Foto: Pixabay/ulleoRješenje je u meni, rješenje je u tebi
ta mala iskrica svijetla
fokus na iskru, fokus na malo
porast će, ne brini, pažnje joj treba
Ref.
Moćno, biće moćno
uvjere da je bespomoćno, bespomoćno
moćno, biće snažno, moćno
uvjere da je bespomoćno, bespomoćno,
bijedno
Edo Maajka
Otapa se prekjučerašnji sneg. Prethodni je pao pre šest godina, a pre toga je padao punih osam godine ranije. Dakle, imali smo svega dva, tri snega u prethodnih petnaestak godina.
Kraj energetske tranzicije u Srbiji je ozvaničen 2046. godine, na današnji dan, pre tačno četiri godine. Efektivno je trajala dvadesetak godina, možda nešto više.
Sećam se kad je počinjalo, izgledalo je kao da nikad neće da se završi.
Krenulo je kilavo, korak napred, nazad dva. Bili smo poslednji ili prvi u Evropi po mnogo čemu. Vazduh, ugalj, solarna energija, reke… Obično smo bili među prvim tamo gde bi bilo mudro da budemo među poslednjim. I obrnuto.
Onda se nešto desilo početkom dvadesetih. Najpre 2020. godina i pandemija kovida 19. Nemir koji je tada ušao u moje sugrađanke i sugrađane godinama nije izlazio. Umesto olakšanja zbog jenjavanja pandemije, 2022. je donela rat u Ukrajini, a nemir je dodao gas. Na sve se, dok su još trajali i rat i pandemija, nadovezala 2023. sa arsenalom iznenađenja. Ni sad nikom nije jasno da li su ovi događaji uticali na ubrzanje tranzicije, i na koji način.
Da li je to bila prosta ekonomska računica, rekordno visoke cene stanova i rekordno niske cene fotonaponskih elektrana? Primera radi, po tadašnjim cenama, za prosečan stan u Beogradu je mogla da se izgradi elektrana snage 150 ili možda čak i 200 kW, po tadašnjoj potrošnji dovoljno energije za 30 ili 40 domaćinstava. To je samo par godina ranije bilo nezamislivo.
Da li su okidač za tranziciju bile one višednevne superćelijske oluje koje su danima terorisale Hrvatsku, Sloveniju, sever Srbije? Ili tada rekordne temperature širom sveta? Možda požari i poplave u susednoj Grčkoj?
Možda porast broja ekoloških pokreta, njihovi sve tvrđi i jasnije artikulisani zahtevi? Ili porast svesti o našim greškama? Pad prinosa u poljoprivredi, posebno u voćarstvu?
Ili verovatno sve pomenuto odjednom? Šta god da je bio razlog, nešto je krenulo u neočekivanom smeru.
Pod zahtevima građanki i građana, 2024. su ostvareni prvi, jedva osetni, rezultati u borbi za kvalitetniji vazduh. Ali i takvi rezultati su, naravno, ohrabrili uporne. Više niko nije smeo da pomisli da izađe na izbore bez gomile obećanja vezanih za životnu sredinu, još uvek ispraznih i bez jasnog plana ili namere da se nešto i uradi.
Međutim, dok su građani pokazivali svojim predstavnicima da su i dosledni i ozbiljni u nameri da životna sredina postane i ostane prioritet, desilo se nekoliko ne baš očekivanih događaja: odvojeni su resursi za Bistricu 2, projekat je završen već 2027. a godinu ranije, 2026. su otpočeli radovi na Đerdapu 3. Taj važan resurs će biti završen sedam godina kasnije.
Zatim se dogodilo i nešto što je tada izgledalo nevažno, nešto što je prošlo gotovo svima ispod radara.
Naime, u nekoliko navrata je u razne države sveta otišlo, u grupama od par desetina, ukupno oko 950 ljudi iz Elektrodistribucije, tadašnjeg Snabdevanja i drugih, srodnih kompanija. Osim inženjera, u grupama su bili i programeri, stručnjaci posvećeni mašinskom učenju i drugim oblastima, koji će kasnije biti zaduženi za upravljanje opterećenjem i razvoj prediktivnih modela. Neki su išli i dva puta. Obuke su počele 2025. i trajale do 2028. godine, a cilj je bilo unapređenje rada mreže i ovladavanje savremenim tehnikama balansiranja mreže u uslovima visokog udela obnovljivih izvora energije.
Odlazak je bio na dobrovoljnom osnovu, išli su uglavnom mlađi. Jedan deo je ostajao objašnjavajući da to nikad neće moći i da se zna zbog čega. Bilo je i onih koji su negodovali, ali ipak odlazili. Za jedan deo tih ljudi, studijske posete su bile dovoljne da rasteraju strah, da na mesto kombinacije nesigurnosti i pesimizma, ponekad i neke nabusitosti, dođu prve naznake radoznalosti i osećaja suštinskog pripadanja svom okruženju.
Verovatno najveća promena se desila sa Vladom iz 2028. godine, koja je otišla u istoriju kao prva Vlada koja je jasno i nedvosmisleno građanima predstavila svoju strategiju energetske tranzicije, a kasnije koliko-toliko transparentno izveštavala o ostvarenim rezultatima.
Slučajno ili ne, dolazak pomenute Vlade se savršeno poklopio sa povratkom solidnog broja pomenutih stručnih lica, željnih da pokažu šta mogu.
