Kako do inspekcijskog nadzora koji služi zaštiti životne sredine i pravima građana?

U praksi identifikovana kao jedna od najslabijih karika u ovom sistemu, efikasnost i delotvornost rada inspekcijskih organa istovremeno je ključni mehanizam prevencije štete kroz kontrolu nad poslovanjem privrede, radom upravnih organa i postupanjem građana prema propisanim standardima u životnoj sredini.

“Duboko zabrinjavajuće stanje životne sredine u Srbiji jeste kontekst u kom prioritetno pitanje postaje rad službi koje garantuju njenu zaštitu, sa druge strane, sankcionisanje zagađivača. U takvim okolnostima pitanje daleko prevazilazi pitanje upravne forme”, naglašava Mirko Popović, programski direktor RERI-ja.

Suštinsku svrhu svog postojanja inspekcija ostvaruje kroz načelo prevencije i sprečavanje šteta koje se ne mogu nadoknaditi i rešiti naknadnim merama, niti kaznama dok njihove dugoročne posledice često nije moguće ukloniti uopšte.

“Insistiramo na značaju vanrednog inspekcijskog nadzora, kao hitne mere za zaustavljanje šteta po životnu sredinu, pa propuštanje ili nedopustivo odlaganje inspekcije da postupi po ovakvim zahtevima takođe podleže pravnoj odgovornosti”, naglašava Nikola Gagić, advokat saradnik RERI-ja, objašnjavajući da u praksi “postupci mogu da traju i do šest meseci u začaranom krugu nejasnih nadležnosti, a jedan dan je dovoljan da se nanese nenadoknadiva šteta životnoj sredini”.

Među primerima odustajanja inspekcije od službenih dužnosti svakako je procvat nelegalne gradnje na mestima gde bi trebala da bude neupitno zabranjena – u nacionalnim parkovima.

Alarmantno je da naočigled javnosti Tara i Đerdap postaju “luksuzne oblasti sticanja profita” umesto zaštićenih nacionalnih oaza prirode.

Opština Majdanpek u kojoj je doneto preko 40 rešenja o rušenju nelegalnih objekata, do 2021. godine nije sprovela ni jedan, dok opštinske vlasti Bajine Bašte čak nemaju budžetska sredstva za uklanjanje nelegalnih objekata, pa to i ne čine.

Ovaj paradoks Gagić naziva “javnim subvencionisanjem nezakonitosti”.

Nelegalna gradnja je krivično delo i predstavlja nemerljivu štetu po pravnu sigurnost, a često ugrožava i životnu sredinu.

Činjenica da Krivični zakonik Republike Srbije jasno definiše 18 krivičnih dela protiv životne sredine otvara veliko pitanje – kada u poslovanju kompanija utvrde nezakonitosti koje nose težinu krivičnih dela, zašto se postupajući inspektori u najvećem broju slučajeva, ipak, odlučuju da podnesu prekršajnu prijavu, i time ograniče domet sankcije u daljem postupku?

Iniciranjem prekršajne umesto krivične odgovornosti zapravo se čini usluga zagađivačima, jer zagađivač koji je prekršajno kažnjen ne može krivično odgovarati za isto delo.

Sankcionisanje kompanija i privrednih aktera u ovakvim slučajevima utemeljeno je u Zakonu o odgovornosti pravnih lica za krivična dela, ali se, po rečima Ljubice Vukčević, advokata u RERI-ju, njegove odredbe u Srbiji gotovo i ne primenjuju ili prolaze potpuno nezapaženo.

Ona smatra da primena ovog Zakona otvara mogućnost tužilaštvima za izvođenje postupka i primenu adekvatnih kazni, koje u krivici mogu ići sve do zabrane kompaniji da obavlja delatnost povezanu sa izvršenjem konkretnog krivičnog dela.

“Nelogično je da za krivična dela u životnoj sredini procena odgovornosti i adekvatne kazne ne ide opsegu kakav je u drugim vidovima krivice”, kaže Ljubica Vukčević, i navodi da nedavna presuda protiv kompanije Ziđin za zagađenje reke Pek, predstavlja presedan u dosadašnjoj domaćoj praksi, iako bi moglo da se diskutuje o visini kazne.

Istovremeno, u javnosti je manje poznato kakvu tačnost, preciznost i poznavanje propisa zahteva izvođenje dokaza u kompleksnoj oblasti životne sredine, pa međusobna saradnja javnih organa, a njih sa građanskim i stručnim organizacijama – postaje imperativ u tom kontekstu.

U diskusiji sa inspektorima zaštite životne sredine, prepoznat je i niz problema u samom položaju ovog sektora i njegovih službenika. Naličje pravne i službene odgovornosti inspektora uz niz sistemskih slabosti u okviru koga inspekcijski organi funkcionišu, često ne ostavlja dovoljno prostora za lični i profesionalni integritet, a krajnji rezultati upravnih postupaka obezvređuju rad onih najhrabrijih i najprofesionalnijih.

“Reorganizacija inspekcijskih službi u pravcu integracije u okviru jedinstvenog sektora inspektorata, mogla bi da reši neke od ključnih problema u njihovom funkcionisanju”, tvrdi Marinko Radić, stručnjak u oblasti inspekcijskog nadzora i dugogodišnji rukovodilac inspekcijskih službi u više oblasti.

Prema rečima Radića, objedinjen sektor inspekcijskog nadzora, sa jasnom podelom odgovornosti mogao bi da dovede do saradnje različitih vrsta inspekcije umesto preklapanja i sukoba nadležnosti, a upravljanje sopstvenim, namenskim budžetom obezbedio bi daleko veću efikasnost inspekcijskih organa.

Pored problematizacije određenih pravnih i sistemskih rešenja “Smernice za unapređenje inspekcijskog nadzora i krivično sudske prakse u zaštiti životne sredine u Republici Srbiji”, nude preporuke i rešenja koja su zasnovana na konkretnim slučajevima i iskustvu koje dolazi iz neposredne upravne i sudske prakse.

Pravo na zdravu i očuvanu životnu sredinu predstavlja osnovno ljusko pravo i pravo svih građana Srbije, a pravo u stvarnosti ne postoji ako ne funkcionišu mehanizmi kojima se to pravo efektivno štiti.

Sa druge strane, ostvarivanje prava na zdravu i očuvanu životnu sredinu ne sme se dovoditi u pitanje, a još manje zamenjivati apsurdnim normativima, kroz fiktivni izbor “ekonomija ili životna sredina”.

Naravno da građani Srbije imaju pravo na ekonomski razvoj, kao i pravo na rad i to pravo niti je zamena za zdravu životnu sredinu.

Ekonomski razvoj se ne plaća zdravljem i životom građana. Bar to tako stoji u državama koje su ustrojene na načelima vladavine prava. A Srbija, bar nominalno, spada među takve države.

Još vesti iz ovog grada

Borba svih protv svih i svako za sebe osnova je kapitalizma: Umetnički duo Doplgenger, o „Vlaškoj buni“, medijskoj slici uzimanja rude nekad i sad

Ekološki aktivisti iz Majdanpeka optuženi za versku, rasnu i nacionalnu mržnju protiv Kineza u Srbiji

Restrikcije vode na plus 40 stepeni: Zašto presušuju vodoizvorišta?

„Ceo grad nije imao vodu, a rudnik jeste“: Odbornica iz Majdanpeka za Danas o prekidu vodosnabdevanja