Kad vladika predaje o rokenrolu

Krcata sala u kojoj se skupilo šarenoliko društvo – od „šezdesetosmaša“ Dragomira Olujića Oluje, preko rokera Ace Seltika do profesora Nebojše Pajkića – pažljivo je pratila izlaganje, a neki su potom i debatovali sa vladikom. Kome nije smetalo ni to što je kao ilustracija njegovog predavanja, između ostalih, emitovan i spot Rolingstounsa „Simpathy for the devil“. Rekao je, istina: „Malo bi bilo glupo da ja kao vladika SPC kažem naslov te pesme.“

Istoričar dr Aleksandar Raković, urednik tribine, objašnjava da se dugo poznaje sa vladikom Jovanom.

– Vladika mi je recimo preko privatne veze sa jednim od menadžera Exit festivala omogućio da se sretnem sa Šejnom Mekgovanom, pevačem grupe The Pogues, kada je 2003. nastupao u Novom Sadu. Tada sam Šejnu poklonio pravoslavnu ikonu irskog svetitelja Svetog Patrika, što je posle objavljeno i na njegovom zvaničnom sajtu – kaže Aleksandar.

Pre desetak godina, kada je situacija na Kosovu što se tiče Srba bila mnogo teža nego danas, jer je sloboda kretanja svedena na minimum, Raković i vladika Jovan su zajedno boravili u Pećkoj patrijaršiji. Jednog dana su pet sati pričali o rokenrolu unutar manastira.

– Najviše smo razgovarali o panku. Pa posle te priče izađemo napolje, tu je rečica – vladika zavrne mantiju, a ja pantalone, i odemo na jednu poljanu, manastirsku zemlju koju su uzurpirali Albanci. Oni krenu ka nama da viču i od dalje šetnje nas odvrate italijanski vojnici Kfora. Italijanski general Toreli je, inače, vladiki poklonio šešir. Kada ga je vladika Jovan stavio na glavu, pred svima je rekao: Sad sam ko Gibons (gitarista ZZ Top) – kaže Raković.

Vladiku inače stalno prati sličnost sa bradonjama iz ZZ Top – na ulici u njujorškom Harlemu jedan crnac počeo je da viče kada ga je video: ‘ZZ, ZZ, it’s you! I love your music man! I listen to your music for years, and finaly I met you! Give me five bucks!’“

Govoreći o temi tribine vladika je objasnio da u osnovi rokenrola leže biblijske slike.

– Nekada se ne razlikuje da li se peva Bogu ili ženi. Bez biblijskih slika nema zapadne kulture. U vreme komunizma u jugoslovenskom rokenrolu stvari su bile isključive – strogo je zabranjivano pominjanje Boga i pominjanje u negativnom kontekstu Tita. Bilo je, istina, mnogo udvoričke poezije. Jedan od onih koji je u to vreme posvetio pesmu Titu bio je tada nepoznati psihijatar Radovan Karadžić – pričao je vladika.

I u popu i roku, podsetio je, bilo je udvoričkih pesama poput „Drugarice, posadimo cveće kud vojska druga Tita kreće“.

– Glavnu ulogu što se tiče teme o kojoj pričamo imao je Goran Bregović – on se vratio iz Niša iz vojske, gde istina nije bio u padobrancima, gde je, uzgred, bio Svetislav Basara, i sa Bijelim dugmetom snimio album „Bitanga i princeza“. Morao je najpre da promeni omot. Menjao je i pesme, pa čujemo da se u pesmi pominje neko ko je „kopile i jad“. Tu je trebalo da piše Hrist. Da li je Hristos izbačen iz pesme zbog tadašnje zabrane pominjanja religijskih pojmova ili je u pitanju nešto drugo – ostaje nepoznato. Bijelo dugme je u SFRJ bilo apsolutno državni projekat. Oni su bili ti koji su širili jugoslovenski nacionalizam sarajevskog tipa – objasnio je vladika.

