Kad su Englezi prve komšije

Generacije dedova današnjih Vojvođana nisu znale za termine ljudska i manjinska prava, i nisu učile jezike zbog političke korektnosti, već zato što je za njih bilo normalno da sa svojim komšijama popričaju na njihovom maternjem jeziku, koji inače svakoga dana slušaju, ali i zato da se na pijaci bolje sporazumeju sa „drugačije govorećim“ kupcima.

Prosečni Vojvođanin danas poseduje vrlo slabo znanje jezika svojih komšija, a njegova deca gotovo nikakvo. Subotica kao višenacionalna sredina taj problem oseća svakodnevno – broj mladih koji govore ili makar poznaju mađarski, takođe zvanični jezik svoje sredine, zabrinjavajuće je nizak. Na tu situaciju žale se i prosvetni radnici, ali i roditelji. Profesori su se već sretali sa situacijom u kojoj učenik iz srpskog odeljenja sa učenikom iz mađarskog komunicira na engleskom. Drago nam je što naša deca govore engleski, ali to nisu jezici naše sredine, žale se profesori.

Iako je (logično) znanje srpskog među mađarskom omladinom znatno bolje nego znanje mađarskog među srpskom, odnosno, hrvatskom decom, ukidanje predmeta koji se u socijalističko vreme zvao jezik društvene sredine ostavilo je posledice po sve. Prilika, bolje reći obaveza učenja drugog jezika sada gotovo i ne postoji. Časovi mađarskog zvanično ukinuti u Miloševićevo vreme, ostavljeni su fakultativnoj odluci škola i direktora, koji mogu da po sopstvenoj proceni organizuju nastavu, ali i da je sami plaćaju. Za učenike koji pohađaju nastavu na mađarskom i dalje su ostali časovi srpskog jezika, sada kao „nematernji jezik“, ali prema mišljenju profesora, nedovoljni za ozbiljno znanje. Stoga je pre nekoliko godina Nacionalni savet Mađara samoinicijativno obezbedio sredstva za organizovanje dopunske nastava iz srpskog za srednjoškolce koji se školuju na mađarskom.

– Taj neobavezni odnos prema učenju jezika nije dovoljan da se oni ozbiljno nauče, a osim toga, programi za tu fakultativnu nastavu mađarskog koja se u nekim školama izvodi su zastareli, a često je i kadar nekompetentan. Neophodno je taj predmet uvrstiti u zvaničan školski program – smatra Ljubica Kiselički, zamenica gradonačelnika za prosvetu, obrazlažući zbog čega je Subotica pred Ministarstvom prosvete pokrenula inicijativu, zajedno sa još nekoliko višenacionalnih vojvođanskih opština, za ponovno uvođenje jezika društvene sredine u zvanične školske programe.

– Uradili smo to i na zahteve mnogih roditelja koji smatraju da je neophodno i korisno da njihovo dete zna jezike sredine u kojoj živi, jer će tako između ostalog i lakše naći posao. Ako se može učiti nemački ili engleski, protiv čega niko nema ništa, naravno, ne znam zašto ne bismo učili jezike koji se govore u našem gradu. Smešno ja da nam deca komuniciraju na engleskom – kaže Kiselički.

Inicijativa je pokrenuta pre više od godinu dana, ali dosad, nažalost, nije urađeno ništa. Osim što je dobijena načelna podrška pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje – kojem su se ovi gradovi najpre obratili, ali koji je bez ingerencije u toj oblasti – od Ministarstva prosvete ni abera. Štaviše, na nedavno dogovoreni sastanak u Novom Sadu predstavnika zainteresovanih opština i ovog ministarstva niko od potonjih nije došao.

