Kad moja šuma postane tuđa

Upirali su se da dokažu da je seoska šuma javno dobro, da to preduzeće nije vlasnik i nema pravo na eksploataciju, da „Srbijašume“ nisu vlasnik i da nemaju pravo da ih eksploatišu. To i danas tvrde.

Pokazivali su kupoprodajne ugovore još iz davne 1937. godine i tvrdili i da su predstavnici „Srbijašume“, gazdinstva u Tutinu, falsifikovale dokumentaciju i nezakonito preveli parcele pod šumom na to preduzeće.

Meštani su godinama ulazili u svoje šume i sekli drva za ogrev.

Nisu znali da je njihovo postalo tuđe.

Zbog toga su po prijavama šumara završavali na sudu i gubili sporove.

Dodatan problem su domaće i šumokradice iz pograničnih delova sa Crnom Gorom i Kosovom, ali i onih koji u svom „zabranu seku za sebe i druge“.

Od 2016. godine meštani su više puta vraćali radnike i mehanizaciju preduzeća „Srbijašume“ i pokušavali da reše spor sa čelnicima preduzeća.

Sve je i dalje na obećanjima da će biti rešeno.

Od Agencije za restituciju imaju „crno na belo“ da nema u evidenciji da je ta imovina oduzeta i da ne može da se vrati „ono što nije oduzeto“.

I zbog toga meštani sada budno prate sve poušaje seče i ako treba, poručuju, svoju šumu braniće i u Strazburu.

Ako je suditi prema informacijama koje stižu iz Novog Pazara i drugih sandžačkih opština koje su bogate šumskim resursima, situacija se razlikuje samo u nijansama.

Negde ima više drvoseča, negde pilana.

Ostaju ogoljene parcele ili maksimalno proređene šume, razrovani seoski putevi sa dubokim tragovima kamionskih guma i utabani makadami.

Još vesti iz ovog grada

Ćamil Sijarić u dvobroju novopazarskog književnog časopisa „Sent“

BNV podržava žalbu kandidata za sudije za prekršaje u Novom Pazaru

Prijepoljska priča o hidžabu i predškolskoj ustanovi

I pored sjajne partije u Pazaru: Vladan Milojević je morao malo da „riba“ svoje igrače