Kada ti bog zatvori prozor, onda ti otvori vrata

***

Nas trojica braće smo odrastali u Jagodini, tada se za druge zvala Svetozarevo, sem za nas Jagodince. Majka i otac su nam bili uzorni građani tog vremena, potpuno posvećeni porodici sa željom da mi zdravo i ispravno odrastamo, da završimo studije, što smo i učinili. Otac nas je “čeličio” kroz “disciplinu” i “konferencije” dok je majka brinula o našoj “finoći” prenoseći nam priče o znamenitim precima. Detinjstvo je bilo skromno i mirno, sigurnost izvesna, o budućnosti i planovima niko nije posebno razmišljao. Skupljali smo se u prostranom dvorištu između četiri zgrade: dve vojne, jedne „kablovske“ i jedne „klaničke“. U blizini je bila pijaca, a preko puta Ulice Kapetana Koče stara Klefišova klanica „Juhor“. I danas su mi pred očima krda belih „jokšir“ svinja koje se uz strahovitu ciku i vrisku ubacuju iz teretnog vagona u dvorište klanice, kao da su osećale šta im se sprema, ili dva „štajerca“ koji vuku metalna kola prepuna kostiju na deponiju van grada. Tek posle mnogo godina, kada sam otvarao McDonalds u Mariboru, povezao sam otkud ovi „štajerci“ u Jagodini, odakle se jedna od glavnih ulica i danas u Mariboru zove Svetozarevska, i odakle Mariborska ulica u Jagodini, nedaleko od suda, koje danas više nema. Bilo je to iz perioda bratimljenja gradova.

***

Sneg je znao da padne i krajem novembra, najčešće u decembru i da ostane cele zime sve do marta. Nije se topio, mogao je samo da pada novi, čije smo krupne pahulje gledali kako svetlucaju pod svetlima starih bandera opskurne svetlosti. Na klizaljci smo ostajali sa prvim simpatijama i nikome se nije žurilo kući na pozive majki sa balkona. Tek u proleće, pod blagim suncem, lagano se danima otapao sneg i led i formirao male potočiće na ulici koja je bila popločana granitnom kockom. Potom su dolazile laste i postajalo je sve toplije, dan za danom, pa leto suvo i toplo, sa tek ponekim pljuskom, odlazak na more posle završene škole i dobijenih knjiga „Za odličan uspeh i primereno vladanje“ kojima smo se svi redom hvalili. Potpisivali su ih razredni starešina i direktor škole Siniša Madić. U jesen su našom ulicom danima prolazila drvena seljačka kola puna grožđa, lubenica, jabuka, a nešto kasnije kupusa, a mi smo se kao klinci naslađivali dok su kola čekala da se podigne železnička rampa u Kapetana Koče prema Ribaru.

***

Taj period je bio romantičan. Škola, gitare, prvi bendovi i igranke subotom u gimnaziji, prva uzbuđenja i šansa da u pauzi sviramo kao gosti glavnog gradskog benda u kome su bili Joca Kenac, Beli, Dadi Uzur, Mile bubnjar, Miha basista, Bucko Ivelja. Ponekad tu beše i po neki beogradski bend, kao „Lutalice“ 1968. Nismo imali previše hrabrosti i dugo je trebalo da se odlučimo da pitamo ono čuveno – plešete, dok su nam noge klecale od straha i uzbuđenja. Korzo je bio prepun svake letnje noći i tu su bili „svi“, a posebno Goga, Seka, Ljilja i još jedna iz te prelepe četvorke čije sam ime zaboravio. Bile su uvek u kvartetu i zajedno mamile uzdahe gradskih i starijih, i mlađih šmekera.

***

Jugoslavija je u Ljubljani 1970., u hali Tivoli osvojila Svetovno prvenstvo u košarci i to je momenat kada se naši životi menjaju. Na mesto da se odigra „basket“ čekalo se ponekad satima, a igrao je doslovno svako, i ko je imao i ko nije imao talenta. To je bila stvar prestiža i „društvenog statusa“, nešto kao i odličan uspeh u školi koji se podrazumevao i bio imperativ.

