Kad vas vlast zagrli: Ima li zaista u Srbiji preispitivanja prosvetnog sistema posle tragedije u „Ribnikaru“?

Iz samo njemu znanog razloga.

Sličan pomor mladosti napravio je i jedan dvadesetjednogodišnjak, dan kasnije u selu Malo Orašje, sat pre ponoći u dvorištu osnovne škole.

U njemu je započeo svoj krvavi pir sa automatskim oružjem, i nastavio ga u selu Dubona, tokom koga je ubio osmoro ljudi i trinaest teško ranio. Opet iz razloga samo njemu znanih, i opet, iz oružja koje je, po svoj prilici, uzeo iz svog „porodičnog gnezda“.

Zašto su oba teška zločina izvršena u blizini osnovnih škola? Zašto škola, umesto da bude simbol radosti, drugarstva, saznanja i prvih stvaralačkih kreacija, sada počinje da inspiriše njene sadašnje, ili bivše polaznike na mržnju i na prosipanje krvi.

Šta se to dešava sa društvom i našim školskim sistemom? Kakve su to naše škole, kroz koje su prošli i najviši činioci državnih institucija, kad im nisu podarile bar toliko empatičnosti, da dođu do ta dva mesta krvavog pira, zapale sveću, ućute, pomole se za duše pomorenih nedužnih, tek procvetalih ljudi, upišu se u knjige žalosti i zagledaju se u svoju nutrinu.

Možda bi tada osetili teret roditeljskih suza za svojim tek isklijalim podmlatkom i za uzaludnom verom u snagu škole.

Možda bi ih ta mesta tragedije podstakla da se sami sebi zareknu da će odmah da počnu sa suptilnim preuređenjem postojećeg školskog sistema i naučnoistraživačkih delatnosti.

I to tako da naša škola prestane da usmerava mlade na repetitivnost, međusobnu surevnjivost, ja-pa-ja-stvo i mržnju prema drugima i drugojačijima, i prema onima koji „kvare“ njihove narcisoidne prestave o sebi samima, ili prema onima za koje misle da su im na putu prema brzom bogatstvu i „slavi“.

Da učitelji, nastavnici, profesori, akademici, crkve i političari počnu, i rečima i ličnim delima, da našu mladost počnu da okreću prema slobodnoj misli i slobodnoj reči, prema toleranciji, timskom radu, prema veri u sebe i ka stvarnoj demokratiji.

I da ih uče da neće biti veći ako drugog učine manjim!

Umesto toga, naši najviši predstavnici vlasti su ostali u svojim „mračnim jazbinama“ i počeli, uz pomoć državnih institucija i medija koje su pretvorili u udave, da „vole i grle“ građane, a neki i da sikću kao otrovnice na one koji su se, došavši do daha, usudili da uzviknu: „Ne volite nas i ne grlite tako snažno, polomićete nam kičme!“

Autor je redovni član Akademije inženjerskih nauka Srbije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.