Žolt Sendi, foto: Natalija Jakovljević/Danas“Kada dođemo do toga da nekoga treba da oživljavamo, znači da je neko u lancu utapanja napravio ogromnu grešku”, kaže za Danas Žolt Sendi, rukovodilac Službe spasavanja na vodi Crvenog krsta Subotice i instruktor spasilaca na vodi Crvenog krsta Srbije, koji se ovim poslom bavi četvt veka.
Lanac utapanja čine tri ključne karike – kupač, rukovodilac kupališta i spasilac, od kojih je, kako kaže Žolt Sendi, dovoljno da samo jedan napravi grešku koja može imati kobne posledice.
“To može da bude i, nažalost, uglavnom jeste kupač, odnosno njegovo neznanje, velika hrabrost, nepoštovanje pravila, nepoznavanje kupališta i okoline. Može da bude rukovodilac kupališta koji nije postavio table, obezbedio spasilačku službu ili dovoljan broj spasilaca, poslužuje alkohol i hranu na metra i po od bazena, jer to je ono o čemu rukovodilac mora da razmišlja i to je zakonom regulisano. Takođe, može da bude i spasilac, koji uvek mora da bude vidljiv kupačima, da nosi spasilačku opremu, da ne sluša muziku i gleda u telefon, nego da prati šta se dešava na kupalištu”, objašnjava Sendi.
Govoreći iz bogatog iskustva, naš sagovornik kaže da greške najčešće nastaju već pri samom planiranju odlaska na kupalište, jer kupači pretežno razmišljaju o tome šta sve treba da ponesu, a vrlo malo o tome gde idu.
“Prvo što imaju u glavi su kupaći, peškir, suncobran, možda krema za sunčanje, novac za ulaznicu, hranu i piće i tu se stane sa planiranjem, a jako važno i da razmisle gde idu. Nije isto da li je to bazen ili otvorena voda, poput reka, jezera ili mora i za to treba da se pripreme i prouče kakvo je kupalište. Kada stignu i smeste se, prvo treba da obiđu kupalište i, ono što je veoma bitno, da pogledaju da li postoje neke preporuke, obaveštenja, table ili zabrane na tom kupalištu, jer nam time rukovodilac ukazuje na one opasnosti koje je godinama uočio da postoje na kupalištu”, ističe Sendi.
Osim adekvatne pripreme, vrlo je važno da postoji kultura ponašanja na kupalištima, smatra naš sagovornik, a koju većina kupača ne shvata dovoljno ozbiljno.
Kao primer navodi da pre ulaska u vodu kupači treba da se istuširaju, ne samo iz higijenskih razloga, već i da bi snizili telesnu temperaturu i tako izbegli mogući srčani zastoj.
“Sada, kada je napolju 35-36 stepeni, kolika je i naša telesna temperatura, kad uđemo u vodu koja je 18-20 stepeni, to je veliki šok. Ovo svakodnevno osetimo kada od spolja uđemo u klimatizovanu prostoriju i svi se na to žalimo, a to nije ni blizu toliko opasno koliko je opasno kada uskočimo u vodu, jer tada može doći do sužavanja krvnih sudova na vratu, mozak ne dobije dovoljno kiseonika i čovek jednostavno ostane pod vodom. Ta osoba se neće ni daviti, nego će samo ostati na dnu”, upozorava Sendi.
Postepen ulazak u vodu Sendi posebno savetuje kod otvorenih voda, jer u njima vrebaju i druge opasnosti koje mogu dovesti do utapanja.
“Ako uskočimo u nepoznatu vodu, kao što je neka reka ili jezero, bez obzira što smo se tamo kupali dan ranije, to ne znači da preko noći nešto nije upalo ili ubačeno u vodu što može da nas povredi. Taj princip je naročito bitan kod pokretnih voda kao što su reke, jer iako smo ušli u vodu pre dva minuta, vrlo brzo može da bude nešto u vodi što može da nas ugrozi”, predočava ovaj iskusni instruktor spasilaca na vodi.
Kada već dođe do toga da je kupač na neki način ugrožen, potrebno je uraditi sve da mu se pomogne i spasi život, ali tako da ne ugrožavamo svoj, podvlači Sendi.