– Za mene je to bilo zaprepašćujuće, i to je pokazalo bahatost ovog ministarstva prema potrebama manjih sredina. Ako već stalno pričamo o decentralizaciji, onda je ovo potvrda da decentralizacije nema. Naši zahtevi su svakako potrebe regionalnog nivoa, možda perifernih mesta za ovu državu, to je meni jasno, ali zakoni se ne mogu pisati samo za krug dvojke… Subotica je grad koji ima tri službena jezika, i logično je da smo zainteresovani da deci omogućimo da nauče te jezike, a smatramo da je to pitanje sa kojim se suočava i veliki deo Vojvodine. Zato bi taj predmet trebalo da finansira Ministarstvo prosvete, da se uvrsti u školski program poput veronauke, ili građanskog vaspitanja. Pravo građansko vaspitanje realizuje se i kroz učenje jezika svojih suseda. To je u pravom smislu sprovođenje u delo ideje živeti jedni sa drugima, a ne jedni pored drugih. A ta ideja u svom najelementarnijem vidu ne može da zaživi ako ljudi ne poznaju jezik jedni drugih. Smešno je slušati zvaničnike visoke politike kada govore o opredeljenju za građansko društvo ako ne postoje instrumenti za sprovođenje te ideje, a to je jezik da bismo mogli da komuniciramo – kaže Ljubica Kiselički.

Ohrabrujuće, međutim, deluju informacije iz Pedagoškog zavoda Vojvodine da su već pripremljeni udžbenici po novoj metodi učenja jezika, koje se bazira na komunikativno-iskustvenoj metodi. To je upravo i bila zamerka u konceptu nekadašenjeg programa učenja jezika društvene sredine, jer je predavan uglavnom ex-katedra, proizvodeći pasivno znanje.

Edita Šoš, direktorica subotičke Medicinske škole, navodi da postoji potreba i među srednjoškolcima za takav predmet, ali da škole moraju da, ukoliko žele da svojim učenicima omoguće učenje jezika sredine, same nađu donatora.

– Uz to, veliki je problem organizovati tu nastavu za ovaj nivo obrazovanja jer su učenici i inače preopterećeni. Ali, ne mogu reći da sam zadovoljna jezičkim znanjem svojih učenika – ni mađarskog kod učenika iz srpskih odeljenja, ni srpskog kod učenika iz mađarskih odeljenja. Sa dva časa nedeljno srpskog jezika oni teško mogu da nauče jezik. Oni se pri tom međusobno malo druže, i ja nekako pokušavam preko vežbi da ih spojim i nateram da pričaju onaj drugi jezik. Većina ima neki pasivni fond znanja, i kada su primorani da govore, onda nešto i nauče. Ali, moramo imati na umu da ukoliko i znaju jezik, mađarski ili srpski, svejedno, onda je to ono znanje koje donesu iz kuće – ili su to deca iz mešovitih brakova, ili su imali bake koje su ih čuvale, a koje su bile druge nacionalnosti, naučile ih da govore. Nama su zato dragoceni profesori koji znaju oba jezika i koji mogu učenike da podstaknu na komunikaciju i tako aktiviraju to njihovo pasivno znanje – kaže Edita Šoš.

U najmanju ruku nezainteresovanom odnosu prema „komšijskom“ jeziku dobrim delom su doprinele devedesete, godine opšte međunacionalne netrpeljivosti. Vremenom je ona lagano stvarala distancu, koja je sada uočljiva i među mladima, a koji teško da imaju veze sa politikom devedesetih.

Pojedini prosvetni radnici ideju o ponovnom uvođenju jezika društvene sredine zbog toga smatraju nemogućom, predviđajući velike otpore među „nacionalno svesnim“ građanima. Ipak, oni koji ideju zastupaju veruju da je to ne samo ispravna, građanska i evropska ideja, već i duboko ljudska i životna. Doduše, može se među mnogim već ukorenjenim fobijama i ovo „nametanje“ jezika doživeti kao opasnost od gubljenja identiteta, ali oni koji vode društvo i odlučuju između ostalog i o obrazovanju naše dece ne bi smeli podleći uticaju fobičnih i ostrašćenih koncepata. Osim ukoliko i sami nisu fobični… Tada smo „džabe krečili“.

