„Kako da znam da neko neće utrčati u moju učionicu i početi da puca?“: Šta reći detetu ako postavi ovakvo pitanje i kako dalje posle tragedije u „Ribnikaru“?

Odgovarajući na pitanje treba li sa decom otvoreno pričati o tragediji koja se dogodila u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i događajima koji su nakon toga usledili, Buđevac napominje da treba unapred razmisliti o razgovoru koji će zaposleni u školama voditi sa decom.

– Važno je da se pripremimo za to, koliko je moguće, kako mi ne bismo bili previše uznemireni. Naša važna uloga je da njima ulijemo sigurnost i pružimo podršku i utehu. Takođe, treba da im otvorimo prostor da pričaju, da iskažu kako se osećaju, da pitaju sve što ih zanima. U redu je da nemamo odgovor na sva njihova pitanja. Kao i da podelimo sa njima kako se mi osećamo – ističe sagovornica Danasa.

Ona savetuje da se razgovor počne tako što će odrasli pitati učenike kako se osećaju u vezi sa onim što se dogodilo u „Ribnikaru“.

– Poželjno je i da im objasnimo da je moguće da imaju različita osećanja, da ne reagujemo svi isto, kao i da naša osećanja mogu da se menjaju iz dana u dan u narednom periodu, da je to sve očekivano nakon traumatskog iskustva. Moguće je da neka deca neće želeti odmah da pričaju, to je isto očekivano. Ne treba ih pritiskati da pričaju ako ne žele. Doći će trenutak kada će biti spremni za razgovor. Dakle, otvaranje prostora za razgovor je neophodno, a ignorisanje i zataškavanje štetno –kaže Nevena Buđevac.

Ona napominje da je ključno da uverimo decu da su sada bezbedna.

– Mnoga deca su ovih dana postavljala pitanja poput: „Kako da znam da neko neće utrčati u moju učionicu i početi da puca?“ Ili su govorila da se preseku kad god tokom časa čuju neki zvuk iz hodnika škole. Recite im da će svi odrasli oko njih učiniti sve da budu bezbedni, da je sasvim razumljivo da se plaše, ali da je važno da znaju da je sada, nakon onoga što se dogodilo, veoma pojačana briga svih odraslih da nadalje budemo bezbedni – ističe Buđevac.

Buđevac kaže da svima nakon traumatskog događaja pomaže da održavamo standardne dnevne rutine i napominje da su rutine generalno važne za osećaj sigurnosti, jer omogućavaju da okruženje bude predvidivo, poznato, a to umiruje.

U situacijama kada se osećamo ugroženo (i fizički i mentalno), to je još i važnije.

– Zbog toga je važno ne menjati deci rutine na koje su navikli – ne menjati raspored sedenja u učionici, učionicu na koju su navikli, školu… Ovo važi i za decu iz „Ribnikara“. Za njih je takođe veoma važno da se ne vraćaju na silu na nastavu, kao da se ništa nije desilo. Koliko ja znam od kolega koje su u psihološkom timu koji će raditi sa decom, roditeljima i nastavnicima iz „Ribnikara“ plan je da se oni od srede vrate u školu, ali ne na nastavu. Sa njima će raditi timovi vrhunskih profesionalaca (psihologa, psihijatara) na tome da najpre obrade ovo užasno ikustvo, a tek kasnije će se nastava ponovo uspostaviti. Ne znam kada će to biti, ali sa tim svakako ne treba žuriti – savetuje naša sagovornica.

Ona naglašava da ni u drugim školama ne treba insistirati na nastavi i ocenjivanju u prvom periodu.

– Neka se ovo iskustvo prvo slegne. Mnogo je važno da budemo zajedno, da pružimo i dobijemo podršku i utehu, jer je teško ostati fokusiran sada na nastavu, a nije ni prirodno, ni zdravo to forsirati. Takođe, ne treba deci slati poruku da su nebezbedna u školi, da to nije dobro mesto za njih. Poenta je omogućiti im da u poznatom okruženju obrade ovo iskustvo i nastave dalje. Prekidanje školske godine bi poslalo potpuno pogrešnu poruku – da škola nije bezbedna i da je situacija izvan naše kontrole – ističe Buđevac.

Policajci umesto psihologa i psihijatara

– Iz vrha vlasti se najavljuje angažovanje hiljade policajaca koji bi se brinuli o bezbednosti u školama, ali ne i psihologa i psihijatara koji će pomoći i deci i njihovim nastavnicima i roditeljima da ovo prebrode i na dalje pomognu da očuvanju mentalnog zdravlja. Jasno je, više nego ikada, da moramo da radimo na bezbednosti. Ali je isto tako jasnije nego ikada da moramo da radimo na mentalnom zdravlju svih, i dece i odraslih – kaže Nevena Buđevac.