Kada Vam se u krv ulije to da ste „izbeglica“ jednom, ne marite da lutate svetom godinama posle toga

„Odluku da napustim Srbiju donela sam poprilično davno, još negde u gimnazijskim danima. Presudan je naravno bio finansijski momenat, iako nikada nisam, zahvaljujući majci sa kojom sam živela, imala probleme egzistencijalne prirode, moram priznati da su moji apetiti za putovanjima, upoznavanjem različitih naroda i kultura, rasli iz dana u dan“, počinje svoju priču Vanja.

U tom periodu nije imala mogućnosti za putovanje na dalje destinacije o kojima je maštala, te je sa majkom odlazila u Republiku Srpsku odakle su devedesetih godina proterane.

„Bila sam okružena ljudima koji su svake godine odlazili na letovanja ili zimovanja, što je u svetu sasvim normalno i moguće za prosecnog građanina, ali za mene i moju majku koja je radila za skromnu ugostiteljsku platu, najdalja turistička destinacija svake godine, i leti i zimi, bila je Republika Srpska, domovina iz koje smo proterani tokom devedesetih“, ističe Vanja.

Prema Vanjinim rečima, to je samo povećavalo njenu želju za obilaskom sveta.

„Kada Vam se u krv ulije to da ste „izbeglica“ jednom, ne marite da lutate svetom godinama posle toga, noseći domovinu u srcu, a tražeći bolje sutra daleko od nje. Tako su moja razmišljanja samo sazrevala, a snovi o obilaženju sveta se množili i polako ali sigurno pretvarali se u stvarnost“, objašnjava naša sagovornica.

Prvo letovanje sa majkom na Tasosu

Do svog prvog letovanja na moru stigla je pobedivši u jednoj emisiji, gde je kao glavnu nagradu osvojila put na Tasos.

„Odlučih prvo, negde pred svoj osamnaesti rođendan, da prijavim mamu i sebe za tada popularnu emisiju „Gledaj majku-biraj kćerku“. Priznajem, to sam uradila samo zbog nagrada, od kojih je jedna bila putovanje u Grčku na more. Naravno da sam znala da ću da pobedim, verovala sam u sebe, kao i danas i to mi značajno pomaže u životu na drugoj strani sveta. Tada je sve počelo, moje prvo letovanje sa majkom na moru i prelepi Tasos“, opisuje Vanja.

Ovo putovanje predstavljalo je veliku radost za našu sagovornicu, a donelo je i nove mogućnosti i iskustva, poput parasejlinga.

„Mnogo mi se dopalo. Džeparac je bio skroman, ali uvek me je gledao neko odozgo, te smo upoznale divne ljude sa kojima smo provodili vreme, išli na vecere… Tamo su me, uvek nasmejanu i srećnu,  videli i neki ljudi pa sam dobila ponudu da se oprobam u parasejlingu. Sećam se i sad da je vožnja koštala 50 evra i da sam samo mogla da sanjam o tome, ali kao i mnogo puta dosad i tad mi je potvrđeno da svemir zaista čuje naše želje, pa kako zračis tako i privlačis. Dobila sam vožnju za džabe, da budem reklama za sve one koji će imati tih 50 evra da je plate“, objašnjava ona.

U narednom periodu otvarale su se i nove mogućnosti za obilaženje novih mesta u regionu i Evropi.

„Nakon toga, kao da sam vrtela globus i bola prstom, svet se otvarao za mene. Na letnjim raspustima, umesto odlazaka na bazen, šetnji sa društvom i gledanja letnjih turnira u mom gradu, odlazila sam da prodajem sladoled u Crnoj Gori, da pravim sendvice sa lososom kod tetke na severu Nemačke… I tako… put me vodio…“, kaže Vanja.

Završetak studija i bezuspešno traženja posla u Srbiji

Vanja je diplomirala na Visokoj školi strukovnih studija za obrazovanje Vaspitača u Novom Sadu, a ubrzo nakon toga postala je i jedini vaspitač specijalista za dramu u opštini Vrbas. Međutim, i pored kvalifikacija koje poseduje, za nju nije bilo posla.

„Što se tiče Srbije, tu sam uradila sve što sam mogla u datom trenutku. Završila sam gimnaziju, diplomirala na Visokoj školi strukovnih studija za obrazovanje Vaspitača u Novom Sadu, završila specijalizaciju za dramu, volontirala godinu dana u vrtiću kao vaspitač, položila državni ispit, dobila licencu…  Iako sam jedini vaspitač specijalista za dramu u opštini Vrbas, za mene u vrtićima nije bilo mesta. Uvek bi se pojavio neko ko bi imao jaču „vezu“ , pa su i zamene  na kojima sam radila povremeno postajale sve ređe i ređe“, navodi Vanja.

