Ne zna se da li osim u Borskoj jami postoji još neko mesto na kugli zemaljskoj u kome na 400 metara ispod zemlje – a da niste rudar, speleolog ili istraživač iz romana – možete da popijete kaficu i sok.
Hiljadu ljudi je od 30. januara, kada je zvanično otvoren, do kraja novembra, posetilo ovaj nesvakidašnji kafić. Da li je u tih 1.000 ljudi bilo više domaćih ili stranih posetilaca, domaćini ne mogu precizno da odrede, ali je zajedničko za sve, kažu – da su svi oni uglas govorili da je boravak 400 metara pod zemljom, iako kratkotrajan, neverovatna avantura i jedinstven osećaj.
O tome, u stvari, najbolje svedoči knjiga utisaka koja je puna reči hvale i to na raznim jezicima. Ko zna engleski, grčki, kineski ili nemački, na primer, može da pročita da je poseta „kafiću“ fascinantan i vrlo upečatljiv doživljaj.
Kojom brzinom se kreće lift, koliko traje vožnja liftom, koliko je duboka jama, ima li žena u rudniku, pitanja su koja, kako kažu vodiči, posetioci kafića u središtu zemlje najčešće postavljaju. Bez obzira na godine, obrazovanje, mesto odakle dolaze podjednako su ljubopitljivi i studenti, i deca rudara, ali i borski penzioneri koji nikada pre nisu imali priliku da siđu u Jamu, mada su mnogi, recimo, radeći i penziju dočekali u RTB Bor. Kafić su nedavno posetili i penzioneri iz Slovenije koji su u doba velike Jugoslavije jedne zime sanirali dalekovod u Boru, potom grupa Kineza, Korejanaca, borskih studenata i mnogi drugi.
Izazovu nisu odoleli i 400 metara pod zemljom kafu su popili i Zdravko Čolić, Veran Matić, Hildegard Gacek (EBRD), kao i brojni srpski političari. Najuplašeniji su, po rečima vodiča, bili borski lekari, najveseliji bajkeri iz Nemačke, Austrije, Belgije i Holandije, a najradoznalije su bile učiteljice iz Smederevske Palanke.
Silazak u utrobu zemlje najemotivnije je doživeo sin bivšeg logoraša koji je za vreme rata radio u borskom rudniku, profesor Alen Spira. On je doputovao čak iz Amerike u Bor da vidi gde mu je otac radio dok je bio u zarobljeništvu. Otac se nalazio među ratnim zarobljenicima, uglavnom Jevrejima, koji su u toku rata poslati tu na prinudni rad. Profesor Spira se do tančina raspitivao o radnom logoru Berlin i o starom rudarskom oknu Vajfert, koje mu je pominjao otac i dugo je stajao pred spomenikom u krugu Jame podignutim svim logorašima. Emocije su ga nadvladale kada su mu jamci na polasku poklonili grumen rude, pa je, kažu, zamolio vodiča da ga na par minuta ostavi samog, da se u miru pomoli za oca.
U ovaj kafić ne možete da uđete kad vam se ćefne, potrebno je poštovati određenu proceduru, budući da se radi o aktivnom rudniku u kome se svakodnevno odvija proizvodnja. Elem, da biste posetili kafić na jedanaestom jamskom horizontu i popili sok, kafu ili neki drugi topli napitak 400 metara ispod zemlje, potrebno je da se najpre javite najbližoj turističkoj agenciji. U agenciji će vam uzeti osnovne podatke, dostaviće ih nadležnoj službi Rudnika bakra Bor, a onda će stići informacija kada i u koje doba dana je silazak u kafić moguć. U principu, u kafić pod zemljom može se sići svakog radnog dana u prepodnevnim satima, a najprikladnije vreme je između 10 i 12 sati. Pod zemlju ne mogu mlađi od 16 godina, jer tako kaže Zakon o rudarstvu, a svi koji odluče da siđu pre toga potpisuju izjavu da to čine na sopstvenu odgovornost.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