Kako objašnjava, obučeni spasilac je fizički i psihički spreman, dobro poznaje tehnike i zahvate spasavanja, a poseduje i adekvatnu opremu, te on svesno ulazi u vodu da spasi davljenika, znajući da na taj način rizikuje svoj za tuđi život.
Međutim, kod laika, odnosno običnih plivača je to mnogo drugačije, zbog čega su ovakve situacije veoma opasne.
“Nije samo reč o tome da treba doplivati do davljenika, jer je to najjednostavniji deo. Stvar je u tome da ga treba smiriti, savladati i treba sa njim, dakle sa duplom snagom, vratiti se nazad. Tu najčešće greše oni koji hoće da pomognu, a to su obično dobri plivači u normalnim uslovima koji ne računaju da je plivanje samo jedan deo spasavanja i da ne smeju da uđu u direktan kontakt sa davljenikom, jer je velika verovatnoća da će se i oni utopiti. Dakle, uraditi sve što treba, a to znači obavestiti spasilačku službu i eventualno pomoći tako što ćemo pružiti neko sredstvo, da li kanap, peškir, majicu, loptu ili dušek na naduvavanje da ta osoba može da se uhvati, ali ako imamo osećaj da nas ugrožava, da to možemo i da pustimo”, naglašava Sendi.
Prema njegovim rečima, svako utapanje se sastoji iz pet faza, pri čemu prve tri mogu da prate jedna drugu, ali mogu i da se preskaču.
Naime, u prvu fazu mogu da upadnu svi, kako neplivači, tako i vrsni plivači, jer mogu da se umore ili da ih iznenada uhvati grč u nozi.
Kako objašnjava Sendi, kupači su tada još svesni i pribrani, mogu da komuniciraju i potraže pomoć, ali ukoliko je ne dobiju, ulaze u drugu fazu koja je opasna, ne samo za njih, nego i one koji ih spasavaju.
“Tada se adrenalin povećava za 60 do 70 odsto i osoba se bori za život. Sve što pluta na vodi, davljenik posmatra kao poslednju slamku za koju će se uhvatiti i on ne gleda na čoveka kao na osobu, nego kao još jednu mogućnost da udahne vazduh. Voda je sredina u kojoj ne možemo da živimo i gde je vreme vrlo kratko. Kada se čovek nađe na planini na minus 30 stepeni, i tada ima vremena da razmisli šta će da uradi, ali u vodi su to ponekad minuti ili sekunde”, kaže Sendi.
U trećoj fazi davljenik gubi svest i tone jer se nagutao, odnosno “nadisao” vode, što nekada može da bude i prva faza utapanja, kao što je slučaj kod naglog ulaska u vodu ili ako se povredi prilikom pada sa čamca, džet skija i slično.
“Četvrta faza je klinička smrt, kada ga još možemo oživljavati. Moždane ćelije počinju da odumiru posle četiri minuta i ako za ta četiri minuta uspemo da spasimo čoveka i izvučemo ga na sigurno, što ne mora da bude obala, može i čamac, i ako počne oživljavanje, velika je verovatnoća da ćemo tu osobu uspeti da vratimo, dok je peta faza biološka smrt, kada više nema mogućnosti za oživljavanje”, jasan je Sendi.
Sve to se može izbeći dobrom prevencijom, zaključuje naš sagovornik, koja podrazumeva razvijanje svesti o važnosti kulture ponašanja na kupalištima, odnosno da su kupači edukovani, da se rukovodioci kupališta pridržavaju zakonom propisanih pravila i da su spasioci spremi, što znači da lanac utapanja sa početka priče mora da funkcionište besprekorno.
Istog kupača spasili tri puta
“Sećam se da smo u prvoj godini, na našem prvom dežurstvu, na prvi dan spasavali istog čoveka tri puta, jer su ga pustili nazad na bazen. Onda je na bazenu bila neprovidna voda, tako da je imao dosta sreće i nije ni shvatio šta se zapravo dogodilo jer je bio u alkoholisanom stanju. Imali smo, moje kolege i ja, spasavanja na regatama i to su uglavnom bile prva ili druga faza utapanja. Oživljavanje kao četvrtu fazu smo za ovih 20 i nešto godina imali dva ili tri puta, ali ne ovde, nego na moru u odmaralištu koje je obezbeđivala naša Služba”, kaže Žolt Sendi.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
