Kad fikcija i stvarnost podmeću jedna drugoj nogu

U poštanskom sandučetu novi broj časopisa L’Atelier du roman posvećen Danilu Kišu za koji sam prevela sa osećajnošću napisan tekst Filipa Čolovića, reditelja i pisca, i napisala nekoliko kaleidoskopskih fragmenata o Kišu. Prošao je fruktidor, mesec republikanskog kalendara nazvan po dozrevanju voća, latinsko-grčka kovanica, od reči za voće i za dar. Sitne normandijske jabuke od kojih se pravi kalvados, jaka rakija, kotrljaju se niz uličicu do destilerije. Uskoro će se miris vrenja uz maglu širiti po seocetu.

Petak, 24. septembar
Parče slanog belog sira neufchâtel za doručak. Od (nepasterizovanog) mleka, u obliku srca (od 30 g, tradicionalnih 200 gr ili junačko više od pola kile), najstariji sir je u ovoj oblasti, kojeg su tokom Stogodišnjeg rata devojke poklanjale vojnicima. Paperjastobelu pleasan duguje ovom podneblju, takozvanoj pays de Bray. Puter, pavlaka i sir, džem od mleka, kalvados, pomo i sidr / sajder, gastronomska su znamenja Normadije, u svojoj jednostavnoj iskrenosti i snažnim, zemaljskim mirisima. Agata Kristi je navodno jela jabuke dok je pisala. Mene i dalje opsedaju Drainčeve karamanke. Nostradamus u Traktatu o spravljanju džemova iz 1555. godine preporučuje kruške u sirupu (idealne kao poklon nekom princu… ili banditu).

Subota, 25. septembar
Zaputila sam se u varošicu Ri (115 km do Pariza, 20 km do Ruana) i prolazim kroz Le Eron (nazvan po čapljama koje se ocrtavaju u krajoliku kao tek povremeno pokretna linija). Oba mesta su značajna za Floberov roman: prvi je poslužio kao osnova na kojoj je oslikao Jonvil u kojem je smestio radnju romana i kuću supružnika Bovari, u drugom se održao čuveni banket na koji je i Ema bila pozvana. U Riju vas sve radnjice podsećaju na Emu, restoran Bovari zatvoren već neko vreme, biće pretvoren u muzej, poslastičarnica i pekara Poslastice gospođe Bovari, pozamanterija Kod Eme, nekadašnja Omeova apoteka, fikcija i stvarnost ovde podmeću jedna drugoj nogu, sve do obeleženog grobnog mesta Delfine Delamar koja se u dvadesetšestoj godini, zadužena i razočarana, otrovala arsenikom 1848. godine i tako poslužila Floberu za portret gospođe Bovari. Ove godine se slavi dvesta godina od piščevog rođenja i Floberova groznica trese Normandiju: izložbe, predstave, kostimirane procesije i ručkovi, na staklima izloga svake prodavice u Riju ispisani su citati iz njegovih romana ili pisama, sve do Gradske kuće.

Nedelja, 26. septembar
Danas je Praznik jabuke. Zamak u Martenvilu s kraja XV veka, građen u Renesansnom stilu, posvećen je narmandijskoj tradiciji i umetnosti. Među predmetima iz svakodnevnog života, keramikom, kostimima i nameštajem, najzanimljivije su mi drvene modle za puter sa reljefnim ukrasima i oslikani sanduci za neveste iz XVIII i XIX veka, kao i masivni normandijski ormari – šifonjeri puni snežnobelog rublja – sa neizostavnim podsećanjem na istoimenu Batajevu crticu iz Priče o oku.

Ponedeljak, 27. septembar
Ponedeljak je pijačni dan u varošici Biši (129 km do Pariza). Obilazim pijacu koja je čuvena od davnina. Ispod starinske drvene konstrukcije iz XVII veka, prodaju se, osim voća i povrća – živina i zečevi: graoraste i pirgave kokoške, ukrasni pilići – svileni, crno-beli pevac stare normandijske rase Gournay (ime grada, ali i prezime Montenjeve bliske prijateljice i priređivačice posthumnog rukopisa Ogleda). Tu su i golubovi, zečevi (mužjaci, vakcinisani), ruanski patak i mošusna patka, prepelice, pegave morke, crni ćurani. Čitam u lokalnim novima da je noćas izgoreo stari mlin u obližnjem Blenvilu.

