Jurij Hudolin: Svak može da nas pobedi u ratu, umetnosti i u životu

Ima je i u ovom intervjuu s autorom Pastorka, romana iz 2008. koji je upravno objavljen u srpskom prevodu u Laguninoj ediciji Plavobelocrveno. Promocija ove knjige autora, između ostalog, četiri romana i devet zbirki poezije i prevoda više od 30 dela iz književnosti bivše Jugoslavije na slovenački, održaće se 27. juna u podne u knjižari Delfi u SKC, uz učešće Tome Markovića, Dragoljuba Stankovića i, naravno, Jurija Hudolina.

* Koliko je „Pastorak“ po vama priča o porodičnom nasilju i odrastanju jednog dečaka a koliko o raspadu Jugoslavije?

– Pastorak je priča i o porodičnom nasilju i o raspadu Jugoslavije, koja je u stvari najsmešnija zemlja u Evropi ikad: veštačka tvorevina Jugoslavija koja se raspala u tragičan eho Evrope. Istorija nikad nije bila jaka karta juge, a istorija bogate porodice iz Pule uveliko je uticala na moje detinstvo. To je sve bilo gadno, opako i puno nasilja i novca, puno grubosti i mercedesa. Na kraju nije ostalo ništa osim tužnih sećanja na Jugoslaviju i na porodično nasilje u Puli. No sve je ipak ostalo zanimljivo jer je endemično, kako ideja o Jugoslaviji naroda i narodnosti, tako i ideja moje majke da voli mafijaša, koji bi mogao da je napokon uteši.

* Kako iz današnje pozicije vidite tadašnja međunacionalna trvenja o kojima ste pisali u romanu, a kako današnja?

– Kao što sam više puta rekao: ja Jugoslaviju smatram za državu koja je jedna od najlošijih veštačkih tvorevina u istoriji Jugoslavije. Slovenački pisac i drug Goran Vojnović napisao je knjigu Jugoslavija moja zemlja, ali se meni to čini dečjim vrtićem mentalnog dijapazona; godine provedene u Puli, a sada u Umagu, dokazale su mi da sam više Italijan nego Slovenac. Ako već ne genetski onda po vaspitanju i navikama. Trvenja su neosnovana i glupa već u samom fundamentu: to su države drugih kultura i istorije, sve su nas jebali Turci ili Nemci ili Mađari ili Italijani, mi smo trvenja samo prebacili na niži, nacionalni nivo, i to je sve. Svak može da nas pobedi u ratu, u umetnosti i u životu.

* Koliko ljubav može da opstane u porodici u koju je ušlo nasilje?

– Porodice su, mahom, pune nasilja; porodica je u stvari mlin u kojem se proizvodi brašno permanentnih konflikata. Kad dođe do žešćeg nasilja onda je ljubav nemoguće voditi po putu koji je u stvari idealizovan, jer svi znamo da potpuna ljubav ne postoji, postoji samo porodica, što znači kompromis. Kompromis vodi porodicu i daje stabilnost svetu. Naš svet ne zna za korektnost i viziju koja bi poštovala sve narode jednako: Bugari nisu Amerikanci, Hrvati nisu Italijani, Slovenci nisu Srbi. Ali znamo ko nas može sve zgaziti kao miševe.

* Za „Pastorak“ se može pročitati da je jedan od najboljih regionalnih romana 21. veka?

– Preveden je na sedam jezika, sad sam konačno potpisao i za prevod na nemački. Iako je jedan od najvećih književnih naučnika, Taras Kermauner napisao da je to jedan od najboljih slovenačkih romana u poslednjih sto godina, nekako nije osim posredstvom tih prevoda važio za značajan tekst prvih godina od izdanja. No sad se stvari menjaju i posle devet godina recepcija tog teksta ima veliku uzlaznu putanju. Jako me obradovao i prevod na srpski, koji je prevodilac Dmitar Belić stvarno odlično odradio. Tekst je skoro jednak u sugestivnosti i jačini artikulacije originalu što je retkost i endemizam, velika stvar. Hvala i prevodiocu i Laguni na tome, jer mislim da je to potez koji će zbližiti slovenačku i srpsku književnost.

* Često dajete intervjue. Kakvoj bi danas autor mogao da se nada recepciji bez veće podrške medija?

– Mediji su jako značajni za promociju svega na svetu pa tako i za književnost, koja je u stvari već u istorijskom kontekstu minorizovana i marginalizovana, kao i recepcija umetnosti u medijima. No najveći paradoks je Fejsbuk i druge društvene mreže jer nam govore ko je glup i jeftin i kreten, ali i to ko je pametan i sposoban i ko radi dobre stvari. Danas su društvene mreže skoro jače od tradicionalnih medija, no mediji u smislu tradicionalnosti nose jači motor uticaja kod ozbiljnih ljudi; ne može svak koji je lišen obrazovanja i poznavanja medija da vodi bilo koji medij, a društvene mreže su na dohvat ruke svakom. To je velika distinkcija, koja mora postojati i snažno utiče na recepciju svakog dela. Nije Fejsbuk Gardijan, niti je Danas, niti Delo, no ako znamo i s jednima i drugima, možemo dosta dobro proći i uživati okvir gde se književnost visoko kotira. Sve to je u odnosu na politiku ništa, ali eto, ima i takvih koji na književnost nešto daju i to je uticaj koji ohrabruje.

* Šta za vas sve znači prevođenje savremenih regionalnih književnosti i kako vidite njihov kvalitet?

– Živeo sam u Puli gde sam naučio hrvatski i italijanski i jako mi puno znači Balkan. Napravio sam oko 30 antologija iz svih naroda bivše Jugoslavije, pesničkih i proznih te sam dosta u kontaktu sa svim slovenskim i ostalim književnostima. Preveo sam više od 30 knjiga hrvatske, srpske, bosanske, makedonske i crnogorske književnosti, što mi je omogućilo da preživim i da obogatim naše prostore, da ojačam komunikaciju i približim književnosti. Time se ponosim, jer sam bez sveg političkog sranja radio za sve zajedno, svima doneo dobro. Čeka me još dosta posla, puno antologija, ako bude još interesa da se to podrži. Poslednjih godina je bilo. Uz stipendije Tradukija ostvario sam bar sedam-osam prevoda. Važno je da Nemci daju novac nama na Balkanu za takav posao. Ta priča ima uspeh i budućnost, na dobrom smo putu, a meni i slovenačka država pomaže. Kvalitet balkanskih književnosti, ako ih tako možemo nazvati, visok je i značajan u Evropi, balkanske književnosti imaju Ognjena Spahića, Faruka Šehića, Igora Marojevića, imaju Lagunu, Beletrinu, a i Frakturu, zna Balkan svoj književni posao, a i dobro i visoko drži svoj melos koji je poseban i unikatan.