Predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić je nekoliko puta u tekstovima u stranim medijima i na društvenim mrežama predstavljena (uračunata) kao liderka novog doba, zajedno sa još nekoliko desitina žena na visokim pozicijama u svojim državama.
To što je lezbejka, bio je u njenom slučaju dodatni plus. Komentari u Srbiji su, očekivano, bili dvojaki – od aplauza iz vladajućih krugova do osporavanja iz civilnog sektora i opoziciono nastrojene javnosti.
Očekivano, reklo bi se, i jedno i drugo. Prvo, jer Brnabić nekritički iskazuje bezrezervnu lojalnost vođi (partije i države), a to se u vladajućoj strukturi visoko vrednuje i nagrađuje.
Drugo, zato što baš ničeg u maniru liderstva novog doba nema u vođstvu koje demonstrira premijerka Srbije.
Ipak uzdizanje ženskog liderstva ili liderstva za novo doba koje donose žene, jeste i tema i pojava o kojoj se mnogo govori.
Primera radi, nekoliko istraživanja koja ovih dana imamo priliku da čitamo o tome kako su različita društva reagovala na kovid krizu (zašto su se neka dobro držala, a druga doživela pravi kolaps), pokazala su da je važan faktor uspeha bilo vođstvo sa samog vrha države.
Ispostavilo se da su daleko uspešnija društva čije su države predvodile žene, tačnije, ona čije su liderke ženski vodile zemlju.
Analize pokazuju, da je vođstvo ovih političarki bilo zasnovano na saosećanju, orijentisanosti prema drugima i ravnopravnosti (ne ostaviti nikoga bez podrške).
Neke od osobina i veština liderki koje su se posebno izdvajile su autentičnost i neposrednost.
Na primer, obraćanje novozelandske premijerke Jacinde Ardern iz njene kuće i svakodnevna direktna komunikacija sa građanima ili posvećivanje pažnje posebno ranjivim grupama u društvu i deci, po kome se izdvojila norveška premijerke Erne Solberg.
Efikasan odgovor na krizu dogodio se tamo gde je bilo poverenja i stvarne brige lidera/ki i vlada za živote njihovih građana i građanki, a ne megalomanskih i autorkatskih mera populistički nastojenih vođa.
Galupova istraživanja u SAD, koja od 1953. pitaju američke građane da li bi radije birali šefa muškarca ili ženu, pokazaju značajne promene: čak 55 odsto ispitanika kaže da to nije važno, a ostatak se ravnomerno opredeljuje za žene, odnosno muškarce.
Časopis Harvard biznis rivju prošle godine navodi osobine koje bi muškarci lideri trebalo da usvoje od žena.
Između ostalog: emotivan odnos sa sledbenicima umesto autoritarnosti i komandovanja, inspiracija i motivacija drugih kroz vlastiti primer, fokus na druge umesto narcizma i lične promocije, kompetentost umesto samopromocije i sl. Najzanimljiviji je, naravno, odgovor na pitanje, kako se desio ovaj obrt ili odakle savet iz ovog časopisa „prestanite da trenirate žene da budu muški klonovi – obrnite proces!“
Ima nešto što se nije promenilo decenijama. Građanke i građani i dalje žene vide kao toplije, autentičnije, komunikativnije i ljubaznije, a muškarce kao one koji pokazuju autoritet, dominaciju i agresiju. Ovog drugog nam je, svima na planeti, dosta!
Otuda ovih dana potpuno anahrono deluju pitanja sportskog komentara RTS upućeno uspešnoj bokserki „Otkud ona u toj muškoj disciplini“, a vrlo autentično njen odgovor – da „takva podela više ne postoji“ i da ona sebe i druge devojke vidi kao „liderke u svojim sportskim disciplinama“.
Svedočimo tektonskim promenama – i globalno i lokalno. One traže nove odgovore i drugačije vođstvo. Žene širom sveta prihvataju izazov i na scenu donose autentičnost, kompetentnost, emotivnost i brigu za drugog. One inspirišu i motivišu.
Taj talas će, neizbežno, zahvatiti i Srbiju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