Hendikep za čitavu sredinu

– Ja sam se kao dete igrala samo sa srpskom decom, jer su mi oni bili najbliže komšije. I gotovo svi su želeli da sa njima pričam na mađarskom, kako bi mogli da ga nauče. Mislim da ja zato i danas imam problema sa padežima u srpskom jeziku, jer nisam iskoristila priliku da ja sa decom iz susedstva razgovaram na srpskom – seća se situacije od pre pola veka šezdesetogodišnja penzionerka Margo Berenji, Subotičanka po rođenju. Mnogi Mađari tvrde da su isto tako naučili srpski jezik, da im je kao deci bilo normalno pa i zabavno da sa svojim drugovima govore njihovim jezikom. To znanje se zatim u školi, na časovima jezika društvene sredine, „popravljalo“, donekle dograđivalo, da bi se kasnije sa tom osnovom, i sa svešću o prednosti poznavanja oba jezika, ono usavršavalo u svakodnevnim poslovima.

Jezika društvene sredine u školama više nema, i mada je, iskreno rečeno, većina dece to učenje doživljavala kao teret, mnogi Subotičani sada ukidanje tog predmeta vide kao hendikep za čitavu sredinu. Nastojeći da svojoj deci obezbede makar osnovna jezička znanja roditelji ih upisuju u dvojezični vrtić, u kojem se jezik uči kroz igru i pesmu, gotovo neosetno. U tome ima i mnogo kreativnijih rešenja – slikar Đerđ Boroš kaže da njegova unuka svake godine uči školu na drugom jeziku, odnosno jednu na srpskom, a drugu na mađarskom, naizmenično. Pošto je familija višenacionalna, ona je već sa desetak godina besprekorno komunicirala sa svima na njihovom maternjem jeziku, a njeno znanje je u nivou njihovog. Ona je u stvari među svima nama superiorna u tome, i bilo je začuđujuće kako je još kao vrlo mala tačno znala na kom će se jeziku kome obratiti od prisutnih – priča Boroš.

Dobro poznavati komšije

Istraživanje koje su 2007. sproveli Pokrajinski sekretarijat za upravu, propise i nacionalne manjine i Pedagoški zavod Vojvodine, u okviru projekta „Afirmacija multikulturalizma i tolerancije u Vojvodini“, u većini osnovnih i srednjih škola u Pokrajini, pokazalo je da najmlađi Vojvođani (veruju da) dobro poznaju svoje komšije, njihovu kulturu i istoriju. Ipak, procenat je daleko od zadovoljavajućeg – 32,81 odsto onih koji potvrdno odgovaraju nalazi se među decom srpske nacionalnosti, dok kod pripadnika manjina procenat ide i do 55,7 odsto. A to je svakako nedovoljno da bi se govorilo o stvarnom poznavanju, što je i jedan od uslova za nestanak hipotetičke barijere prema učenju jezika društvene sredine.

Pokrajinski sekretarijat za propise, upravu i nacionalne manjine pokrenuo je pre nekoliko godina zanimljiv projekat – TV takmičenje odnosno kviz Koliko se poznajemo u kojem su učestvovali učenici većine vojvođanskih škola, a odnosio se na poznavanje istorije naroda koji žive u Vojvodini. Takmičari su, kako navodi jedan od autora pitanja, istoričar Mirko Grlica, doduše prethodno pripremani, zaista pokazivali visok nivo znanja. Interesovanje za emisiju među srednjoškolcima bilo je dosta masovno, a i zainteresovanost da se nauči istorija suseda, ako ništa drugo, makar zbog pobede na kvizu.

Ta činjenica je posebno ohrabrujuća u kontekstu jednog rezultata iz pomenutog istraživanja – naime, dve trećine mladih, i pored evidentnog nepoznavanja jezika onih sa kojima žive, odgovorilo je da bi najradije živelo u višenacionalnoj sredini.