KADA SU RADNICE I RADNICI JUGOREMEDIJE POBEDILI, TO JE BILA NAJSVETLIJA TAČKA1

Da bismo na to pitanje odgovorili moramo da vidimo kakva je tovlastu pitanju. Odgovor na ovo pitanje smo naviknuti da tražimo na osnovu tabloidnog posmatranja individualnih osobina, kvaliteta i mana onih koji je čine. Tako je neki političar „kulturniji“, „veći gospodin“ itd, ali istovremeno u narodu, sasvim ispravno, preovladava mišljenje da su „svi isti“. Razlike između različitih vlasti treba tražiti u polju njihove strategije. Svaka vlast mora da ima nekakvu strategiju, putem koje će ujedno da reprodukuje i društvoi sopstvenu pozicijuu tom društvu, poziciju na vrhu klasnog sistema. Budući da se nalazimo u klasnom kapitalističkom društvu, kom je nepravda inherentna, u kom je nemoguće zadovoljiti potrebe svih i ujedno proizvoditi situaciju u kojoj se konstantno maksimizuju profiti, koja bi onda bila strategija svih petooktobarskih vlasti do danas? Ono što je zvanična politika nakon 5. oktobra, mada se sa tom politikom koketiralo i mnogo ranije u SFRJ i u SRJ, jeste politika MMF-a, tipičan neoliberalni recept koji prepisuje otvaranje stranom kapitalu, privatizaciju industrije i javnih službi, liberalizaciju tržišta rada i strogu kontrolu nad monetarnom politikom, što sve ujedno čini uslove za pristupanje naše tzv. „periferne ekonomije“ u članstvo u Evropskoj uniji. Dakle, privatizacija, proces o kom je ovde reč, jedan je od stubova strategije vlasti za održenje sopstvene pozicije i za nekakvu vrstu društvene reprodukcije. Privatizacija je, isto tako, deo tog tržišno-integracijskog i evro-integracijskog modela, koji nam je nakon 2000. godine ponuđen kao jedini bez-alterantivni lek za katastrofalno stanje koje smo preživljavali osamdesetih i devedesetih godina na ovim prostorima. To, dakle, nije karakteristično samo za Srbiju, već i za ceo region i za celu Istočnu Evropu, pa i van Evrope, to važi za sve zemlje koje ne čine „centar“, to jest koje nisu tzv. „razvijene zemlje“ kapitilastičkog Zapada. Kada imamo tu situaciju da je strategija diktirana „sa strane“, u startu bi se trebalo postaviti pitanje koji su tu čiji interesi. To je s jedne strane plodno tle za različite teorije zavere, ali je realnost takva da različite društvene grupe ispaštajuod takve strategije, i to vidimo i sada kao što se videlo i tokom različitih sukcesivnih kriza u dvadesetom veku.

Kakve to veze ima sa slučajem Jugoremedije i sa svim ovim optužbama protiv njih? Kada su radnici i radnice Jugoremedije, i u tom trenutku male akcionarke i akcionari, korišćenjem praktično svih pravnih i vanpravnih sredstava radničke borbe, uspeli da ospore tzv. „spornu privatizaciju“ – a u prvom delu izlaganja cilj mi je bio da pokažem da je privatizacija kao takvasporna, budući da tvori deo te strategije koju proživljavamo sve ove godine – kada su radnice i radnici Jugoremedije pobedili, to je bila najsvetlija tačka radničkih borbi u celoj zemlji. Bili su primer drugima. Takva borba jednostavno ne može da opstane, jer je to nedopustivo za svaku vlast sa takvom strategijom opstanka i reprodukcije sistema. Vlast je svesna da ne može da dopusti da cvetaju stvari koje se direktno usecaju u njenu strategiju, jer iako ne nude nužno u prvom koraku alternativu, one otvaraju prostor za diskusiju o njoj, odnosno prilično jasno pokazuju da postojeća strategija nema rešenja za probleme velike većina stanovništva.

1Izlaganje sa skupa potpisnika apela protiv progona Zdravka Deurića i Jugoremedije održanog 16. marta pod nazivom DA LI VLAST DOK JE VLAST MOŽE DA PRIZNA GREŠKU I DA JE ISPRAVI?