On je kao važne „religijske momente“ u YU rokenrolu pomenuo i album Idola „Odbrana i poslednji dani“, koji je, kako je istakao, kasnije imao uticaj na grupu Lajbah i Neue Slowenische Kunst. Tu je i makedonska grupa Padot na Vizantija, čiji jedan stih kaže: „Dosta mi je bilo duhovnog ropstva Zapada.“ Zatim grupe Anastazija i Mizar.

– Mizar su bili jugoslovenski Sister of mercy. Ta grupa se probila u Zagrebu, Ljubljani, pobedila je na Subotičkom festivalu, ali nikada nisu bili popularni u Beogradu – rekao je vladika.

Projekat rok obrada stihova Nikolaja Velimirovića „Pesme iznad Istoka i Zapada“ (2001) vladika je nazvao istorijskim. Na albumu su svirali članovi sastava: Kurve, Bjesovi, La strada, Partibrejkers, Džukele, Pusiket, 357, Revolt, Darkvud dab…

– Suštinska pesma na toj ploči bila je ona koju izvode Partibrejkersi. Prvi put dobijamo zdravi elementarni rokenrol koji je biblijski. Posle toga ništa više neće biti isto. Ogroman broj ljudi koji su pravili „Pesme iznad Istoka i Zapada“ jesu ljudi iz crkve i ne vidim razliku između Caneta i mene – objasnio je vladika Jovan.

U kasnijoj debati primećeno je da su narodnjaci mnogo lakše u svoje stihove mogli da ubacuju religiozne elemente.

– Njima je bilo mnogo lakše da pređu tu granicu jer je religioznost išla uz izvornost, pa se nije ni gledalo kad je Bog tu uplovio. U narodnoj muzici religioznost je mnogo pitkija. U jugoslovenskom socijalističkom roku to je išlo teže. Zamislite recimo da je Dado Topić pevao o Kainu i Avelju – našalio se vladika.

Na kraju, on je primetio da globalno u rokenrolu posle grandža i tehna nema više pokreta kakav su recimo bili postpank ili hip-hop.

– Pop kultura kao da je završila svoj kreativni život. Nema više razvoja. Imamo samo kreativne pojedince – rekao je vladika Jovan.

Episkop lipljanski je, inače, pre nego što se zamonašio, bio rok kritičar magazina „Ritam“, odrastao je uz legendarni časopis „Džuboks“ i poznat je kao hroničar progresivnih, alternativnih umetničkih tendencija sa područja bivše Jugoslavije. Na pitanje kako je jedan rok kritičar i veliki ljubitelj grupe „Joy Division“ postao vladika, on kaže: „I ja bih voleo to da znam. Ne upravljamo mi baš u potpunosti svojim životom.“

Od Zenice do Pećke patrijaršije

Životni put vladike Jovana veoma je osoben – rekao je Aleksandar Raković na početku tribine. „Rođen je u Zenici 1965, školovao se u Gradišci i Banjaluci, diplomirao je južnoslovenske jezike i književnost na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i pravoslavnu teologiju na Duhovnoj akademiji u Foči. Zamonašen je 1993. u Cetinjskom manastiru, a od 1997. je iguman manastira Moračnik na Skadarskom jezeru. Magistrirao je na Međunarodnom institutu za proučavanje Holokausta u Jad Vašemu (Izrael), gde je sada na doktorskim studijama. Jedan je od pokretača Radio Svetigore, bio je glavni i odgovorni urednik magazina Svetigora. Koordinator je Odbora za Jasenovac i član je Odbora za Kosovo i Metohiju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve. S blagoslovom srpskog patrijarha Pavla, tadašnji protosinđel Jovan Ćulibrk se 1999. starao o zaštiti srpskih svetinja i naroda u Metohiji nakon povlačenja naših odbrambenih snaga, radio je na izbavljanju ostataka srpskog naroda koji se našao pod oružanim terorom UČK, dokumentovao je ubijene, ranjene, nestale, proterane i izbegle Srbe iz Metohije. U rezervnom je sastavu 63. padobranske brigade Vojske Srbije. Danas stoluje u Pećkoj patrijaršiji“ – rekao je Raković.