Iako su ona i njeni prijatelji iz Dramsko recitatorskog studija vodili sve kulturne manifestacije u gradu i okolini, to takođe, kako Vanja navodi, nije bilo dovoljno da budu cenjeni.

„Kao član Dramsko recitatorskog studija kod gospođe Vesne Drinčić Đilas, u Vrbasu gde sam provela oko 20 godina, moji prijatelji i ja predstavljali smo elitu grada. Vodili smo sve kulturne manifestacije u gradu i okolini, pobeđivali na smotrama recitovanja, glume i besedništva, ali sve to nije dovoljna „veza“ i nije bilo dovoljno da budete primećeni kao neko ko vredi“, ističe naša sagovornica.

Od „zbogom“ Srbiji, preko Amerike, do porodičnog života u Kini

Kako je pronalaženje posla u struci u Srbiji postalo uzaludno, naša sagovornica prvo je otišla u Ameriku gde je radila na brodu.

„Tu se moja želja da odem razbuktala i do danas bukti. Rekla sam zbogom vrtiću, pozajmila novac, raširila krila i poletela prvo put Amerike gde sam radila na brodu kao youth staff sedam meseci i obisla Bahame, Teksas, Meksiko, Floridu, a po povratku kući, nakon kratkog predaha, otišla sam na drugu stranu sveta, u Kinu, gde živim, a ne životarim, vec šest godina“, objašnjava Vanja.

Već nekoliko godina ona živi u Kini sa svojim suprugom i sinom, radi u struci i oseća da joj se rad i uloženo vreme isplati.

„Kina mi je pružila sve što Srbija nije i to je razlog zašto se jedna mala crvena zastava sa zvezdama moze videti u stanu koji je naporan rad u Kini kupio. Radim i živim ovde, predajem engleski i radim kao vaspitač. Držala sam i časove kuvanja za decu, fizičkog i likovnog. Učim svakim danom, borim se za bolje sutra svog deteta i pokušavam da mu pružim sve što mogu“, kaže naša sagovornica.

Kako Vanja ističe, prioritet je da obezbedi sigurnu budućnost za svoje dete, koje u Kini ima sve što mu je potrebno za bezbrižno detinjstvo.

„Sada akcenat nije samo na meni, vec na budućnosti ovog malenog bića koje je doletelo u Kinu sa tek navršenih osam meseci. On ovde ima igračke koje poželi, ima knjige koje voli, ima drugare, ide u vrtić. Živi u jednom od najmoćnijih gradova na svetu, Šenženu. Uči kineski, engleski i srpski jezik. Paradoks svemu tome je ono što mi Srbija pruža, a što može da stane u jednu šaku: Malo voća iz bakinog dvorišta i dobra kafa u lokalnim kafeterijama … gotovo nista…“, ističe Vanja.

Za samo tri godine rada u Kini uspela je da obezbedi uslove za život kakve njena majka nije mogla za tri decenije rada u Srbiji.

„Od odlaska iz Srbije do danas moj život se značajno promenio. Ono što moja majka časnim radom nije mogla da nam priušti za 30 godina, sa istim tako časnim radom u Kini, ja sam kao vaspitač i profesor engleskog uspela za nepune tri godine. Obezbedila sam nam krov nad glavom koji je i bio najveći prioritet, osnovala sam porodicu, dobila dete“, kaže Vanja.

Nakon životarenja u Srbiji, kako Vanja ističe, u Kini je usledio život.

„Život u Srbiji za mene  je bio životarenje, a ovde živim život u pravom smislu te reci.  Konačno mogu da priustim sebi da od plate kupim svašta nešto i za sebe, i za muža, i za dete. Ne snebivamo se i ne gledamo da li je čokolada skuplja ili jeftinija. Iako novac ne beremo na drvetu, uspevamo da živimo lepo, uštedimo po koji dinar, pa i pomognemo našima kući“, objašnjava ona.

Poznanstva sa ljudima iz svih krajeva sveta

„U Kini sam okružena ljudima iz raznih krajeva sveta. Rat koji sam kao mala preživela, naterao me je da ljude delim na dobre i loše. Tako je i danas. Ni boja kože ne pravi razliku. Imam jednu prijateljicu sa Jamajke, jednu iz Jermenije, a poznanika sa svih strana sveta, iz Rusije, Ukrajine, Bugarske, Francuske, Engleske, Irske, Amerike, Turske, Južne Afrike“, navodi naša sagovornica.

Vanji i njenom suprugu kum na venčanju bio je Kinez, njihov najbolji prijatelj kojem su objasnili šta u našoj tradiciji kumstvo znači i koliko je važno.