Veliko zdanje od zagasitocrvenih cigli iz XVIII veka na rečici Krevon, smešteno tik uz ruševine srednjovekovnog utvrđenog zamka. U njemu je jedno vreme živeo Marsel Dišan, rođen u ovom gradiću. U Blenvilu je odrasla Delfina Delamar. Mlin je izgoreo skoro do temelja, debele grede su nastavile da se puše u toku dana. Psi tragači su pronašli telo Engleza koji je u njemu živeo, a već neko vreme nastojao da ga proda. Baš ovog kobnog jutra trebalo je da se sa prijateljem nađe na pijaci u Bišiju. Krimi-roman se već ispisuje u razgovorima žitelja.

Utorak, 28. septembar
Zamak na obodu seoceta Boa-Gilber, kapelu i paviljon, podigla je šira porodica Pjera Korneja 1620. godine. Prostrani park posvećen je skulpturi koja diše sa prirodom: na svakom koraku su me zaticale poletne figure, zamišljene ili sklupčane, simbolični konjanici i ljubavnici brižljivo raspoređeni u prostoru i saživljeni sa drvećem i biljkama – Žan-Mark de Pa, skulptor i pejzažista brižljivo ih je osmislio. Zamalo da se izgubim u lavirintu od živice – izlaz mi je pokazala povorka predimezionisanih bronzanih mrava. U samom zamku izložba Denaturalizovati, Buvari i Pekiše, varijacija je na temu kabineta kurioziteta geoloških, botaničkih, zooloških i anatomskih snatrenja Floberovih junaka kroz prizmu savremenih umetnika mlađe generacije: Sanna Kannisto sa fotografijom retkog cveta iz kišnih šuma Kostarike (Aristolochia Gorgona i Dictyophora Indusiata iz 2003), Žan-Mark de Pa sa Biljnim materinstvom i Praroditeljskim drvetom, Batia Suter sa Paralelnom enciklopedijom, Ivan Bafoil i Ivan Dion sa umetnički izvedenim knjigama i meduze koje fotografiše Stephane Montefiore (2014).

Sreda, 29. septembar
Od Floberovog dvestotog rođendana, skoro da smo smetnuli sa uma četiri stotine svećica za La Fontena. Izložba u dvorcu Vaskoj priskače u pomoć i daruje pesniku-tamničaru životinja (tako ja vidim basne, kao tamnice očovečenih zveri) međunarodni poklon: figurativna platna vizionarskih slikara na temu određene basne, od Čeha Lukaša Kadla (1944) – Lisica i labud i Životinje bolesne od kuge, Italijanke Patricije Komand (1949) – Žaba i vo, Japanca Ju Sugavare (1977) – Cvrčak i mrav, Francuskinje An Bašelije (1949) – Jelen i odraz u vodi, Italijana Rafaelea de Roza (1940) – Seljak sa Dunava i Moć basne, do našeg slikara Zorana Ivanovića (1952) sa tri pastelna fantazmagorična hrta – Pas koji je o vratu nosio gospodarevu večeru. A među njima i jedno Koktoovo delo, bista Žana Marea kao Fauna. Zavojitim stepenicama penjem se do radne sobe istoričara Žila Mišlea na vrhu osmougaone kule zamka. Pod zvezdastim gredama, dočekuje me njegova zazorno-jezovita voštana figura obučena u crni kostim sa velurskim okovratnikom – poklon Pariske opere, drži guščije pero, a na stolu je 11. izdanje Jovanke Orleanke iz 1913. Nedostaje jedno gavranovo pero, Poovo ili Veličkovićevo?

Četvrtak, 30. septembar
Odlazim do banjskog gradića Forž-lez-O (120 km do Pariza), koji je nekad bio mondensko lečilište za anemiju, neurasteniju, bolesti stomaka i bubrega. Jezero sa egzotičnim pticama, kuće sa kolombažima – vidljivim drvenim gredama na fasadi, sanatorijum na uzvišici u kojem se odmarao Flober. Na putu se nalazi i gradić Siži, sa opatijom iz XIII veka. Normandijske crkve imaju visoke, zašiljene zvonike prekrivene crnim škriljcem. Na trafici, dok kupuje novine, vremešni gospodin ovako razgovara sa prodavačicom: „Sutra ćete imati podlistak novina Figaro?“ „Najverovatnije neće stići, najavljen je štrajk štampara“. „Ko bi rekao da njihovi štrajkuju, a ovi iz Libea (Libération) naginje na levo, za razliku od golističko-desničarskog Le Figaro rade. Čudo jedno!“

Dok privodim kraju ovonedeljni dnevnik, u dvorište je ušetala srna i počela da mirno jede jabuke popadale sa drveta. Na Normandiju se spušta dobro znana noćna kiša.

Autorka je pesnikinja i prevoditeljka