasa za kandidata Tačijevog „DPK“ i da Beograd i dalje ne vidi problem u održavanju kontinuiteta pregovora sa samim Tačijem, iako je on pod aktivnom istragom „Specijalnog suda za ratne zločine“ i očigledno nema podršku ni kosovsko-albanskog društva. Već jednom osuđen za terorizam u Srbiji zbog učešća u ubistvima državnih organa bezbednosti, Tači se sada suočava sa optužnicom „Specijalnog suda“ o trgovini organima otetih Srba, čiji značaj – ukoliko se ona formalizira – mi već relativizujemo našim nonšalantnim prihvatanjem njega kao validnog pregovarača i političkog faktora na KiM. Naizgled je neobjašnjiv ovaj stav, sem ako iza fasade ovih „pregovora“ već nema nekih neformalnih „dogovora“.

Nedelja, 6. avgust

Pomalo me zabavlja pažnja koju srpski mediji poslednjih dana poklanjaju analfabetama za kosovsko-metohijsku politiku i nepoznavaocima realnosti na terenu. Tako sada čujem da jedan bivši političar i diplomata govori kako Srbija mora prihvatiti „Ahtisarijev plan“ iz 2007, čije je usvajanje u Savetu bezbednosti „blokirala Rusija“. I ovde se, uz novu dozu nepotrebne, a tako aktuelne rusofobije, zaboravlja da je „Ahtisarijev plan“ već inkorporiran u „Ustav“ Kosova i da se, štaviše, taj isti plan u nijednom segmentu ne poštuje. Srpske opštine, koje bi po Ahtisariju trebale imati popriličnu autonomiju, potpuno su devalvirane. Sve njihove urbanističke i druge strateške ingerencije su im oduzete odlukama kosovske Skupštine i prebačene na centralni nivo. Ista situacija je i u sudstvu i lokalnim organima reda, tako da danas u srpskoj opštini Gračanica imate paradoks u kome je više lokalnih sudija i policijskih službenika koji su Albanci nego Srbi. Srbi i dalje nisu prisutni kao predstavnici kosovke diplomatije i ne sede na nijednom važnom mestu na kome se komunicira i diskutuje o progresu kosovskog društva po pitanju standarda demokratije i poštovanja manjinskih prava. A još da ne govorimo o našem pravu na jezik koje nam je skoro potpuno oduzeto jer nijedna sudska odluka ili zvanični dokument iz kabineta predsednika Kosova nije na srpskom jeziku. Smešno je u takvoj situaciji slušati predstavnika srpske Vlade koji se žali na asimilaciju Srba u Hrvatskoj, jer se oni danas deklarišu govornicima tog tako „stranog“ i „nepoznatog“ hrvatskog jezika. Gde je slična reakcija naših institucija na prisiljavanje srpskih građana na KiM da se u javnom životu služe samo potpuno nesrodnim albanskim?

Ponedeljak, 7. avgust

I dalje pričamo o unutrašnjem dijalogu o KiM, ali zasad čujemo samo monolog koji katatonično poziva na odricanje od KiM. Da li to dokazuje da u Beogradu danas ne postoje uslovi za unutrašnji dijalog? U državi u kojoj izabrani predsednik i nominalni predstavnik svih građana kaže da ga opozicija „nikada neće pobediti“ malo je, čini se, tolerancije za različit stav. Još uvek čekam na neko ozbiljnije suočavanje mišljenja po kosovskom pitanju, naročito na jednoj od televizija sa nacionalnom frekvencijom. Ali mi se sve više čini da, baš kao što je onomad Milošević koristio kosovski mit da manipuliše i galvanizuje javnost, danas neki novi srpski lideri koriste taj isti mit u suprotnom pravcu – kao „strašilo“ iz prošlosti koje nam preti nekakvim novim ratom. Zaboravljaju ti lideri da se Srbi za KiM nisu žrtvovali iz mitoloških, već iz geostrateških i državnih razloga, i to upravo onih zbog kojih su se za to isto Kosovo i neki drugi – i sa one druge strane – borili. Ne zaboravite da nijedan mit ne postoji u vakuumu: on je samo metod kojim se humanizuje hladan strateški interes jedne države. I tako je bilo oduvek i svuda: od Krima, preko Izraela, pa do Kosova.

Utorak, 8. avgust

Kao neko ko je odrastao na KiM i ko dobro poznaje albansku kulturu, iznenađena sam da Srbi i dalje vide Albaniju i njenu dijasporu u regionu kao jedan zastrašujući preteći monolit. Zaboravlja se da se od albanskih 2,8 miliona stanovnika, 38 odsto izjašnjavaju kao muslimani, 23 kao pravoslavci, a 13 odsto kao rimokatolici. Da li mislite da bi tako religijski raznolikoj Albaniji išlo u prilog da se ujedini sa Kosovom ili albanskim oblastima u Makedoniji na kojima se 98 posto populacije izjašnjava muslimanima. Mi zaboravljamo da i Albanija brine svoj unutrašnje brige i da se ona ekskluzivno ne bavi „grabljenjem“ okolnih teritorija. Osim ako joj mi i nama slični to „grabljenje“ i suviše ne olakšamo…

Sreda, 9. avgust

Kada čujem da neko govori o „dostojanstvenom“ odlasku Srbije sa KiM, zapitam se: dostojanstvenom za koga? Za ljude u Beogradu koji su se „zasitili“ kosovske priče ili za one u enklavama na KiM koji i dalje strahuju za egzistenciju sopstvene dece? Ne postoji častan razlog za predaju teritorije i sopstvenih sugrađana jednom sistemu koji ih ne prepoznaje kao ljude i punopravne pravne subjekte. Ne razumem zašto srpske elite i dalje zatvaraju oči pred očiglednim šansama da sačuvaju kakav takav link između Srbije i KiM. Da li mi ne vidimo – ili ne želimo da vidimo – da je destablizacija globalne neoliberalne ideologije otvorila nove puteve za očuvanje KiM, na primer preko naše uvek efikasne crkvene diplomatije? Zašto mi, na primer, i dalje negiramo šansu da se kandidujemo za regionalnog garanta bezbednosti i da ponudimo naše usluge, na primer „NATO“, u međunarodnoj borbi protiv terorizma, toj globalnoj pošasti kojoj se centri nalaze i na Kosovu? U takvim okolnostima, mi moramo aktivno agitovati protiv formiranja kosovske vojske i u korist saradnje i stabilnog prisustva „NATO“ snaga na Kosovu. Ne zaboravimo da su trenutno na KiM, kao članovi „NATO“, prisutni vojnici iz Slovenije i Hrvatske, kao i Albanije. Ovakve „surogat“ regionalne mirovne snage – pod statusno-neutralnom zastavom „NATO“ – čine nepotrebnom formiranje bilo kakve etnički obojene lokalne vojne formacije. Danas se kosovski Albanci oslanjaju na albanske „NATO“ vojnike, dok se Srbi uzdaju u svoje nekadašnje slovenske sunarodnike za zaštitu i garanciju svoje bezbednosti. Zašto se ova inovativnija rešenja za očuvanje mira i stabilnosti na KiM malo spominju i javno diskutuju? Mi o KiM nastavljamo da govorimo rezignirano, ne zato što šansi za očuvanje njegovih vezi sa Beogradom više nema, već zato što smo mi, izgleda, već odlučili da od njega „dostojanstveno“ i „junački“ odustanemo.

Autorka je profesorka na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Prištini sa sedištem u severnom delu Kosovske Mitrovice