Porodica Molcer (Molzer) u Suboticu je pristigla u vreme izgradnje grada. Lokalne vlasti su svojevremeno, kada su udarani temelji urbanog lika ove varoši, pozvale tadašnjeg austrijskog građevinskog zanatliju Johana Molcera da dođe u Suboticu i svojim graditeljskim umećem pomogne u izgradnji pozorišta.
Porodica Molcer (Molzer) u Suboticu je pristigla u vreme izgradnje grada. Lokalne vlasti su svojevremeno, kada su udarani temelji urbanog lika ove varoši, pozvale tadašnjeg austrijskog građevinskog zanatliju Johana Molcera da dođe u Suboticu i svojim graditeljskim umećem pomogne u izgradnji pozorišta. Građevinar Johan, praktično osnivač subotičke grane porodice Molcer, ostavio je potonjim generacijama jedinstven spomenik u vidu korintskih stubova na zgradi pozorišta, koji i danas predstavljaju jedan od zaštitnih znakova grada. Od tada pa skoro sve do danas sve generacije Molcerovih imale su svoje inženjere, arhitekte, graditelje koji su negujući porodičnu ljubav prema graditeljstvu i čuvajući to umeće, prenošeno s kolena na koleno, za gotovo tri stotine godina izgradili ili projektovali mnoga važna i slavna zdanja, porodične kuće, vile, crkve po Subotici i čitavoj Vojvodini, katoličke, pravoslavne, evangeličke… Oni su takođe bili začetnici proizvodnje građevinskog materijala, čuvenih „molzer“ opeka koje i danas predstavljaju sinonim kvaliteta u ovoj industrijskoj grani.
Molcerovi su tokom nekoliko vekova uspeli da steknu i zavidan imetak, pa su uoči Drugog svetskog rata posedovali nekoliko ciglana, fabriku hmelja i kudeljaru, salaše, znatne površine obradive zemlje, kao i dvadesetak stambenih kuća. Rat je međutim prekinuo dugo negovanu porodičnu tradiciju – nove jugoslovenske vlasti su uspešne arhitekte i građevinare lišile celokupne imovine, te su Molcerovi, graditelji na stotine kuća, ostali bukvalno bez sopstvenog krova nad glavom. Nakon 1948, kada im je imovina nacionalizovana, jedno vreme su bili podstanari u vlastitoj porodičnoj kući, plaćajući za to propisanu kiriju. Novopridošli sustanari, uglavnom ratni pobednici sa kojima su delili svoju porodičnu kuću, bili su nemilosrdni prema „narodnim izdajnicima“, te su se Molcerovi na koncu potpuno predali odselivši se iz svog doma, i potražili sklonište u vinogradu, na parčetu zemlje koje im je jedino preostalo od nekadašnjih brojnih imanja i plantaža.
– Vinograd je bilo u stvari parče zapuštene i neplodne zemlje, ali pogodno za zidanje nove kuće, pogotovo što je bio daleko od grada – priča Aleksander Molcer, jedan od potomaka pomenutog građevinskog majstora Johana, i sam građevinski inženjer. – Počeli smo još jednom ni od čega, i uspeli da ponovo sagradimo kuću u kojoj sam ja proveo čitavo svoje detinjstvo, i koja još postoji.
Kraj socijalističke vladavine koja je Molcerovima donela porodični krah nije međutim bio ni kraj njihovih nevolja, ni početak ispravljanja nepravde, kako se najavljivalo.
Najava da će država sprovesti postupak denacionalizacije pobudila je očekivanja da će Molcerovi dobiti nazad imovinu svojih predaka, ali dosadašnji odnos vlasti prema toj imovini ne daje osnova za realnu nadu, navodi Aleksander Molcer.
– Dve naše ciglane su davno porušene, srušena je i većina kuća, kao i naša porodična kuća. A na zemljištu na kojem je bila jedna od naših ciglana sada je smetlište. Međutim, ono što se dogodilo sa preostalom ciglanom jeste najočitiji dokaz neozbiljnosti države kada je u pitanju njena namera da se vrati oduzeta imovina. Sredinom 2004. godine objavljena je prodaja ciglane Bačka opeka, a u oglasu Agencije za privatizaciju je čak jasno stajalo da je to vlasništvo Karla Molcera, mog dede. Naša porodica je posle toga uputila Agenciji i Ministarstvu privrede zabranu na prodaju, ali se oni nisu ni osvrnuli na to. Ciglana je prodata uprkos svemu tome. Kasnije smo saznali da je subotička opština dala odobrenje za taj postupak, iako je posedovala našu pismenu predstavku, koju smo još 2002. poslali upravnom odboru ciglane da fabrika pripada našoj porodici i da je stoga nedozvoljivo prodavati je ili uzurpirati naša imovinska prava na bilo koji način – kaže Molcer.
– Moram podsetiti da je te iste godine i tadašnji predsednik Skupštine Republike Predrag Marković svim lokalnim vlastima poslao preporuku da nacionalizacijom i konfiskacijom oduzetu imovinu ne privatizuju, već da omoguće da se ona vrati pravim vlasnicima. Po meni, ignorisanje svega toga je dokaz sa koliko ozbiljnosti ova država, a i sama subotička opština, poštuju vlastite zakone i nameru da se ovde ustanovi respektabilan pravni poredak – kaže Aleksander Molcer.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