***

Tada smo se odselili za Beograd, jer smo pristizali sva trojica za studije. Jedino meni, a ne i braći, Jagodina je zauvek ostala u srcu i za njom sam uvek osećao nostalgiju, posebno u jesen kad zamiriše grožđe. To sam osetio jednom i u Indiji, u dalekom Bombaju, kada sam skinut sa leta za Bagdad jer sam sleteo iz Najrobija bez produženog sertifikata za “žutu groznicu”. Bio je kasni septembar, vreme berbe grožđa, a ja u karantinu… Gde god da sam kasnije živeo… Beograd, Bagdad, Beč … svuda sam se lako prilagođavao, ali sam prema Jagodini uvek osećao nostalgiju.

***

Druga beogradska gimnazija na Zelenom vencu bila mi je sledeća stanica, iako sam se, i pored sjajnog uspeha u prethodnom školovanju, jedva upisao. Taj osećaj da zvoni prvo zvono, da đaci ulaze u učionice, a ja ostajem u dvorištu – nikada neću zaboraviti. U jednom trenutku, pojavila se impresivana gospođa sa velikom crnom punđom, profesorka hemije Nada Dimitrijević, istrgla mi knjižicu iz ruke i intervenisala kod direktora Dragutina Nikolića. Primljen sam u III/6. Dobio sam mesto u klupi pored Mire Vranjanac, sasvim napred. Razred se međusobno poznavao iz prethodne godine školovanja. Devojke lepe i u minićima, a ja u Montgomeri vetrovci jer sam krenuo rano ujutru iz tada dalekog Bloka 38 gde je padala kiša.

***

Uklopio sam se, zaigrao basket za školsku ekipu, bio suveren u matematici i to je bilo dovoljno da me prihvati novobeogradska ekipa. Školu smo sačinjavali mi „iz preka“ i „damice“ sa Terazija, Knez Mihajlove, Savskog venca… One su u školu dolazile šetnjom od kuće, dok smo se mi otimali za mesto u autobusu 16a, koji je vozio od Zelenog venca na Stari aerodrom. Strast prema košarci je bila toliko jaka da smo „zapalili“ razred, ofarbali bele majice i šorceve žutom bojom Aero Celje koja se kupovala po ondašnjim farbarama „Boja“ i „Duga“. Naše devojke iz razreda, kao „lidersice“, žrtvovale su svoje bele farmerice od kepera i iskuvale ih u istoj boji. Usledilo je finale prvenstva, atmosfera u sali paklena, navijanje pravo. I tada mi se desilo nešto što mi se kasnije u mnogim odigranim utakmicama nikada nije ponovilo. Od Miše Paunovića sam dobio loptu i pobegao u „polaganje“. Međutim, tada, u sekundama koje traju kao usporeni film, neka sila me je podigla desetak santimetara iznad obruča i ja sam „zakucao iz igre“! Potpuno, neplanirano, neočekivano. Pamtim delirijum u sali jer se to tada nije dešavalo često ni na utakmicama prve savezne lige. Imao sam 17 godina. Pobedili smo i, naravno, podigli ugled razreda i sopstveni imidž. Razredna, prof. Radmila (Guta) Đorđević Radojčić častila je bombonjerom ceo razred u čast „pobede naših košarkaša“.

***

Nije bilo sve kao po loju. Iako sam imao republičke nagrade iz matematike od „Društva matematičara, fizičara i astronoma Srbije“, Koviljka Popov me „uzela na zub“. Naime, tražila je da, sem standardne matematičke simbolike, koristimo i tekstualni opis na pismenim zadacima i vežbama. Dok sam to saznao od Milke Čumić, dobih „dvojke“ za skoro sve tačne zadatke. Zvuči neverovatno, ali to je bio njen stil. Ipak, sam se na kraju na svoj način prilagodio njenim očekivanjima i dobio „5“, te završih kao „skroz odličan“ i maturskim radom iz “Nejednakosti” da bih sebi dokazao “da mogu da pređem sve prepreke”.

***

U poslednjoj godini je bilo i učenja i utakmica svake subote. Druga beogradska je bila jedan od „faktora“ u tadašnjem basketaškom svetu. Nju su pohađali Srećko Jarić, Zoran Latifić, Boda Stefanović, Dragan Šakota, Goran Crljen, Boža Maljković, Rajko Toroman. Vreme je prolazilo lepo, država je bila i dalje u usponu, otvarale su se svake godine nove škole, fabrike, putevi, mostovi i zaista niko nije naslućivao šta će nam se kasnije desiti. Nismo imali novca, često ni „žutu banku“ u džepu. O kolima, mobilnim telefonima, lap topovima, nabudženim satovima nije bilo ni govora. Bilo nam je dovoljno da se posle škole sa devojkama odšetamo preko Brankovog mosta do Ušća i da legnemo u travu koja je pod nama „gorela“ dok smo mi zurili u nebo posuto zvezdama. Goranova majka Zora, Dalmatinka, govorila je: „Nije bogat koji jema, nego koji je sritan“. Tek posle mnogo godina shvatio sam koliko je bila u pravu.

