Junakinje četiri generacije

Te prošlosti se prožimaju i jedna drugoj protivureče u gradovima nestalim ali čija aura još neuništivo lebdi. Kao i aura statue Đakometija iz 1926, davno ukradena iz kuće u Ulici Jaše Prodanovića koja iz emotivnih razloga ne prestaje da opseda junakinje, četiri generacije duhovno oslobođenih žena u balkanskom, muškom dvadesetom veku. Potraga za njom trajaće u atmosferi beogradskih i pariskih godina boje sepie, poput fotografija iz porodičnog albuma i sa tavana iluzija. Stvari koje još nisu umrle iako i one umiru a što Miloš Crnjanski, jedan od likova romana, naziva „non finito“ – nezavršeno. Jer ono „završeno“ uopšte ne znači i da je zauvek iščezlo. Kao ni ljubičice Leonarda da Vinčija koje će jednom postati aeroplani… U ovom susretu stvarnog i izmaštanog mašta preuzima vreme koje nisu događaji što su se jednom zbili već trenuci pobegli u nedokučivu zonu. U Beogradu i Parizu kojih više nema… dva grada koja su spojili Gavrilo Princip i istorija. Onaj Pariz pre Prvog svetskog rata u kojem je Andre Žid susretao Oskara Vajlda i na konju po Bulonjskoj šumi naga promicala Mata Hari. I onaj ratni u kojem su se francuske devojke zaljubljivale u srpske vojnike. I onaj između dva svetska rata velikih bulevara, Sen Žermena, Monparnasa i Kupole u kojoj je Sava Šumanović ovekovečio svoje siluete devojaka, nadrealizma, muzeja voštanih figura iz Bretonove Nađe koji se menja brže od srca smrtnika, kako je govorio Bodler.

I Beograd u kojem budućnost ne žuri, šećerlema, pereca i đevreka, šalvara i opanaka, Krsmanovića amama. Ali i ruševina Velikog rata posle čega nastupa čuveni uzlet, epoha u kojoj će ga prvi put osvetliti električna struja iz moderne centrale u Skender begovoj ulici, sada Muzej nauke i tehnike. Tada nastaje i Profesorska kolonija, elitni kraj grada u kojem su stanovali profesori Beogradskog univerziteta, danas pravi muzej.

U prestonicu novonastale države doći će da žive pisci Ivo Andrić i Miloš Crnjanski, koji će s Markom Ristićem, strasnim Bretonovim sledbenikom, prvo postati veliki prijatelj, potom još veći neprijatelj da bi kasnije obožavao i Miroslava Krležu, komunistu i rado viđenog gosta i gde će razne levičarske i desničarske struje biti svoje bitke. I onaj nemačke okupacije, kao i komunizma iz kojeg je Danilo Kiš otišao u dobrovoljno; džojsevsko, parisko izgnanstvo žaleći što ta „velika kuhinja ideja“ nikada nije imala „dovoljno osetljivo uvo da čuje duh njegovih učitelja Andrića, Krleže i Crnjanskog“. Ali i šta je od svega toga ostalo danas.