„Kako smo se suprug i ja venčali u Kini imamo i kuma Kineza, ujedno i najboljeg prijatelja i danas poslovnog saradnika. Naučio je šta predstavlja sveti čin kumstva kod nas i tako se i ponaša. Sa našim ljudima ne druzimo se mnogo. Nekako smo naučili kroz iskustvo, da će te najpre prodati, no opet, čast izuzecima. Najviše vremena provodim sa kumom, njenim suprugom i još par prijatelja“, objašnjava Vanja.

Stranci sa kojima se susreće uglavnom znaju za Jugoslaviju i za sportiste koji dolaze sa ovih prostora.

„Rekla bih da velika većina Kineza, pa i ostalih koje srećemo, zna za Jugoslaviju, za Tita i Novaka Đokovica. Čuveni smo po sportistima koje imamo i kojima i treba da se dičimo“, kaže Vanja.

Kako ističe, aktuelna dešavanja u Srbiji ne prati redovno, ali se moli za najdraže, gde god se na svetu oni nalazili.

„Aktuelna dešavanja u Srbiji pratim tek toliko koliko moram. Ne gledam televiziju, a vrlo retko prelistam i elektronske novine. Za te stvari zadužen je suprug. Samo koliko moram pratim geopolitičku atmosferu u svetu i molim Boga da mi čuva najdraže, ma gde oni bili. O stanju u državi najbolje govore autobuske stanice i autobusi krcati ljudima koji odlaze da pronađu bolje sutra, a uvek se traži i karta više“, ističe Vanja.

Povratak u Srbiju nije deo planova za budućnost

U Srbiju ne planira da se vrati dok se ovde ne obezbede uslovi koji omogućavaju bezbrižan život.

„U Srbiju ne planiram da se vraćam, ukoliko ne budem zaista morala. Vratiti se pod uslovom potpuno bezbrižnog života, gde se ne mora padati na nos da se zaradi časna plata i omogući život dostojan čoveka, jedina je opcija kojoj težim. Ne mogu da garantujem da ću zauvek ostati u Kini, ali sam sigurna da ću naći mir i sreću negde van naše zemlje koja svakim danom tone u dublji sunovrat“, navodi Vanja.

Iako joj Srbija nije pružila mnogo, brojne su stvari koje nosi u srcu. Porodica i prijatelji pre svega, ali i mamine sarme, kolači, reke i planine, samo su neke od uspomena koje je uvek vežu za Srbiju.

„Srbija mi je više oduzela nego pružila, tako ceo moj život, zato sam je napustila! Ipak, miris maminih sarmi i kolača nosim u srcu gde god da krenem i njima se najvise dičim. Baka mom sinu, a  mama meni je ono što najviše fali u daljini. Nosim u u duši i reke i planine Jugoslavije, more Crne Gore, pa i ravnice koje ne volim. U mislima nosim moju porodicu i prijatelje koji žive tamo, i sećanje na to što su mi pomogli kroz život da shvatim koliko široka krila imam da letim, makar se i strmoglavila ponekad“, ističe Vanja.

Kada sam odlazila u svet odzvanjala mi je u glavi Nepovratna pesma Mike Antića… I dan danas je čujem…

 

Nepovratna pjesma

Nikad nemoj da se vraćaš, kad već jednom u svijet kreneš

Nemoj da mi nešto petljaš

Nemoj da mi hoćeš-nećeš.

I ja bježim bez povratka.

Nikad neću unatrag.

Šta ti znači staro sunce, stare staze, stari prag?

Tu je ono za čim može da se pati.

Tu je ono čemu možeš srce dati.

Al’ ako se ikad vratiš, moraš znati, tu ćeš stati i ostati.

Očima se u svijet trči

Glavom rije mlako veče

Od rijeke se dijete uči ka morima da poteče.

Od zvijezda se dijete uči da zapara nebo sjajem.

I od druma da se muči vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija, opasno je kao metak

da u tebi vječno klija i ćarlija tvoj početak.

Ti za korijen nisi stvoren

Cijeli svijet ti je otvoren.

Ako ti se nekud žuri, stisni srce i zažmuri.

Al’ kad pođeš – nemoj stati

Mahni rukom. I odjuri.

Ko zna kud ćeš.

Ko zna zašto.

Ko zna šta te tamo čeka.

Ove su želje uvijek bjelje, kad namignu iz daleka.

Opasno je kao munja, opasno je kao metak

da u tebi vječno kunja i muči se tvoj početak.

Ti si uvijek krilat bio, samo si zaboravio.

Zato leti. Sanjaj. Trči.

Stvaraj zoru kad je veče.

Nek’ od tebe život uči da se pjeni i da teče.

Budi takvo neko čudo što ne umije ništa malo, pa kad kreneš – kreni ludo, ustreptalo, radoznalo.

Ko zna šta te tamo čeka, u maglama iz daleka.

Al’ ako se i pozlatiš, il’ sve teško, gorko platiš, uvijek idi samo naprijed.

Nemoj nikad da se vratiš.