Kad su cvetala obećanja

Osam godina vlast predano, savesno i bez viška skrupula radi na tome.

To podrazumeva, pre svega, da nemate klasičan, odranije poznat odnos prema činjenicama koji bi zahtevao da one budu tačne.

Čak suprotno – svakog dana ispaljuju se potpuno netačni, ili u najboljem slučaju tek delimično tačni podaci koji pothranjuju sliku kako smo najbolji, najjači, najbrže rastemo, tokom korone i svetske krize najsporije padamo i to ne više u regionu, to smo prevazišli, nego u svetu.

Što se ovakve tvrdnje kose ne samo sa činjenicama, nego i sa elementarnom logikom, nije od značaja.

Propagandna mašina radi, sto puta ponovljena laž u glavama birača postaje istina, zarobljeni mediji (državni, privatni ili državnim novcem privatizovani, svejedno) tu novu „istinu“ prenose i besomučno ponavljaju, a ovih nekoliko profesionalnih medija koji još pokušavaju da lažnim vestima suprotstave prave činjenice, dopiru samo do onih kojima je sve jasno i koji to sve već shvataju.

Oni za vlast nisu ni bitni – ima ih malo i ne mogu nam ništa.

A sve je počelo davnih dana kad su tadašnji radikali, a sadašnji naprednjaci na čelu sa Aleksandrom Vučićem, sa položaja opozicije nesmetano po medijima (sadašnjoj opoziciji nezamislivo) obećavali hleb za tri dinara, samo da dođu na vlast.

Mnogi su im poverovali, oni su došli na vlast i tako je procvetala ekonomija obećanja. Hleb od tri dinara nismo videli, ali smo se raznih drugih čuda naslušali.

Prvo je lično Aleksandar Vučić obećao penzionerima da im penzije nikako, ni po koju cenu, neće smanjivati. A onda su upravo penzije smanjene.

Šta možemo, fiskalna konsolidacija, penzionerima je servirana priča da oni spasavaju državu koja umalo da propadne zbog bivše vlasti koja je sve upropastila, a oni stigli u poslednji čas da nas cimnu nazad sa ivice provalije.

Od te se priče, inače, ne odustaje do dana današnjeg iako bivši, popularni „žuti“ nisu na vlasti već osam godina.

Ekonomskih obećanja smo se baš naslušali: o tome da je izgrađeno više puteva nego u Titovo vreme, o tome da smo ekonomski tigar regiona (iako je prosečni privredni rast u poslednjih sedam godina svega 2,3 odsto, što nas drži na začelju regiona), o tome da smo šampion u privlačenju stranih investicija (bez pominjanja koliko smo, zbog čega i sa kojim efektom platili dolazak pojedinih investitora) i tako svaki dan.

A onda je došla korona. Pandemija je zadesila ceo svet, ekonomske posledice, procenjuju stručnjaci, biće ogromne. Neki čak tvrde i nezapamćene.

Videćemo, kriza nas tek čeka, svi su u neizvesnosti.

Svi, osim Aleksandra Vučića i Siniše Malog. Prvo je nastupio Vučić: već u aprilu izjavio je da „ekonomski dobro stojimo i da ćemo ove godine biti najbolji u Evropi“. Baš mi. Od svih zemalja. Onda je na teren istrčao Siniša Mali: „Srbiji pomoć ne treba jer su naše javne finansije zdrave i stabilne i velike pozajmice nam nisu potrebne“, komentarisao je ministar finansija okolnost da se Srbija nije prijavila za hitne kredite kod MMF-a i Evropske unije.

Ovo je izrečeno u vreme kad se zemlja već zaduživala i na domaćem i na međunarodnom tržištu kapitala i do sada dogurala do nešto preko tri milijarde evra.

Rebalansom budžeta predviđeno je ukupno zaduženje od 7,5 milijardi evra za ovu godinu, ako i to bude dovoljno. Samo što su građani Srbije čuli izjave Aleksandra Vučića i Siniše Malog, a nisu čuli ove cifre.

Ima doduše i jedna lepa i okrugla, ušima birača ugodna cifra koju im je saopštio lično predsednik Vučić – prosečna plata u Srbiji će već 2025. godine biti 900 evra.

Skoro pa kao u Sloveniji.

Orlići i ostali čauši svojski su zapeli da tu srećnu „vest“ što više puta ponove. Pa kako, pitao bi neko još uvek trezven. Pa lepo.

Da li je naš predsednik obećao platu od 500 evra?

Jeste. Da li je obećanje ispunio? Jeste.

Koga briga što nam je osam godina trebalo da povećamo prosečnu (dakle statističku) platu za jedva 140 evra, a sad ćemo za samo 4-5 godina da je povećamo za 400 evra.

Šta vredi da ekonomisti u marginalnim glasilima objašnjavaju kako je to nemoguće? To jedino znaju oni koji ispaljuju takva obećanja i oni koji se još trude da dokažu da su lažna.

Idu izbori, narod voli lepe vesti i okrugle cifre, pa mu treba to i dati. Kome su potrebne činjenice? Sasvim je jasno da ovu vlast drže ako ne isključivo, a ono presudno – mediji.

I zato se vlast ovako grčevito bori za kontrolu nad medijima i gleda da svaku i najmanju rupicu ne samo zapuši, nego da je zalije betonom.

Pukotine u informacijama, odnosno lažnim vestima kojima smo zasuti, znače i pukotine u vlasti. Naruku im ide i činjenica da je procvat „fake news“ ili lažnih vesti svetski fenomen.

Ali!

U svojoj suštini ovaj izraz je oksimoron. Ne postoji lažna vest. Ako je vest, onda je istina. Ako je lažna, onda nije vest. „Da, pa šta“ – završen citat predsednika!

Nisu nam ni potrebne vesti, nego dobro upakovana priča da ekonomija cveta.

Zato se ovde i ne podstiče nego se suzbija ekonomija znanja, a promoviše se ekonomija lažnih vesti, da bi se narod držao u neznanju, pa time i u pokornosti. Ali to je sad jedna druga priča, koja se na ovu prirodno nastavlja.

Autorka je glavna i odgovorna urednica „Nove ekonomije“