Kako dobiti pristanak Irana

Objavljivanjem američke Nacionalne obaveštajne procene, prema kojoj je Iran obustavio program izgradnje nuklearnog naoružanja, izbledeli su izgledi za konfrontaciju s Bušovom administracijom. Nekoliko meseci kasnije, postalo je jasno da opasnost nije prošla, jer se Iran nije odrekao proizvodnje nuklearnog naoružanja, zašta bi obogaćeni uran mogao eventualno da se koristi.
Neophodno je da svi učesnici nađu formulu da reše to pitanje pre nego što ponovo zapreti da preraste u sukob. Zapadna diplomatija se poslednjih godina usredsredila na iranskog predsednika Mahmuda Ahmedinedžada kao ključ za rešavanje krize. Ali, taj prilaz je slepa ulica.
Podsetimo se sudbine dvojice Ahmedinedžadovih neposrednih prethodnika. Muhamed Hatami (1997-2000) pokušao je da sprovede dramatične političke reforme, dok je Akbar Hašemi Rafsandžani (1989-1997) pokušao da otvori iransku ekonomiju prema Zapadu. Nijedan nije imao uspeha, jer iranski predsednik ne upravlja zemljom. Rešenje za nuklearnu dilemu – ili bilo koji drugi problem sa spoljnim odnosima Irana – leži u rukama vrhovnog lidera, ajatolaha Ali Hamneija.
Pored ostalih odgovornosti, Hamnei služi i kao vrhovni komandant vojske, kontroliše obaveštajne službe i imenuje direktore nacionalnih medija. Ljudi koje je postavio efektivno kontrolišu većinu ministarstava i glavnih iranskih gradova.
U diplomatiji naginje da operiše na mudar, ili prepoznatljiv način. On šalje različite diplomate na pregovore s kontradiktornim instrukcijama. Svaki od njih tvrdi da deluje u skladu s punim ovlašćenjima vrhovnog lidera, ali u krajnjem slučaju nisu u stanju da daju bili kakvo obećanje, jer u stvari nemaju pojma šta Hamnei zaista želi da uradi. Nakon određenog vremena, oni su uklonjeni s položaja i šalje se druga grupa predstavnika.
Da bi dominirao u procesu donošenja odluka, Hamnei više voli slabe predsednike. Ahmedinedžad nije izuzetak. Njegova politička baza je izbledela, zahvaljujući produbljivanju iranske ekonomske krize, koja je pojačana sukobom sa Zapadom povodom nuklearnog pitanja. Njegova podrška na parlamentarnim izborima u martu deluje naročito slabo, što će bez sumnje zadovoljiti zapadne posmatrače. Ali, izborni rezultati nisu važni: parlament ima, takođe, vrlo malo uticaja na iransku spoljnu politiku.
Pojedine zapadne diplomate priznaju ulogu vrhovnog lidera. U praksi, međutim, zapadna diplomatija ima običaj da ignoriše Hamneija, koji sabotira svaki napor da bude zaobiđen kao konačan arbitar iranske politike. To može delimično da objasni zašto je Hamnei nepoverljiv prema pregovorima sa Zapadom. Zapadnjaci ne razumeju, izgleda, ko je glavni. U stvari, pojedini analitičari tvrde da su nastojanja predsednika Bila Klintona da ostvari neki proboj u odnosima s Iranom propali jer se obraćao iranskim predsednicima.
Zapad treba da uči na primeru ruskog predsednika Vladimira Putina koji nije putovao u Iran dok mu nije bio dopušten direktan sastanak s Hamneijem, kada je, kako je saopšteno, predložio okončanje nuklearne pat pozicije. Odgovora još nema, mada se čini da postoje izvesna kretanja na relaciji između Rusije i Irana, povodom isporuka nuklearnog goriva za kontroverzne iranske reaktore.
Sigurnosti radi, Hamnei nije voljan da se sretne s nemuslimaskim liderima. Ali, to ne bi trebalo da spreči Zapad da uspostavi direktne kontakte s njim, ili da ga pritisne da javno imenuje predstavnike koji pregovaraju sa Zapadom.
Jedini američki političar koji shvata kako se radi s iranskom strukturom vlasti jeste bivši kongresmen Li Hamilton, a sada šef Vudrou Vilson centra. Kad je istraživač ovog centra Haleh Esfandijari uhapšena u Iranu, Hamilton je napisao pismo Hamneiju, u kojem ga moli da je oslobodi iz zatvora na humanitarnoj osnovi. Hamnei je odgovorio – prvi put jednom Amerikancu – i Esfandijari je oslobođena kroz nekoliko dana.
Hamnei bi bio pod velikim pritiskom ako bi ignorisao direktan poziv iz SAD da pregovaraju o najvitalnijim interesima Irana. Njegov jasan prioritet jeste opstanak Islamske Republike Iran, a ne sudbina pojedinih iranskih političara. Iako Ahmedinedžadove apokaliptične vizije otežavaju zapadnjacima kontakte s njim, Hamnei ne želi da upadne u vojnu konfrontaciju sa Zapadom, koja bi mogla da destabilizuje Iran i izazove pad režima.
Da bi rešio važno pitanje s Iranom, Zapad bi trebalo da radi s jedinom osobom koja je dovoljno moćna da napravi sporazum i da obezbedi koncesije. Ta osoba je Hamnei, a ne Ahmadinedžad.