Foto: Stanislav MilojkovićRuku na srce, ja bih želeo da sa kolegom iz Beograda, Zoranom Panovićem, otvoreno govorim o kosovskoj nezavisnosti.
Tokom Zoranovog boravka u Tirani, video sam da je otvoren za diskusiju o Kosovu. Ali na kraju, iako se nismo dogovorili da se ne dotičemo tog pitanja, ono je ostalo kao „slon u sobi“, kaže za Danas Mustafa Nano, novinar iz Albanije u odgovoru na pitanje da li su Panovićevi i njegovi stavovi po pitanju nezavisnosti Kosova u potpunom razlazu, kao što je to slučaj sa srpskim i albanskim zvaničnicima.
Povod sa razgovor sa Nanom je njegova poseta našoj redakciji, koja se odvila u programu razmene priloga između listova Danas iz Beograda i Mapo iz Tirane, sa ciljem unapređivanja komunikacije i boljeg međusobnog razumevanja zajednica u Albaniji i Srbiji. Ovaj projekat, koji podrazumeva dopisivanje novinara Mustafa Nane i Zorana Panovića, čije članke uveliko objavljujemo u našem listu, a koji podržavaju Ambasada Republike Albanije u Srbiji i Misija OEBS-a u Srbiji.
Dok razgovarate sa kolegom Panovićem, vidite li kod njega stavove koje zauzima zvanična politika Srbije, odnosno, prepoznajete li kod sebe stavove koje zauzimaju zvaničnici Albanije?
– Ne, nisam video Zorana da ima isti zvanični stav kao Beograd. Naprotiv. Što se tiče Kosova, ja sam primetio, između redova, nekakav kritičan stav Zorana prema glasovima koji se trude da drže još živim iluziju da se ništa nije promenilo, i da će Kosovo ostati srpsko. Ja se nisam bavio ovim pitanjem. Ali kad već govorimo sada o tome, mogu da vam kažem šta ja mislim o budućnosti Kosova. Da budem direktan, Srbi koji veruju u ideju povratka Kosovo u staro, pod jurisdikcijom Beograda, izgledaju mi kao deluzionisti. Za mene, postoje dve opcije – da Kosovo da ostane onakvo kako je sada de facto, nezavisna država i društvo, sa albanskom većinom i sa potpunim garancijama za poštovanje srpske manjine; a druga je podela Kosova.
Prva opcija može funkcionisati samo sa jednim uslovom: Albanci sa Kosova moraju da razumeju da biti većina ne podrazumeva niti proističe neko pravo za vladanje nad manjinama, nego proističe dužnost i odgovornost da manjine osećaju da je Kosovo i njihova država i zemlja. Kosovo (u današnjim granicama) samo za Albance ne može postojati. Kosovo pripada i Srbima koji žive tamo. I Kosovo može ostati srpsko samo u ovoj opciji. Jer druga opcija u kojoj bi Srbi bi uzeli sever, time bi isekli sve buduće veze sa Kosovom. Jesu li Srbi spremni na ovo rešenje?
Napisali ste u jednom od tekstova, u okviru programa dopisivanja sa srpskim kolegom, da su naše intelektualne i kulturne elite u celini, u našim nacionalnim kulturama, toksikovala naša društva s praznim ponosom, lažima, fanatizmom, mržnjom. Da li je moguće zastupati jednu takvu paralelu, s obzirom na iskustvo koje imamo u vezi sa represivnim odnosom Srbije prema kosovskim Albancima u nekoliko poslednjih decenija?
– Po mom mišljenju, albanske elite činile su manje štete na Balkanu, i to zbog njene nemoći a ne zbog nekog časnijeg raspoloženja. Jer u suštini, naše elite bile su iste: zanimala ih je propaganda, a ne istina, imali su nerazvijen autokritični duh, bile su vezane sa centrima moći, i tome slično. Kad kažem ovo, ja isto tako ne zaboravljam da su se Srbi kulturološki budili ranije (kada ste vi imali prvoklasnog intelektualca kao što je to Vuk Karadžić, mi Albanci bili smo u osmanskom snu), i da su srpske elite bile sofisticiranije u akademskom smislu (vi ste proizvodili jednog antikonformističkog intelektualca kao Ilariona Ruvarca u vreme kada je groznica srpskog nacionalizma bila u samom vrhu) i da su pioniri albanske kulture takođe našli inspiraciju i u srpskoj intelektualnoj vibraciji tog vremena.
U Srbiji vlada većinski stav da su, tokom rata, Srbi bili žrtve, a Albanci agresori. Na Kosovu, u Albaniji, ali u najvećem delu zapadne međunarodne zajednice, važi upravo suprotan odnos – Srbi su agresori, Albanci žrtve, što je bio i razlog za NATO bombardovanje Srbije. Istina, čini se, ipak, mora biti jedna?
