INTERVJU Psihijatar dr Igor Radosavljević: Kada padnu mrtva deca to je kraj jedne civilizacije

Upitan na koju realnost misli, novonastalu posle tragedija u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i kod Mladenovca, početkom maja, ili sveopštu u kojoj dugo živimo, on nastavlja:

– Ne mogu izbeći da spomenem tragedije koje su se desile početkom maja. Kao da su one za veliki broj ljudi finalno suočenje sa mentalnim zagađenjem koje ovde postoji. Drugim rečima, sa jednom klimom koja, na žalost, traje decenijama i koja je u glavama mnogih građana i u njihovim individulanim doživljajima kulminirala 3. i 4. maja.

Šta vidite kao najveću kontradiktornost u toj stvarnosti?

– Nama se poručuje da bi trebalo verovati vlastima, a ne sopstvenim očima i ušima. To je jedna permanentna poruka. Nije to od juče i prekjuče. Ljudi, koji su sada vrlo uznemireni i preosetljivi, više nisu u stanju da trpe. Tragedije koje su nas zadesile su „kap koja je prelila čašu“ u psihološkom smislu. Solidan broj građana, možda bih rekao i kritična masa, sami su rekli da je dosta. Ako se sad vratimo unazad imali smo tri perioda od devedesetih godina – period ove vlasti devedesetih, demokratske promene, potom zbog potpune nesposobnosti demokratskih snaga, dozvolili smo katastrofalnu grešku da se snage iz devedesetih ponovo vrate, unaprede svoje performanse, posvete svoju pažnju tome da ne ponove greške zbog kojih su sišli sa vlasti devedesetih. Sada je sva njihova energija, očito, usmerena u tom pravcu i ništa ih drugo, u principu, ne interesuje. Jako je teško boriti se protiv onoga koji je do te mere motivisan da ostvari svoj cilj.

Građani su se ujedinili, izlaze na ulice na proteste protiv nasilja, evo, već pet punih nedelja. Hodate sa njima, šta primećujete?

– Sada se sabralo dosta ljudi koji neće preći preko poslednjih događaja, a videli smo da smo ranije, čini mi se, prelazili preko svega – od svakakvih neprijatnosti, rasta agresije, preko potpunog nemorala, afera od kojih nijedna nije rešena. Možda ljudi kažu sebi:“To su samo pare, nema veze, gledam sebe“, ali kada padnu mrtva deca, ja mogu da zaključim da je to kraj jedne civilizacije i da jako mnogo ljudi to oseća tako.

Koja je glavna emocija koja pokreće sve te ljude?

– U prvim danima posle tragedija bili su šok, tuga, očajanje. Ali posle, a to vidimo kroz evoluciju protesta protiv nasilja, počela je da raste jedna druga emocija – bes. Prema mom mišljenju, bazično je konstruktivnog porekla. U neku ruku, zdrava ljutnja koja juri na akciju:“Hajde da završimo sa ovom malignom agresijom za sva vremena“, „Hajde da pošaljemo najsnažniju poruku da želimo da demilitarizujemo ovo društvo, da ga pacifikujemo, da prihvatimo neke vrednosti civilizovanog sveta koje su kod nas, na žalost, već godinama u dubokom zapećku“. Ali i to da smo daleko od širih i humanijih shvatanja da je život jedan, da život pojedinca ima beskrajnu vrednost, a ne da se zanosimo apstraktnim kolektivitetom. I u tome gubimo suštinu da je ovaj život jedan jedini i da bi u njemu trebalo da svako dobije svoju šansu.

Velika energija ljudi na protestima je ključna poruka svima o stavu građana o stanju u društvu posle tragedija. Da li vidite sledeću fazu?

– Ne mogu da prognoziram bez odgovora na pitanje koliko će zrelosti biti u vladajućim strukturama da dobro razumeju šta im poručuju građani.

Kako, kao psihijatar, tumačite proteklih pet nedelja?

– Ušli smo u fazu, ako mogu tako da se izrazim, grupne psihoterapije. Taj ogromni broj ljudi na ulicama koji se međusobno prepoznaju kao jedan častan profil ljudi koje niko nije primorao da izađu na ulice, imaju jasan stav o moralnoj ispravnosti i o minimumu koji je potreban za opstanak jednog društva. Bio sam na protestima, mogu da svedočim koliko je tu energija dobra, koliko ljude leči sama činjenica, kako su mi sami priznali, da su u društvu onih koji slično misle i imaju slične ideje. To je lekovito samo posebi. Ljudi imaju potrebu da dođu na taj protest. I sve ih je više.

Da se vratimo pojedincu. Običan svet primetio je posle tragedija da komšije, saputnici u autobusima, ljudi na ulicama, kolege na poslu više nisu istog mentalnog statusa. Da, reklo bi se, „pucaju na ključne reči“, intenzivno i bez zadrške u nekim običnim situacijama…

– U pravu ste u vezi sa tim. Mogu samo da dodam da te burne reakcije verovatno idu iz jednog razvijenog uvida koji je ovih dana zaokružen, a to je uvid da je sad maligna agresija, koja se brižljivo neguje godinama unazad, došla na konačnu naplatu. Da ne kažem da je jedan deo nas postao konačno svestan da je samo pitanje vremena kada ćemo naleteti figurativno na metak na kojem piše naše ime i prezime i koji nas neće promašiti. I to je zastrašujući uvid za mnoge ljude. Mi, koji smo bolje prošli, odnosno nismo u tragedijama s početka maja izgubili decu, ali se osećamo kao da jesmo, mi smo, možda, još u nekom naponu snage da su nam ova strašna upozorenja dala do znanja da sad moramo da se borimo. Jer nema više kud.

Koji je to čas da se svaki pojedinac, koji oseti da ne može da procesuira svoje mentalno stanje, obrati psihijatru ili psihologu za pomoć?

– Mislim da bi trebalo preventivno da se obraćamo psihijatrima i psiholozima. Voleo bih da se razvije sistem u kome će to biti neka vrsta obaveze da svako, barem jednom godišnje, poseti nekog od tih stručnjaka, obavi preventivno razgovor i o tome bude sačinjen izveštaj kao i za svako drugo obraćanje lekarima. Nešto poput sistematskog pregleeda. Ne bih to ostavio da građani sami procenjuju, već bih napravio neku vrstu akcije u kojoj bi se objasnilo koliko je važna briga o mentalnom zdravlju, baš kao što su bila objašnjenja o važnosti skrininga dojke i drugih organa.

Ali, koji je to čas kada bi trebalo da se uputimo, na primer, u Kliniku „Dr Laza Lazarević“, neku drugu psihijatrijsku ustanovu ili kod psihologa?

– Onda kada nam se javi dilema baš u vezi sa tim – da li otići ili ne, to je taj čas.

U „Dr Lazi Lazareviću“ idemo dalje

Nedavno je razrešena dužnosti prof. dr Ivana Stašević Karličić sa mesta v.d. direktorke „Dr laze Lazarevića“ posle devetomesečnog štrajka. Komentar?

– Jedini komentar je da u „Lazi“ želimo da imamo fokus samo na dobru budućnost naše klinike, a na dobrobit pacijenata i svih zaposlenih.