Kako da prepoznate nasilnika i zatražite pomoć?

To ostavlja mogućnost da je žrtava možda bilo i više jer se postavlja pitanje da li su svi slučajevi porodičnog nasilja dospeli u medije, navodi Autonomni ženski centar.

Prema njihovim podacima, najveći broj žena usmrćen je nožem – njih oko 40 odsto. U polovini slučajeva u kojima su žene bile usmrćene vatrenim oružjem ono je bilo u nelagalnom posedu počinioca, a zabeleženi su i slučajevi ubistava iz lovačkog oružja. 

Zato iz ovog centra napominju da je važno kontrolisati rukovanje i čuvanje vatrenog oružja, kao i ozbiljnije se suprotstaviti prodaji nelegalnog oružja.

Svaka treća nastradala žena ranije je prijavljivala nasilje nekoj od nadležnih institucija (policiji, centru za socijalni rad…) te je neophodno ispitati da li je bilo nesavesnog rada službenika kojima je nasilje prijavljivano i, ako jeste, sankcionisati odgovorne, zaključuje centar.

Najveći broj ubijenih žena (svaka treća) bio je starosti između 36-45 godina.

Dve trećine žena ubio je partner, dok je svaka četvrta ubijena od strane člana porodice. Svaki četvrti nasilnik nakon ubistva ubio je i sebe.

Maloletna deca predstavljaju četvrtinu osoba koje su ostale bez majke. Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama predviđa i podršku za decu svedoke svih vidova nasilja. Iako je Srbija potpisnica Konvencije, ovakva usluga kod nas nije uspostavljena.

Autonomni ženski centar navodi da je neophodno obezbediti koordinisani sistemski odgovor na svaku prijavu nasilja, kao i  uspostavljanje zvanične i javno dostupne evidencije o femicidu.

Takođe, smanjenju ubistava mogle bi doprineti i mere nadgledanja i praćenja osoba koje su ranije privođene zbog nasilničkog ponašanja.

Razičite vrste nasilja

Fizičko nasilje je svakako najekstremnije – to je udaranje, šamaranje ili pucanje na žrtvu, ali u njega spada i nanošenje opekotina cigaretom ili peglom kao i uskraćivanje hrane i vode.

Psihičko nasilje ostavlja veće posledice po žrtvu, zato što može trajati godinama te tako znatno naštetiti njenoj ličnosti. Ono podrazumeva vređanje, ponižavanje, pretnje žrtvi, ali i pretnje nasilnika da će se ubiti ako ga ona ostavi.

Ograničavanje kretanja i viđanja sa drugim ljudima, ali i proganjanje takođe su vidovi psihičkog nasilja. Nasilnik žrtvu, u želji da je što više kontroliše, primorava da bira između njega i društva ili skreće pažnju da je prijatelji samo iskorišćavaju i da joj je dovoljan samo on. Uz to je stalno zove telefonom, proverava joj poruke, pozive i neretko je prati.

Kontrolisanje pristupa finansijama, uskraćivanje novca za hranu i potrepštine kao i sprečavanje žene ili kćerke da se obrazuje predstavljaju vidove ekonomskog nasilja nad ženama.

Čin silovanja nije jedini vid seksualnog nasilja. Pod njim se podrazumeva i silovanje u braku ili vezi- odnosno svaki seksualni čin na koji žena nije pristala.

Seksualno uznemiravanje, prisila na brak, ali i dodirivanje bez pristanka u javnom prevozu ili neprimereni komentari devojci ili ženi dok hoda ulicom, takođe spadaju u ovaj vid nasilja.

Zato ne treba da osećate stid ili sram ako vas neko seksualno uznemirava protivno vašoj volji.

Devojčice, devojke, žene – NE ZNAČI NE!

Imate pravo da se pobunite ako vam neki dečak kobajagi bezazleno zadigne suknjicu u školskom dvorištu.

Imate pravo da reagujete ako osetite dodir sa seksualnim značenjem u gradskom prevozu.

Imate pravo da kažete ne momku ili mužu ukoliko ne želite seksualni odnos.

Ne trpite uznemiravanje samo zato što će vas neko popreko pogledati u tramvaju ili autobusu, uz komentar –  “utegla se u farmerice/suknju, sama je kriva, ona provocira, muškarcima je teško da se kontrolišu”. Niko nema pravo da vas nepimereno dodiruje,pa čak iako ste oskudno obučene.

Kako da prepoznate nasilnika?

Da pomalo ljubomore osvežava vezu i pokazuje da je vašem partneru stalo do vas, ustaljena je tvrdnja u našem okruženju. Ipak, od njene “koristi” za vezu, veća je opasnost da ona izazove ozbiljnije probleme.

Partneru u jednom trenutku može da zasmeta što razgovarate sa nekim ljudima, ili će vas optužiti da flertujete sa svima, njemu u inat.

Nakon ovog stupnja, nasilnik uglavnom prelazi na sledeći – kontrolu. Kako je navedeno u kampanji “Mogu da neću- ljubav nije nasilje”, nasilnik će početi da vas ispituje gde ste bile ili zatražiti da mu se stalno javljate. Da vam određuje šta ćete da obučete ili gde da izlazite.

