Kada virus ujedini „oslobodioce“ i „izdajnike“

Odmahuje rukom i ide dalje. Ima pune ruke posla zbog kontrole protivepidemijskih mera.

A on i mnogi drugi bi mogli da kažu da je Šaip Kamberi, poslanik iz Bujanovca i predsednik najstarije albanske Partije za demokratsko delovanje (PDD) u trećem mandatu u Skupštini Srbije zasijao kao autentični predstavnik nepostojeće opozicije u Srbiji.

Raspon života u godini epidemije u Bujanovcu i Preševu, opštinama paradoksa (najmlađe po proseku stanovništva, a među najsiromašnijim u državi) suzio je virus korone.

Kao da se već zaboravilo da su Albanci su na lokalnim izborima izvojevali većinu i napravili etničku koaliciju bez deset odbornika naprednjaka.

Šef albanske diplomatije Gent Cakaj, boravio je više no i jedan predstavnik susedne države ikada na jugu Srbije. Dobio je bilbord zahvalnost.

Sa druge strane, i Srbi i Albanci, stari i mladi, podjednako su se radovali ozdravljenju „doktora Crnog“, njihovog omiljenog lekara iz ovdašnjeg odeljenja urgentne medicine u Domu zdravlja. Doktor Nebojša je bio oboleo od kovida 19.

GODINA RUŽNIH SLIKA

Riza Haljimi (73) je već tri godine u penziji, nakon karijere profesora fizike i političara. Priznaje da poslednjih meseci retko izlazi i na čaj i kafu sa prijateljima. Ne piše memoare, a imao bi šta da ostavi iz svojih vremena, mimo ove za koju kaže da je „godina ružnih slika za obične ljude“.

– Teško je kada upadnete u dane i mesece u kojima osetite da postoji odsustvo vaspitanja da sednemo i razgovaramo, priča Riza Haljimi.

– Pamtim i teža vremena, zabrane, hapšenja, oružane sukobe, progon Albanaca, ali uvek smo sedeli i ma ko to inicirao, mi, stranci, ili vlast iz Beograda, razgovarali smo. Danas vidim odsustvo dijaloga i neprestano međusobno prozivanje, kao iz vremena pre nego što sam se rodio. Ko nas to podseća na ono što nismo zaboravili, ali ne sme da bude odrednica za budućnost, pita se, ali i delimično odgovara Haljimi.

Upravo zbog ovakvog stava albanska politička opozicija u njegovom Preševu, ali i u Bujanovcu Haljimija naziva „pukovnikom Gadafijem“. Smeje se zbog toga i kaže da će im jednog dana „sigurno odgovoriti“. U sećanju je ostalo da je bio više puta krivično procesuiran, a ponajviše gonjen kada je odbio da kao direktor Gimnazije „Skenderbeg“ u rodnom gradu đacima zabrani čitanje knjige Ismaila Kadarea „General mrtve vojske“, koja je, inače, bila u zvaničnom državnom programu obavezne lektire.

Selo Oraovica je sada već predgrađe Preševa. Ovde odnedavno provodi svoju prvu penzionersku godinu lekar Skender Destani, nekadašnji osnivač Demokratske unije doline (DUD), a sada član Partije za demokratsko delovanje (PDD).

– Plašimo se oglašavanja našeg lokalnog hodže Jašara Salijua, koji je u vreme korone postao glasnogovornik smrti. On svakoga dana saopštava ko je nestao sa ovoga sveta, a to je kao da imate javnu čitulju na nekoj televiziji. Posebno je bolno to što je obeležilo ovu godinu, jeste da sam čuo mnogo poznatih imena, a da tim ljudima nisam mogao otići na sahranu, prilično utučen govori Destani.

KAD POŠAST IZBRIŠE RAZLIKE

U Bujanovcu, u varoši u kojoj se mešaju različite navike, u lokalnom Domu zdravlja lik godine je dr Lela Jovanović. Bori se sa koronom, pokušavajući da „ozbiljno govori o strašno velikom problemu kakav je virus“.

Urednik portala Bujanovačke, novinar Nikola Lazić pokušava da bude kao i uvek ležeran, iako situacija nalaže „diktaturu“ svakojake discipline, svuda pa i ovde na jugu Srbije. Za njega je „zvezda“ Šaip Kamberi, koji je progovorio ono što mnogi veći opozicionari od njega nisu do sada izgovorili u srpskom parlamentu.

– Godina za nama je period ujedinjenja onih koji misle različito u sredini gde ja živim. Ali nije nas ujedinila veća tolerancija, poštovanje zakona, ili ekonomski napredak, već ova pošast. Mala svetlost i ponos za nas su nastupi poslanika Kamberija, ocenjuje Lazić, zaljubljen u svoj grad i dobro poznat ovdašnjim „važnim ljudima“ kao čovek bez dlake na jeziku među novinarima.

