Kada porodica donosi odluku o smeštaju člana u dom?

Vrlo često porodice brinu o svojim starima što je ponekad vrlo teško jer  neretko moraju da odsustvjuju sa posla, dobrim delom zanemaruju svoju porodicu pa čak i svoje zdravlje. Zbog toga se dlučuju da prvo potraže pomoć kućnih eksternih negovatelja, za koje nikada nisu sigurni da li će dobiti neki novi bolji posao sledećeg meseca. A u domu nisu sami. Tu ih čekaju negovatelji,  medicinske sestre, lekari, stručna socijalna podrška i zdravstvena nega i neki novi prijatelji.

„Najveći procenat lica smeštenih u domovima za stare čine korisnici koji pripadaju poluzavisnoj i zavisnoj kategoriji. Nakon moždanih udara ili preloma zahtevaju zbrinjavanje u specijalizovanim ustanovama kao što su domovi. Porodica  donosi odluku o smeštaju člana porodice u dom uglavnom kada više  nije u mogućnosti da obezbedi medicinsku negu  i nadzor u kućnim uslovima. I materijalne mogućnosti srodnika ograničavaju mogućnost da njihovi najbliži dobiju adekvatnu pomoć i negu kakvu zaslužuju u svojim poznim godinama“, objašnjava Sunčica Soldatović master socijalna radnica iz Doma za stare i odrasle „Naša Banja“, iz Vrnjačke Banje.

Ona kaže da je briga o starima u domovima vrlo odgovoran i ozbiljan posao i zahteva mnogo truda i rada počevši od ishrane , rehabilitacije , socijalizacije.

U Srbiji ima 22,7 odsto starijih od 65 godina, od kojih 3 do 4 odsto ima problem sa demencijom.

„Svi korisnici doma imaju iste potrebe a to su nega, asistencija u zadovoljavanju osnovnih životnih potreba, redovni obroci, redovna terapija, praćenje zdravstvenog stanja, kulturno-zabavni sadržaji. Ono što razlikuje brigu o dementnima osobama u odnosu na lica koja to nisu je potreba za celodnevnim nadzorom.  Redovne radionice i posebna okupaciona terapija služi da se njihove mentalne i kognitivne sposobnosti očuvaju na istom nivou i da se ne gube. Veoma rizična kategorija je pokretna demencija. Takva lica su pod stalnim nadzorom osoblja, prati se njihovo kretanje i aktivnosti tokom 24 časa jer su u visokom riziku da pobegnu iz ustanove, samim tim i da se povrede ili nastradaju. Za ovakve korisnike je potreban veći broj negovatelja da bi se njihov boravak u domu učinio što bezbednijim“, kaže Soldatović.

Prema njenim rečima, postoje posebni programi za dementne osobe i to na nivou države.

„To su radno-okupacione terapije koje postoje u ustanovama socijalne zaštite u Republici Srbiji a sprovede ih stručni radnici. Aktivnosti radno-okupacione terapije prilagođavaju se kako fizičkim i mentalnim kapacitetima korisnika, tako i njihovim interesovanjima, talentima, afinitetima. Najčešće se radi o grupnim aktivnostima, kao što su kreativne radionice, društvene igre, rekreativni sadržaji. U nekim aktivnostima mogu zajedno učestvovati dementni i orijentisani ali takođe postoje programi koji su isključivo namenjeni odnosno prilagođeni osobama obolelim od demencije“.

„U Srbiji ne postoje dnevni boravci za dementna lica, gde bi ih srodnici ostavili dok rade. Ako ostanu sami u kući predstavljaju opasnost kako za sebe , tako i za okolinu. Treba puno raditi na podizanju svesti o važnosti brige o starim i dementnim osobama. Celo društvo treba da shvati problem starenja i starih i da se cela zajednici uključi u ostvarivanje prava da stari svoje “ Zlatno doba “ provedu onako kako zaslužuju . A to možemo jedino zajedno svi uz razumevanje i finasijsku pomoć države. Jer , starost vrlo brzo dođe…..A domovi  za stare , sa visokim standardima smeštaja , medicinsku nege i usluge su pravo rešenje . U jednom takvom domu radim .

Prema podacima Kliničkog centra u Srbiji živi više od 100.000 dementnih osoba. O njima 24 sata brine oko 100.000 negovatelja. Oko 400.000 ljudi zapravo je pogođeno uz dementnu osobu (primarni negovatelji i njihove porodice).