– Vidite! Ja sam prevodio jednu knjigu organizacije Human Rights Watch-a naslovljen „Under Orders: War Crimes in Kosovo“, pisana 2001. godine. Izveštaj daje punu i detaljnu sliku zločina počinjenim na Kosovu. Izveštaj govori i o zločinima počinjenim od strane OVK (otmice i ubistva Srba i Albanaca) ili o nasilju Albanaca nad Srbima posle juna 1999. godine. Međutim, više od 90 odsto stranica tog izveštaja govori o zločinima srpske vojske. I ovo stvara jasnu ideju o agresorima i žrtvama tog vremena. Sada, može biti puno razloga da neko baca sumnju u rad Human Rights Watcha, ali u svakom slučaju ono ostaje objektivnije nego zvanični stavovi u Srbiji, Albaniji ili Kosovu.
Verujete li, stoga, da je bombardovanje Srbije i, u načelu, intervencija međunarodne zajednice bila opravdana?
– Ova diskusija može se voditi u pravnim i moralnim okvirima. Ne znam da li je bila opravdana u pravnim okvirima. Nisam stručnjak u ovoj sferi. Ali u moralnom smislu može se voditi diskusija. Kosovo nema prirodnih resursa. Zato, nijedna od velikih sila nije imala ekonomske interese tamo. Osim ovoga, Zapad je u tom konfliktu napao jednu hrišćansku zemlju (Srbiju) i postavio se na stranu Albanaca sa Kosova, koji su većinom muslimanske veroispovesti. Tako da samo jedna moralna motivacija može da učini ovu situaciju razumljivom. Masakr u Račku i televizijske snimke Albanaca koji su se iselili iz svojih kuća bile su vrlo jake da bi ljude ostavile indiferentnim. I ovo je bilo razlog da jedna levičarska vlada vođena od D’Aleme, ili Francuska Jean Jacques Chiraca, koji se nikako ne mogu optuživati za antisrpstvo u to vreme, dali saglasnost za intervenciju.
Kako biste ocenili odnos Vučića i Rame? Da li njihov odnos predstavlja zaista početak novog doba između odnosa dve države? Koga od njih dvojice, u tom odnosu, vidite kao pozitivniju ličnost?
– Njih dvoje izgleda da imaju nekakvu hemiju u njihovim odnosima. Ali da bi doneli neku novu eru u odnosima između naše dve nacije, dvoje ljudi nije dovoljno, jer posle nekoliko godina oni neće biti premijeri ili predsednici. Nama je potrebna komunikacija u širem stilu i frontu između naših dvaju kultura. Što se tiče kraja vašeg pitanja, ja poznajem Ramu dobro i on mi izgleda mnogo kao over the top osoba, i previše odan formi i stilu nego suštini, što, po mom mišljenju, nije neka dobra osobina za političara. Vučić mi izgleda kao profesionalniji političar, sa više samokontrole i skrupulozniji je. Za kraj, mogao bih da se našalim, kada bi ih trampili, ja mislim da bi Albanci bili na dobitku.
O izvinjenju Srbije za zločine na KosovuVerujete li onda da bi Srbija trebalo da se izvini za zločine koje je počinila na Kosovu?
– Javno izvinjenje je politički akt, i politički akti imaju izborne efekte. Zato ja mislim da nije lako da se to uradi od strane srpskih vlasti. Vekovi su trebali da prođu da se pojavi jedan papa, Jovan Pavle II „da bi ponizno tražio izvinjenje“ za zločine počinjene u ime crkve od strane crkvenih ljudi. Ja lično ne očekujem da se ovo izvinjenje traži u današnje vreme.
Većina Albanaca je vrlo tolerantna‘]
U jedom od tekstova prepiske sa Panovićem govorite -parafraziram – da je jedan od pokretačkih motora političkog i javnog mnjenja u Albaniji izvesno antisrpstvo, animozitet prema Srbiji. U dva boravka u Albaniji 1987. i potom 2000. nisam stekao takav utisak, naprotiv. Te 1987. naprimer, sve TV antene su bile okrenute ka Jugoslaviji, a mnogo ljudi se solidno sporazumevalo na srpskohrvatskom.
– Tu vrstu antisrpstva možete primetiti više u politici i u javnom životu. Ne znam da li je to iskreno ili ne, kod ljudi koji se pokazuju kao patriote. Ali u okviru politike, tu je trka, takmičenje ko će više biti antisrpski u određenim situacijama. Kada je reč o javnom mnjenju, ne bih znao da kažem, jer nema istraživanja na tu temu. Većina Albanaca je vrlo tolerantna, ja mislim, kada je to u pitanju, jer pre 1990, pre nego što je komunizam tamo doživeo kolaps, mnogi Albanci su gledali jugoslovensku televiziju, razumeli su jezik. Kao i kod muzike, naći ćete hiljade Albanaca koji znaju imena pevača, i slično. Dakle, u tom smislu, iako nemam jasnu ideju, mislim da nema problema. Političke i kulturne elite pokušavaju da reflektuju određeni sentiment koji ima veze sa Kosovom. Jer albanskim političarima je veoma važno da pošalju poruku da prate ono što se dešava na Kosovu, i to je vrsta procesa koja utiče na albanske elite. Mene veoma interesuje šta ljudi misle, i ako bih imao finansijske izvore ogranizovao bih veoma detaljno ispitivanje na temu odnosa Albanaca i Srba, šta Albanci misle o Srbima, i tome slično. Za sada, ipak, nema istraživanja u tom pravcu.