***

Diplomirao sam na hidro smeru gradjevinskog fakulteta, odslužio predivne dane u mornarici JNA u Puli i Splitu. Pobedili smo na svearmijskom prvenstvu u Somboru iako su za Prvu (beogradsku) armijsku oblast igrali Dražen Dalipagić, Farčić, Šora Stojanović, Dragan Rašnac. Zaposlio sam se u „Energodati“, delu svetskog „Energoprojekta“, koji se bavio informacionim tehnologijama. Razvijali smo softver u Fortranu IV na velikoj Sperry Univac mašini sa sjajnim dr Dušanom Obradovićem, pa sam jedan svoj rad objavio na internacionalnom skupu na Sejšelskim ostrvima. Nekoliko godina proveo sam u Iraku, u našem računarskom centru koji je tamo bio podrška svim jugoslovenskim firmama, a bilo ih je preko stotinu sa oko 38.000 ljudi. Po povratku u zemlju, nastavljam lepu karijeru direktora marketinga u svojoj firmi sa talentovanom ekipom u kojoj se nije znalo ko je bolji.

***

U silnim promenama koje su usledile u SOOUR-u „Energoprojekt“, kao i u burnim političkim dešavanjima razgradnje Jugoslavije, firma je polako gubila tržišta te ja donosim riskantnu odluku da stavim tačku na karijeru inžinjera i okušam se u nečem potpuno novom. McDonalds je 1988. startovao senzacionalno sa prvim restoranom na Slaviji i tražio je franšizere. Posle konkursa od 680 ljudi ostalo je samo nas par na daljem treningu. Bilo mi je šokantno da sam morao da krenem iz restorana, radeći sa ostalim radnicima, praveći pomfrit i hamburgere u prugastoj radničkoj zeleno-beloj košulji sa uskim prugama („Rudnik“, Gornji Milanovac). Bilo je jako naporno, po deset hiljada gostiju dnevno u Bezistanu, ali nisam odustao. To je bilo pitanje časti… A onda su usledile sankcije… Od licence nije bilo ništa, pa sam rešio da odem negde u inostranstvo dok ne prođe kriza. Bila je to Austrija i posao Business konsultanta.

***

Posle podizanja sankcija 1996. McDonalds je nastavio sa planom širenja i predložio mi da se vratim iz Beča i preuzmem kormilo firme. Uz veliki trud celog tima, otvoreno je deset novih restorana za samo osamnaest meseci. Za mene će, pored Novog Sada, Niša, Subotice, Zrenjanina, Šapca, Čačka, Kragujevca, Zelenog Venca, „Šest Kaplara“ otvaranje u Jagodini ostati u najlepšoj uspomeni. Imao sam prilike da posle mnogo godina poklonim nešto svom gadu i to na najlepšoj lokaciji u centru, na korzou mog detinjstva. Sreo sam stare drugare, zasvirali su i stari bendovi na oduševljenje građana. Na otvaranje sam pozvao i svoju učiteljicu, a crvenu traku novog restorana presekla je devojčica, najbolji đak moje bivše škole. Za pamćenje!

***

Malo posle toga 1998. usledila nam je nagrada za profitabilnost na svetskoj konvenciji McDonaldsa u Orlandu, na Floridi.

A onda nove nevolje. Nato bombardovanje i McDonaldsa je, kao prepoznatljiv simbol Amerike, bio posebna meta za razbijanje… Zatvorili smo na neko vreme, ostali bez prihoda… U zemlju nismo mogli da unesemo novac iz inostranstva, nego smo preživeli prodajući firmine automobile i delove restoranske opreme. Posle preživljenog velikog stresa svuda su nam odavali priznanje zato što je McDonads opstao. Poseban hit naše krizne kampanje bila je šajkača koju je osmislila ekipa “Krmače” sa Draganom Roter i Acom Pašićem. Okačili smo je na zlatne lukove McDonaldsovog loga, a imala je za cilj da zaustavi razbijanja naših restorana.