Ukoliko ne uradite kako vam on kaže, on će vas optužiti da ga povređujete, da ste krive što se on loše oseća.

Nasilnik često može da zlostavlja životinje ili decu, kao i da razbija predmete po kući, uništava vaše stvari, lupa o sto ili vrata.

Zašto žrtve ostaju uz nasilnike?

Pre svega zbog finansijske zavisnosti od nasilnika ili činjenice da nemaju gde drugde da odu niti koga da zamole za pomoć.

Ostaju i zbog dece, jer same ne bi mogle da ih izdržavaju.

Žrtve ne preduzimaju ništa da bi prekinule nasilje i zbog toga što ljudi iz njihovog okruženja vide krivicu u njima, a neretko i žrtve misle da su svojim ponašanjem izazvale nasilje.

Uz to nasilnika pravdaju rečima da je umoran i nervozan, po ceo dan radi za porodicu, pa nisu morale baš to sada da pomenu, da su ćutale sve bi bilo u redu.

Usled povremenih trenutaka njegove “normalnosti” i nežnosti, žrtva može pomisliti da će se nasilnik promeniti i situacija popraviti. To se gotovo nikada ne dešava, već nasilnik samo uspešno manipuliše žrtvom i tako je zadržava uz sebe.

Preporuke Evrope srpskim vlastima

Pripadnice nacionalnih manjina, migrantkinje i tražiteljke azila posebno su izložene nasilju u Srbiji, navodi se u Prvom izveštaju Nadzornog tela Saveta Evrope (GREVIO).

Ova ekspertska grupa za borbu protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici kao posebno ugrožene navodi Romkinje i žene sa invaliditetom.

Kao nedostatak našeg sistema, između ostalog, naveden je nizak broj osuđenih nasilnika (što ih može ohrabriti da zlostavljaju žrtvu jer znaju da će se “lako izvući”), kao i činjenica da se žrtve silovanja moraju naći u istoj sudnici sa optuženima za zločin.

OEBS je 2018. godine sproveo studiju na području Albanije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Severne Makedonije, Srbije, Moldavije, Ukrajine i Kosova, a ispitao je preko 15.000 žena starosti od 18 do 74 godina.

Njome je utvrđeno da je 70 odsto ispitanica doživelo neki oblik seksualnog uznemiravanja ili fizičkog nasilja od svoje petnaste godine.

Njih 23 odsto navelo je da je trpelo fizičko ili seksualno nasilje od svog partnera, a 18 odsto je bilo zlostavljano od muškaraca koji im nisu partneri.

Da su psihički zlostavljane od partnera priznalo je šest od 10 žena (njih 60 odsto), a ustanovljeno je da je njih 45 odsto makar jednom doživelo neki vid seksualnog uznemiravanja, uključujući i ono preko interneta. 

Zabrinjavajući podatak je da četvrtina ispitanica izjavilo  da je nasilje izazvano ponašanjem žrtve, a četiri od deset žena (43 odsto) reklo je da bi se njihovi prijatelji saglasili sa tvrdnjom  da muškarac treba da “pokaže ženi ko je gazda”.

U Srbiji je ovom prilikom ispitano preko 2.000 žena, od kojih se 29 odsto izjasnilo da je nasilje privatna stvar i da treba da se rešava u okviru porodice. Ova tvrdnja zastupljenija je  među ispitanicama iz Albanije, Moldavije i Severne Makedonije (ovo je navelo oko 50 odsto njih).

Ukupno 87.000 žena ubijeno  je u 2017. godini, prema podacima Ujedinjenih nacija.

Više od polovine nastradalih žena – njih 50.000 (58 odsto) ubili su partneri ili članovi porodice.

Prema procenama UNICEF-a iz 2019. godine, u svetu ima 650 miliona žena koje su udate pre osamnaeste godine, a ova praksa najćešća je u podsaharskoj Africi (skoro četiri od deset žena).

Takođe, u nekim zemljama sveta (a najizraženije u Egiptu, Sudanu, Gvineji, Džibutiju, Keniji, Jemenu i Nigeriji), još je prisutno sakaćenje ženskih genitalija.

Devojke se najčešće osakaćuju od malih nogu. Negde je to vid socijalnog statusa ili osiguravanje čistote. Neretko simboliše prelazak devojčice u ženu, a u nekim zemljama je preduslov za brak.

Kome da se obratite za pomoć?

Iako reakcija društva i okoline na nasilje treba da bude mnogo bolja, ne dozvolite sebi da zbog toga i dalje budete zlostavljane.

Nasilje možete prijaviti na SOS telefon 0800 100 007, svakog radnog dana od 10 do 20 časova (ovaj poziv i usluga su besplatni).

Pored telefona, Autonomni ženski centar nudi vam i besplatnu pravnu podršku, a pozivom  na broj 011 2656 178, možete se informisati o svojim pravima.

Takođe, spisak organizacija koje vam mogu pružiti pomoć potražite OVDE.

I zapamtite, NE UVEK ZNAČI NE!

https://www.instagram.com/p/B9d5cakpC1-/

* Tekst je nastao u okviru kampanje „Nije samo 8. mart dan žena_ Stop nasilju nad ženama“ koju list Danas u saradnji sa kompanijom Mozzart sprovodi tokom marta.