Kombinacija našeg znanja, znanja iz sveta i naše poslovične sklonosti improvizaciji, lansirala je vidžet za mobilne telefone sa predikcijom cene energije tokom naredna 24 sata. Ovo što sada znamo kao „jeftinu struju” u sred dana – baš je tada nastalo. Pre tog vidžeta jeftina struja je, nemojte da se smejete, postojala isključivo noću. I taj vidžet je bio taman dovoljan da dođe do prvog velikog zaokreta u tranziciji: veći deo noćne potrošnje prebačen je u vreme oko podneva – kada od obnovljivih izvora dobijamo najviše energije.
Već 2031. godine, iako je prosečna cena električne energije tokom 24 sata bila rekordno visoka, posebno noću, najveći broj kWh je bio utrošen po ceni nižoj od one pre početka tranzicije, tj. računi građana su u proseku pali ispod onih iz 2028. godine.
Zatim, 2033. je bila prva godina u kojoj grupi građana iz ugroženih grupa nije naplaćivano 400 kWh energije mesečno, i to onih kilovat-sati koje utroše tokom proleća, leta i jeseni, između 11 i 16 časova.
Taj pilot projekat je bio krenuo u martu u Novom Sadu, a od marta sledeće godine je programom pokrivena cela Srbija. Ova mera se, kao što znate, zadržala do danas, samo što je prag 2042. godine podignut na 600 kWh tokom jeseni, zime i proleća, a tokom leta na 800 kWh. Svedočanstva srećnijih od tih domaćinstava govore da im je to što nisu plaćali električnu energiju bilo od presudne pomoći da isplivaju iz siromaštva.
Sama država je imala interes da proizvođačima nadoknadi tako nastale gubitke, ta promena joj je dozvolila da u energetski miks uključuje sve više obnovljivih izvora. Tako su građani apsorbovali viškove energije, država bezmalo iskorenila energetsko siromaštvo, a industrija, kroz veći udeo obnovljivih, povećala konkurentnost, pošto su smanjena prethodno visoka izdvajanja za porez na ugljenik.
Plus, dobili smo dodatan broj radnih mesta u sektoru gradnje i održavanja elektrana na obnovljive izvore, tada već šestom sektoru po broju zaposlenih, a četvrtom po prilivima u budžet.
Ne treba zaboraviti ni da je svojevremeno nuklearna elektrana razmatrana kao alternativa ovom scenariju. Danas znamo da je ukupan trošak koji je država imala nadoknađujući pomenute kilovat-sate, do današnjeg dana, a po cenama opreme iz tridesetih, manji od vrednosti pola nuklearne elektrane. Štaviše, očekuje se da ni do 2070. godine nećemo „pokloniti” kilovat-sate u vrednosti cele nuklearne elektrane. Izračunajte sami.
Iste 2033. godine su došle prve strane delegacije na obuku u Srbiju, stručna lica mahom iz zemalja nesvrstanih. Naš model im je bio jako privlačan, kao stvoren za primenu na tržištima koja ne mogu da priušte razbacivanje resursima. Naše inženjerke i inženjeri su, tokom obuka koje su držali, ponosno iznosili postignuto. Počinjali su prezentaciju objašnjenjem da „njihov” vidžet ima više preuzimanja od Weather vidžeta na svim internet prodavnicama, tj. da građani češće proveravaju cenu struje nego vremensku prognozu.
Pokazatelji rada distributivne mreže, poput stabilnosti snabdevanja i stabilnosti frekvencije, su od 2036. bili u konstantnom rastu, a distributivni gubici u padu. Država je podsticala ulaganje u uređaje koji su bili energetski efikasni i sa kojima je bilo moguće daljinsko upravljanje u skladu sa cenom energije ili periodom dana.
Ubrzo smo došli do do tada nezabeleženog odnosa dnevne i noćne potrošnje energije: dnevna potrošnja je bila od dva i po do tri i po puta veća od noćne, zavisno od sezone.
Opečeni pređašnjim iskustvom sa litijumom, uspeli smo da završimo tranziciju praktično bez stabilnih baterijskih skladišta energije u vlasništvu države. Tranzicija je završena pomoću mera energetske efikasnosti, reverzibilnih hidroelektrana, premeštanjem opterećenja i menjanjem navika građana, a i koristeći nešto baterijskih kapaciteta iz automobila i javnih i službenih voznih parkova. Da, ne treba zaboraviti maltene perfektne, domaćom pameti razvijene, prediktivne modele, kojim predviđamo kako potrošnju energije, tako i njenu proizvodnju iz nestalnih obnovljivih izvora, ali i uticaj cene energije na njenu potrošnju.
Tranzicija je zvanično završena 2046. godine, isključivanjem poslednje gasne elektrane. Nije nevažno i to da smo, po njenom okončanju, i u novcu i u megavat-satima, izvezli više energije nego što smo uvezli.
O neočekivanim posledicama na taj način povraćenog samopouzdanja, te o ulozi građana organizovanih u zadruge, posebno o ulozi velike ženske energetske zadruge, biće reči u nekom drugom članku.
I da, danas među nama živi sve više stogodišnjaka.
Jutros sam ih video četvoro, šetaju zajedno. Kažu da su 48, 49. i dvoje 50. godište. Gledaju sneg kako se topi i, uz neku setu, konstatuju da nije dobro što ne pada češće. Klimaju, svi se slažu.
A onda kod starice osmeh i promena raspoloženja. Priseća se, kaže da je sneg isto tako danima bio beo kad je bila dete. Čudi se, kaže da je mislila da nikad više neće videti sneg koji danima stoji beo, netaknut, neisprljan.
Napomena: Ovo su stavovi autora, ne redakcije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
