Kada je bolje otići i biti jeftinija radna snaga na Zapadu (VIDEO)

„Brojna su istraživanja pretpostavki sreće i nekoliko je faktora koji su indikativni. Prvi je da radite posao koji vas ispunjava, od kog možete pristojno da živite. Drugi je da živite u bezbednom i zdravom okruženju. Ovde bukvalno nije bezbedno a istovremeno je premalo solidarnosti za zdravo okruženje“.

Razgovor sa Zoranom Stojiljkovićem, profesorom na Fakultetu političkih nauka i predsednikom UGS Nezavisnost počinje sumornom konstatacijom da „u Srbiji vlada stanje besperspektivnosti i gubitka svake vere da će ovde biti bitno drugačije“.

„Uočljiva je nespremnost da se razbije šema političkog klijentelizma. Takođe je prisutno odustvo vere da će ikad doći do pretpostavki da pojedinac ovde može da ostvari ličnu, porodičnu i profesionalnu sreću“, kaže Stojiljković.

Srbiju godišnje napusti oko 50.000 ljudi. NJihova prosečna starost je 28 godina i svaki peti je visoko obrazovan. Školovanje svakog visoko obrazovanog čoveka državu i porodicu košta od 34 do 54 hiljade evra u zavisnosti da li je reč o fakultetskoj diplomi ili doktoratu, navodi se u istraživanju Instituta za razvoj i inovacije.

Srbija je 12 milijardi evra izgubila ulažući u školovanje prirodno-tehničke inteligencije i naučnika koji su otišli u inostranstvo. Zašto ti ljudi nemaju svoje mesto u Srbiji? Deo odgovora, prema Zoranu Stojiljkoviću, treba tražiti u sistemskoj korupciji.

„Korupcija unižava. Ako ja moram da potkupljujem i budem potkupljen ako ne mogu od svog posla pristojno da radim i da živim, zašto bih ostao u ovoj zemlji? Mi smo kao u onoj pesmi o vuku i ovci, anestezirani strahom da drugačije ne može biti. Verujemo da samo logika privatnih i partijskih veza utvrđuje stvar i da se ništa neće promeniti ni za godinu ni za dve ni za pet. E to ljude tera napolje“, objašnjava Stojiljković i dodaje: „Jedino što ne možemo da izvezemo su političari. NJih niko neće“.

Na spisku razloga koje navode za iseljenje, ljudi pre svega ističu nisku zaradu, potvrdilo je istraživanje Mreže za poslovnu podršku koje je rađeno u saradnji sa dominantnim stranim i domaćim kompanijama. No pored niske zarade postoje još četiri bolne tačke: nezadovoljstvo uslovima rada, previše obaveza i odgovornosti za koje nisu nagrađeni, želja da obezbede veću penziju i udobniju starost i potreba za usavršavanjem i napredovanjem.

„Kada periferijska društva nemaju strategiju i plan razvoja kroz sopstvene investicije, nego se oslanjaju na strane, onda se to ovako završava“, kaže Zoran Stojiljković.

Zbog ogromnog broja iseljenika MMF je sugerisao Vladi Srbije da donese paket mera kako bi taj trend bio zaustavljen. Značajan odliv radne snage smanjuje produktivnost i negativno utiče na rast, upozorava MMF. Istovremeno mnoge evropske zemlje, pod pritiskom tražnje za radnom snagom, uvode propise kojima se podstiče doseljavanje radnika.

„Cinični zapad svoj demografski debalans rešava tako što uvozi jeftiniju radnu snagu sa strane“, kaže Stojiljković.

Pozivajući se na uticajnog svetskog ekonomistu Branka Milanovića, eksperta za pitanja nejednakosti Svetske banke, Stojiljković navodi da 60 odsto naših životnih šansi zavisi od toga u kojoj smo zemlji rodjeni, drugih 20 odsto zavisi od toga jesmo li rodjeni u „salonskom stanu sa klavirom na Dorćolu ili na Prokletijama“ i samo 20 odsto zavisi od našeg talenta. „Ja bih rekao da ipak nešto više ide na talenat“.

Srednju klasu čuvaju jaki sindikati

Upravljanje migracijama je globalni problem. I iz Nemačke visokoobrazovani ljudi odlaze na bolje plaćene poslove u Norveškoj i Americi. Ali srednja klasa u tim zemljama, stiče se utisak, nije ugrožena.

„Sve velike promene u 19 i 20 veku su izvodili oni delovi obrazovane srednje klase koje država nije uspela da uvede u aparat, angažuje i uposli. Kod nas ta srednja klasa odustaje od borbe i odlazi u inostranstvo“, objašnjava Stojiljković i navodi da su upravo „sindikati, svojim jakim pregovaračkim pozicijama u odnosu na poslodavce, držali srednju klasu na zdravim nogama, do polovine osamdesetih kada je pala njihova pregovaračka moć svugde u svetu“.

Upitan mogu li sindikati uticati na smanjenje egzodusa, Stojiljković kaže da su oni u postkonfliktnim društvima, kakvo je srpsko, prinuđeni da se bave i temama koje nisu primarno sindikalne.

„Mi (UGS Nezavisnost) vladi dokazujemo da je moguće doći do rasta od četiri do šest odsto a da udeo plata u BDP-u ne padne. Oni i to obaraju“, kaže Stojiljković i kao rešenje kandiduje „kontrolisane javne investicije koje će otvoriti nova radna mesta i poboljšati status radnika“.   

„Zauzimam se za aktivnu politiku države na podizanju standarda kroz povoljne stambene kredite, brigu o porodici, dobro školovanje, kreditiranje talenata kao i kroz uvođenje modernijih i produktivnijih tehnologija koje će privući mlade ljude da ostanu i da se na njima, bar na početku karijere, usavršavaju“, kaže Stojiljković.

Ako je suditi po statistici malo je porodica koje nisu pogođene nečijim odlaskom pa se u tom pogledu ni porodica profesora Stojiljkovića ne razlikuje od proseka.

„Ako moje obe ćerke odu, a jedna je praktično već otišla, ja sam kao čuvar plaže u zimskom periodu (u filmu Gorana Paskaljevića) Šta sam ja uradio da ne bude tako?“.

Svako radi onoliko koliko je u njegovoj moći. Možda je problem što je moć čoveka bez partijske knjižice, makar on bio univerzitetski profesor i predsednik sindikata, u Srbiji zbilja mala.