Kada bismo sada uveli sankcije Rusiji, da li bi to bila iznuđena politička akcija?

Rezultati Vašeg istraživanja pokazali su da je NATO Srbiji najveći spoljnopolitički neprijatelj. Takva slika je, kako ste rekli ranije, zamrznuta još od devedesetih. Postoji li mogućnost da se to promeni i na koji način?

– Nije iznenađujuće što se ovde negativno gleda na NATO zato što se najčešće vezuje za bombardovanje. Mislim da se slika o NATO pogoršala drastično. Mi i dalje ne znamo sve činjenice o posledicama bombardovanja, samim time je njima lako manipulisati. Sadašnje političko rukovodstvo je oživelo kult sećanja na žrtve i sentimente koji se s tim povezuju. S druge strane, način izveštavanja o saradnji Srbije sa NATO se promenio. U jednom kratkom periodu, država je pokušala da vrlo skromnim izveštavanjem o saradnji sa NATO donekle obavesti građane. Saradnja je u poslednjih nekoliko godina bila vrlo intenzivna. Pored toga što je u Partnerstvu za mir, što je najviši stepen saradnje bez učlanjenja, održan je veliki broj vojnih vežbi i postoji konstantno usklađivanje sa standardima NATO. Političko rukovodstvo nije odgovorno prema tome pristupilo i nije građanima iznelo činjenice. Ljudi su i tada bili nespremni za to da Srbija postane članica, ali su bili spremni da podrže neki oblik saradnje.

Šta se promenilo od Vašeg poslednjeg istraživanja pre dve godine?

– Sada imamo potpuno drugačiju sliku u odnosu na 2020. godinu. Primetan je trend odbijanja svakog oblika saradnje sa NATO. Prema najnovijim podacima, samo 24 odsto ispitanika je podržalo neki vid saradnje, bez članstva. Pre samo dve godine je taj procenat bio 61 odsto. Taj pad se vezuje za rat u Ukrajini i način na koji tabloidi o njemu izveštavaju. Zanimljivo je što taj stav najviše imaju građani sa visokim nivoom prihoda, pri čemu Vojvodina i Beograd dominiraju. Ranije je taj stav pretežno bio vezan za ruralne sredine. Građanima nisu vidljivi svi aspekti saradnje sa NATO. I dalje je dominantna ideja da Srbija treba da bude vojno neutralna, što se najviše definiše negativno tj. da ne uđe u NATO. Ovo se posebno vidi u slučaju rata u Ukrajini, gde većina smatra da se ne treba svrstavati, pri čemu trećina građana misli da ako već moramo, onda nek bude uz Rusiju.

Koliko je rat u Ukrajini uticao na stav javnosti o NATO?

– Rat u Ukrajini je samo pogoršao već negativnu sliku o NATO. Ono što su ljudi dobijali kroz medije jeste da je Ukrajina samo proksi zapadnih zemalja i da je u suštini rat između Rusije i Zapada, čime se negira subjektivitet Ukrajine. Slika isključivo može da se promeni ukoliko političko rukovodstvo kroz sredstva javnog informisanja tačno i činjenično obaveštava o NATO. Manjak informacija potiče iz ogromne kontrole medija gde ne postoji mogućnost da se čuje drugo mišljenje. Tu se javlja i generacijski jaz.

Na koji način bi poraz Rusije u ratu u Ukrajini promenio percepciju građana Srbije o ovoj velikoj sili i kako ste rekli na predstavljanju istraživanja – probušio „mehur“ u kojem se stanovnici Srbije nalaze?

– Mislim da bi se srušio mit o Rusiji kao velikoj i moćnoj supersili. Većina građana Srbije je na pitanje koja će biti dominantna sila u 21. veku odgovorilo da će to biti Rusija. To nema više veze sa emocijom. To pokazuje da građani zaista nemaju znanja o dešavanjima u svetu, o onome izvan Srbije. Druga moguća posledica jeste da se razvije mišljenje o Rusiji kao žrtvi SAD. Jedan deo stanovništva bi saosećao sa Rusijom jer smo mi toliko socijalizovani da mislimo o sebi kao žrtvama Zapada. Čini mi se da smo previše samousmereni i da je to značajno udaljeno od stvarnosti.

Na koji način bi uvođenje sankcija Rusiji sada uticalo na sliku Srbije na unutrašnjem i međunarodnom planu?

– Mi smo propustili šansu da na vreme uvedemo sankcije Rusiji i da se vrednosno opredelimo. Kada jedna država napadne drugu, to je čin agresije koji svako treba da osudi. Ovde je izostala ta osuda sa najvišeg nivoa, čime smo propustili prvu priliku da se vrednosno svrstamo. Mislim da je to dobro zapaženo na međunarodnom planu. Kada bismo sada uveli sankcije to bi delovalo kao iznuđena politička akcija i javnost u Srbiji bi to videla kao pritisak Zapada na Aleksandra Vučića. Ipak, u Briselu i Vašingtonu bi se na takav potez gledalo blagonaklono jer je to ono što se od nas traži. Nezrelo je očekivati materijalne ustupke kao nagradu za našu “poslušnost”. Srbija je toliko mala da ne može da nanese značajnu materijalnu štetu Rusiji, te bi taj potez bio isključivo simboličan, čime bi se videlo da je Rusija izgubila glavnog saveznika na Balkanu.

Mladi i EU i NATO

Deluje kao da su mladi otvoreniji prema ideji učlanjenja Srbije u EU, pa čak i u NATO. Da li to znači da je budućnost evrointegracija Srbije u rukama nekih budućih generacija?

– Mladi jesu otvoreniji prema EU od starijih koji više ne čekaju da država napravi neki napredak u integracijama, već su sami odlučili da se integrišu u EU tražeći poslove u zemljama članicama. Ipak, treba da budemo svesni okruženja u kome su mladi rasli, tj. onog u kome je Kosovo svakodnevno dominiralo političkim diskursom. Mladi čine većinu onih koji su prepoznali da se Kosovo danas vidi kao najvažniji spoljnopolitički prioritet. Onaj jako mali procenat od 7,6 odsto ispitanika onih koji žele da se Srbija učlani u NATO čine mladi, ali taj procenat je skoro isti već godinama. Postoji stereotip da mladi uvek prihvataju ideje koje su liberalne i progresivne i da su okrenuti ka Zapadu. Meni to govori da mi uopšte nemamo razumevanje koje su njihove orijentacije. Sasvim je u redu da imaju različite poglede na svet.