Te 2000. godine imao sam priliku da sa grupom kolega razgovaram sa tadašnjim predsednikom Salji Berišom i sadašnjim premijerom, tada gradonačelnikom Tirane, Edi Ramom. Nisam tada stekao utisak da su za državno ujedinjenje svih Albanaca. O EU perspektivi predsednik Beriša je je rekao da bi za narod Balkana bilo najbolje kad bi ih EU najpre pripustila u neko „predsoblje“ da se tu malo povežu i upristoje. Kosovo je, zaključio sam, imalo tretman bogatijeg i obesnog mlađeg brata koji može da donose nevolje. Nešto se promenilo od tada?
– Nešto se promenilo, znate. Na samom početku, većina Albanaca na Kosovu, gledali su na Albaniju kao na Meku nacionalnog identiteta. Albanska politika je u to vreme bila vrlo paternalistička u svom odnosu prema Kosovu. I ta vrsta stava je prihvaćena od strane političara u Prištini. Situacija sada nije takva, jer na Kosovu recimo elite misle isto, Tirana je centar, Albanija je Pijemont, recimo tako, ali ipak postoji deo elite koji želi da razvije drugi albanski identitet u Prištini, neki ljudi, oni su manjina među elitama, ali oni misle da mi ne bi trebalo da zamenimo Beograd Tiranom, da smo bili pod jurisdikcijom Beograda dugo, i ja mislim da ti ljudi imaju neku vrstu kompleksa i da ne tolerišu da budu pod bilo kakvim uticajem ili kontrolom nekog grada. Oni kao da malo pate od premoći Tirane, ne vole ideju o povezivanju. Ipak, većina političara i intelektualaca, makar sa deklarativne tačke gledišta, podržavaju saradnju sa Tiranom, oni vole Albaniju i Tiranu, misle da je Tirana centar, kao Meka, metafora koja se često koristi. Dakle nije isto kao pre, kao da postoji neki animozitete, neko nerazumevanje. Ponavljam, nema istraživanja koja će pokazati koliko je dubok ovaj animozitet. Mislim da čak i ti ljudi koji govore o drugom albanskom identitetu, duboko u svom srcu i sami su patriote i hoće albansku zastavu. Tu njihovu propagandu više vidim kao način da politički alat koji im omogućava da prežive u Prištini, a ne kao nešto stvarno. Albanija kao država je nova država, i tokom stoleća mi smo imali teškoće da stvorimo nekakvo jedinstvo u državi, jer znate, kod nas postoji religijska kompleksnost, postojale su izvesne razlike među regijama ali one danas više ne postoje, jer tokom komunizma je uvedena neka vrsta prisilnog jedinstva. Ali sada, ono što vidim kao opasan problem, to je taj religijski problem. Mi smo ostvarili određeni balans između religija u Albaniji, i potenicajlo ujedinjenje sa Kosovom stvorilo bi disbalans, jer je stanovništvo Kosova uglavnom muslimansko i više okrenuto religiji. Znate, vi kada dođete u Albaniju, sem u džamijama, vi nećete videti ništa što je religijski određeno. Na Kosovu je drugačije, ne toliko u Prištini, ali u drugim mestima da.
Albanija je sekularna državaKosovo je više okrenuto religiji, koliko znam, ali mi u imamo Albaniji jaku tradiciju tolerancije, i to nema veze samo sa komunizmom, jer to je praksa koja traje i pre komunizma. I naša kulturna elita je bila uglavnom sekularna. Naš školski sistem je veoma sekularan, najsekularniji sistem u Evropi. I praksa odnosa između religija, i ljudi iz različitih religija, veze, partnerstva, brakovi, međusobna ljubav… Ako bi neko poželeo neku devojku, ne bi mu prepreka bila religija. Ljudi u Tirani, i svuda, žive zajedno, i tu ne vidim opasnost. Ljudi sa Kosova, ipak, donose, koliko ja vidim, do određene mere tu vrstu religijskog fanatizma i slično, i to je prisutno i kod Albanaca u Makedoniji.
Kada je Arben Džaferi pričao sa Ismailom Kadareom, gde Džaferi kaže, slušaj Ismail, mi Albanci iz Makedonije, svi hoćemo da budemo ujedinjeni sa Albanijom, a Ismail mu je odgovorio: ali to nije moguće, jer vi u Makedoniji ste samo muslimani, vi ste ništa (ili vi se ne računate).
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