U oktobru 1999. na velikom svetskom marketinškom mitingu u Pragu, uz priču koju je pratio film o burnim dešavanjima sa Bregovićevom muzikom “Kalašnjikov”, dobio sam posebno lično priznanje Jacka Greenberga, tadašnjeg prvog čoveka McDonaldsa i ovacije svih prisutnih.

***

A onda su usledile anonimne pretnje. Prvog novembra 1999. teško sam ranjen na kućnom pragu. Pamtim četiri pucnja koja su mi promenili život… Sloba Donić, moj komšija Jagodinac, istrčao je iz kuće i starim, širokim vojničkim opasačem podvezao mi nogu iz koje je u mlazu šikljala krv. Prebacio me je u Klinički centar na Bežanijskoj kosi gde su usledile teške operacije. Doktori Radoslav Matić i Sava Zorić saopštili su mojima da imam jedan do dva odsto šanse da preživim. Dr Tomislav Kasum, imajući iskustvo sa ratišta u Hrvatskoj, odustao je od amputacije i uspeo da mi fasciotomijom spase nogu… Svake godine od tada, na dan ranjavanja, odlazim u bolnicu na Bežaniji sa velikom tortom i ogromnom zahvalnošću što sam i danas živ.

***

Potom dolazi godina u kojoj mi se ređaju ponovljene operacije i bolesti. Na kraju, ipak oporavljen, vraćam se u Beč. Novi šok: čelni ljudi Kompanije koji su mi govorili da sam za njih i firmu ponos i heroj – saopštavaju mi da moram da odem. Razlog: Nije uhvaćen izvršilac, i nije bilo suđenja. Kompanija, čije je inače osnovno geslo –socijalna odgovornost – ne može više da me podržava ! Kakav apsurd!

***

Prof. dr Wofgang Rohrbach, moj veliki prijatelj iz tih dana, znao je da kaže: Kada ti Bog zatvori prozor, onda ti otvara vrata! Igrali smo basket u Union Wien Nordu i odlazili na njegov posed u Kleinmottenu, predeo sa predivnim šumama na granici sa Češkom. Klub je bio mešavina Austrijanaca i nas Srba. Budući da je Wolfijeva majka Julija bila Srpkinja, on je osećao istinsku potrebu da nama pomogne što je nesebično i činio. Njegovo čuveno “Es muss sein Herr Dipl. Ingenieur!”, kako me je bodrio, dovelo je do toga da se zaista “vrata otvore”. U Beč je iz Londona stigla ekipa Yum International sa idejom da otvori KFC restorane. Tako sam, posle treninga u Berlinu, 1. maja 2005. otvorio prvi KFC u Austriji. Potom i u Srbiji sa vizijom da pokrijemo celu bivšu Jugoslaviju.

***

O saznanjima, istinama, zabludama i nepravdama velikih svetskih brendova mogao bih da napišem knjigu. Postavljaju se ciljevi, ispunjavaju ili ne. Ljudi se žrtvuju bez obzira na okolnosti. U mnogim liderskim knjigama piše da sve možete da postignete ukoliko pravilno postavite ciljeve i na njima fokusirano i istrajno radite. Netačno! Niko od njih ne pominje okolnosti. Problemi su ono što možete rešavati, a okolnosti ono što ne možete promeniti. Sa tim se morate pomiriti i živeti.

***

Sećam se, na poslednjem času istorije u prvom gimnazije, profesor Smiljković tumači Heraklita iz Efesa i citira njegovu čuvenu „Panta rei“. – Ipak, pita, ima li nečega što je tu stalno? Nismo mogli da se setimo, a on je uporno ćutao i čekao. Kada je zazvonilo, uzeo je dnevnik i krenuo iz učionice: Promena je stalna, gospodo! Bila je to moja prva prava filozofska lekcija o životu.

O SAGOVORNIKU

Ljuba Jakić, menadžer, rođen u Jagodini 1953. Tokom svoje inženjerske karijere u Energoprojektu objavio je pet radova iz oblasti matematičkog modeliranja. Kao direktor firmi postavio dva svetska branda: McDonlad’s i KFC. Dobitnik je internacionalnih nagrada za profitabilnost u Beču i Orlandu. Trenutno, sa renomiranom švajcarskom firmom GOLDprofessionell, razvija novi poslovni model za ulaganje u investiciono zlato. Otac dve ćerke. Živi i radi u Beogradu.