foto Nadica Jakovljev/DanasZrenjaninac Ervin Siveri jedan je od retkih preostalih bičakdžija. Uz pomoć svoje supruge Ilonke, Ervin plete bičeve a i sam dobro rukuje njima, pa kad pukne švigarom može i zvučni zid da probije.
Bičakdžija, zanatlija koji pletu kožne bičeve, nekada je bilo mnogo više. Danas tek poneko ume da od kože uplete pravi bič.
Jedan od njih je Ervin Siveri, meštanin Mužlje, naselja pored Zrenjanina. Ervin uz pomoć supruge Ilonke decenijama čuva ovaj zanat od zaborava.
– Prvi bič sam napravio sebi kad sam imao sedam – osam godina, jer sam želeo da imam pravi bič, a ne kanap vezan za prut. Uzeo sam neki stari kožni, raspleo ga i po uzoru na taj napravio sebi pravi pravcati kožni bič – priča Ervin Siveri.
Od tada, pa do danas, Ervin je napravio ko zna koliko kožnih bičeva koji su završili na svim kontinentima.
– Bič je kompletno ručni rad. Pravi se, najčešće, od teleće kože koju kupim u tabli. Napravio sam sebi specijalni alat kako bih isekao kožne trakice širine četiri milimetra. Kad isečem trake, počinje pletenje. Za jedan bič su mi potrebna dva – tri dana, jer ne mogu da pletem ceo dan, s obzirom na to da to nije lako. Na kraju biča nalazi se držalje, koju, takođe, sam pravim i ukrašavam. Na kraju biča je čuveni švigar. Kod pletenja treba da dođe do izražaja kreativnost, kako bi se bičevi razlikovali – kaže Ervin.
Nekada nije bilo kuće u kojoj nije bilo bar nekoliko bičeva, za konje, za krave, za svinje. Kožni bičevi su bili obavezan alat pastira. Njima su pastiri smirivali stoku i okupljali je u stado. Bili su i oružje.
– Na kraju švigara se veže metalna kuglica i u rukama dobrog i veštog jahača može da postane ubojito oružje. Tako se najčešće lovio zec. Danas su ovi bičevi ukras na zidu. Ljudi ih kupuju kao poklon. Takođe, kupuju se jer ima dosta manifestacija na kojima se prikazuju tradicionalni običaji, pa svoje mesto nađu i bičevi. Da li sa jahačima ili u prikazivanju veštine pucanja – ističe Ervin.
Bez dobrog kožnog biča nije mogao da se zamisli konjanik ili pastir. Danas je sve manje stoke, a konja skoro da i nema. Nestali su mnogi zanati koji su imali veze sa konjima, od sedlara, sarača, potkivača, čizmara. Nestaju i bičakdžije, kako se zovu ljudi koji pletu bičeve.
– Ranije je najstariji pastir znao da uplete bič, pa je to znanje prenosio na mlađe. Danas toga nema. Ja sam u nekoliko navrata učio mlade ovom zanatu, ali posle nekoliko časova, njima pomalo bude i dosadno, jer tu treba mnogo strpljenja. Koliko znam, niko se nije upustio u vode pletenja. Nadam se da će se bar neko od njih kada odraste poduhvatiti pletenja. Prava bi šteta bila da ovaj zanat potpuno nestane, kaže Ervin.
A kada pukne svojim bičem na nekoj manifestaciji u centralnoj Srbiji, gde ne znaju za čuvene pastirske bičeve iz Banata i Vojvodine, prisutni pitaju – gde su sakrivene petarde.
Naime, švigar na kraju biča, dugačkog 2,5 metra, u rukama pravog majstora pukne tako jako da „probije zvučni zid“. Oni koji ne znaju kako se puca, misle da se negde u biču kriju petarde. Petardi, naravno, nema, a tajna je isključivo u dobrom biču, dobrom švigaru i pravim rukama.
Prave ruke za bičeve ima Mužljanac Ervin Siveri, jedan od poslednjih bičakdžija.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
