Kad patnja izrodi zlo

Ne govorimo o knjigama za mlade, nego o književnim delima „o njima“, o tome kako adolescenti sazrevaju, koje im etičke vrednosti roditelji, škola i društvo „danas“ nude, na osnovu čega zaključuju kakav je svet i odlučuju kako da se u njemu snađu.

U plimi poprilične neinventivnosti i izbegavanja sadašnjeg društvenog trenutka, desi se i iskorak u zapušteno polje na kojem pubertetlije stasavaju u odrasle osobe. Marko Srdanović ga je načinio svojim romanom prvencem „Lažov“ („Biblioner“, Beograd 2017), izabravši paradigmatičnu situaciju u kojoj srpsko društvo „cveta“ već par decenija. Glavni akter knjige je dvanaestogodišnji Luka Simović koji odrasta u disfunkcionalnoj porodici. Maglovito svestan onoga što je aksiom života, oslabljen otuđenošću roditelja, dečak grčevito pokušava da o(p)stane na ispravnom putu. Majka, koja radi kao knjigovođa bizMismena, nema mnogo vremena za sina; otac, filozof koji studira „Životni fakultet“, pijanac je i zanesenjak koji još i vara ženu. Lažov, kome su antičke vrline uzor ali ih u praksi ne poštuje, sina vaspitava na srčanosti filmskih junaka kojom se i sam besomučno kljuka. O takvom ocu sin počinje da piše dnevnik čije stranice brzo cepa jer ga svaki pedalj na stazi odrastanja uči da je život sazdan na prevari. Ili, prema aporiji njegovog oca, „Sve je laž, osim istine“.

Koji, onda, put stoji pred junakom Srdanovićevog „Lažova“? Pritisnut teretom licemerja u sopstvenoj kući, ali i onim, uz nasilje, u porodicama svojih drugova, Luka, koji je još i nemoćan pred siledžijstvom vršnjaka, pred ravnodušnošću škole i celoga društva, bira najgori mogući izlaz iz trauma. Krhko dečje biće utočište nalazi u kriminogenim krugovima čiji su zajednički imenitelji droga i ubistvo. Tako se iz patnje rađa zlo.

Marko Srdanović svoj roman je podelio na poglavlja prema danima koji prethode „Uskrsu“: „Strasna sedmica“, „Vaskrsenje“, „Iskupljenje“ i „Otkrovenje“, čime potcrtava tragiku jednog mladog života koji se ostvaruje potpuno obrnuto od onoga osnovnog, ljudskog značenja tog praznika, preobražaja u punu stasalost na ustaljenim moralnim bitnostima. Srdanovićevo delo, za prvi roman veoma dobro, obilato se koristi žargonom, a priča je data iz više vizura čime pisac obezbeđuje njeno usložnjavanje. Ova je knjiga puna omaža kinematografiji i piscima, pre svih – Selindžeru, čime nije umanjena njena vrednost. Slabost se, međutim, pokazuje u ne sasvim savladanoj tehnici pripovedanja i u višku detalja koji je, nerazrađeni, opterećuju.

Snaga „Lažova“ leži u slici društva koje je prošlo kroz užas devedesetih godina da bi se, kroz primitivnu kriminalnu tranziciju izvitoperene demokratije, sunovratilo u stanje koje živimo danas. U takvom društvu, jedan emotivno i mentalno oštećen „dečak je odrastao“ onda kada cilj svog života vidi u kriminalu, tešeći se da je to jedini način kažnjavanja pokvarenjaka, siledžija i lažova. Tu, pored nas…