Tu je i kolega Jeton Ismailji, koji je svojim javnim istupima protiv stavova nekih lokalnih političara, na sebe navukao bes i mržnju. On duže od dve decenije prati lokalna i svakojaka regionalna zbivanja, ali i dalje je u Bujanovcu.

Lazić me upozorava i na jedno, naizgled „novo iskustvo“u bavljenju žurnalizmom na lokalu: „Ovde i albanski političari ma koliko bili lokalni vole da se ljute na novinare, bili oni malobrojni Srbi ili kolege Albanci. Kopiraju univerzalne principe vlasti iz Prištine, Tirane ili Beograda“. On je iskren u tome što kaže, ali i u ono što objavljuje na svom portalu, pokušavajući da sve to bude u interesu svih koji prate njegov portal, a to su podjednako i Srbi, ali i Albanci i Romi.

Aktuelnu političku zbilju, sasvim drugačije u Bujanovcu i Preševu sagledava poslanik naprednjaka Nenad Mitrović. Od ovogodišnjih parlamentarnih i lokalnih izbora ovaj odani čovek SNS je „razočaran odnosom lokalne albanske samouprave na čelu sa Nagipom Arifijem koja u svoju vlast nije uvrstila Srbe“.

– Nije to dobro za ljude koji ovde žive. Srbe ignorišu kao da ne postoje, rekao je Mitrović, priznajući da ima saznanja da bilbordi koji su postavljeni u centru opštine sa likom Genta Cakaja, ministra iz Tirane „nisu proglašenje za počasnog građanina već samo zahvalnost dela albanske političke zajednice“. Mitrović kaže da je „obuzet poslovima u Skupštini Srbije“, da u rodni grad „dolazi kao u hotel“, ali uvek pristaje da se vidi sa novinarima svih redakcija, pa čak i Danasa, iako skreće pažnju da smo pod „posebnim režimom u njegovoj stranci“.

U Bujanovcu srećem i Radeta Matića, sina ovdašnjeg, a počivšeg, legendarnog novinara Živote Matića, koji i da ga ne pitam kaže:

– Bila, ne ponovila se, prijatelju. Virus je neke odveo na nebesa, a mi koji se borimo, i izborićemo se sa njime, Srbi i Albanci nećemo živeti isto kao pre. Nadrljali smo jedni i drugi, ne zbog politike, no zbog zdravlja. O životu ovde i sada, tek će se pisati, veli Rade, koji zbog korone odavno ne obilazi kao radnik lokalne pošte sela u bujanovačkoj opštini. Žali se na svoje lično zdravlje, ali i zabrinuto se pita:“Šta nas čeka ovde u Bujanovcu, i sa Vučićem i bez njega…“

FUDBALSKE I SPOMENIČKE PRIČE

U Bujanovcu se mogu čuti i malo vedrije priče. One koje donosi fudbal. U petoj ligi Srbije ili Okružnoj ligi Pčinjskog okruga titulu jesenjeg prvaka osvojila je ekipa „Trnovca“ iz sela Veliki Trnovac. I opet je tu bilo posla za inspektora Ramizija, jer je uprkos zabrani zbog korone, na tribinama stadiona u ovom selu bilo prema prijavi policije oko hiljadu navijača na utakmici protiv ekipe „Lugina“. Da su se vremena, ne samo od korone ovde promenila govori i faktografija, opet ona fudbalska: ikona fudbala na jugu Srbije bujanovački BSK nalazi se na devetom mestu od 12 ekipa, iako je nekada bio i trećeligaš sa ugledom.

Kada u Preševu boravite i dođete do zgrade lokalne samouprave ispred nje ćete ugledati neopranu bistu prvoborca iz ovoga grada, Abdulaha Krašnice. Njega se malo ko seća. Većina Albanaca, sem onih starijih ga ne prepoznaje, a bronzano poprsje odoleva svemu, pa i virusu.

U Bujanovcu sa centralnog gradskog trga u antikomunističkoj euforiji sredinom devedesetih uklonjen je spomenik Josipu Brozu. Dizalica ga je iščupala iz temelja, a Tito je „sahranjen“ na stočnoj pijaci, pošto je prethodno poliven kofama sveže rastopljenog kreča. Tada nigde pa ni na jugu Srbije nije bilo nikakvog virusa, sem političkog koji je ljude delio na „oslobodioce“ i „izdajnike“. Ove godine došlo je do „ujedinjenja“, pa se potpuno potrla, bar u životima običnih ljudi, ona granica koja odavno postoji. „Oslobodioci“ i „izdajnici“ i ovde će preživeti koronu, makar nemali ni duvan, čaj, hleb i pljeskavicu, ili goveđe ćevape u nekom od kioska brze hrane.