Kako funkcioniše prevoz za osobe sa invaliditetom u Beogradu

– Ok, izlazim, hvala.

Otprilike ovako izgleda moj razgovor sa dispečerom službe GSP Beograd za prevoz osoba sa invaliditetom. Budući da kao osoba koja boluje od cerebralne paralize imam pravo na ovaj vid prevoza pre nekoliko godina sam preko Udruženja za cerebralnu i dečju paralizu Beograda imao pravo da podnesem zahtev koji mi je brzo i odobren. Od tada do danas svakog jutra me redovno voze na posao.

Mnogim ljudima je ovaj prevoz jedini izlaz. Nije mali broj onih koji zahvaljujući ovoj službi stižu do lekara, odlaze na terapije, idu u školu, na fakultet ili posao. Mnogi zbog svog invaliditeta teško mogu da koriste klasičan gradski prevoz ili ne mogu uopšte, posebno one osobe koje su slepe, teško pokretne ili u kolicima.

Na početku sam bio skeptičan, suzdržan, rezervisan budući da sam navikao da u ovoj zemlji ništa ne funkcioniše ili ako funkcioniše – teško. Realnost me je srećom brzo demantovala. Služba GSP za prevoz osoba sa invaliditetom radi odlično. Upoznao sam tridesetak vozača, mnoge putnike (korisnike) i dvojicu sjajnih dispečera (doduše samo telefonski).

Namerno izostavljam imena vozača i dispečera da ne bih nikog uvredio ili zaboravio da spomenem, a svi oni zaslužuju makar ovako javno izrečenu zahvalnost. Profesionalni su, stručni su, a iznad svega su dobri ljudi koji poštuju svoje korisnike. Umeju ponekad da se našale, da vam ulepšaju dan, a iznad svega da pomognu, a to čine tiho i nenametljivo.

Velika većina korisnika s kojima sam se vozio je korektna, ali ima i onih malo razmaženijih pa pišu prijave za sve i svašta, i kad treba i kad ne treba.

Za sve ove godine s jednim vozačem je iskrsao problem, nisam ga prijavljivao, nije mi nikakva satisfakcija da se bilo kome smanji plata, a da se suštinski ništa ne reši.

Prst sudbine je hteo da dotični vozač sam shvati kako nije za taj zahtevan posao pa je svoju sreću rešio sa okuša negde u Nemačkoj.

Ne mogu da zaboravim da me je jedan vozač za vreme vanrednog stanja, kad služba nije radila za korisnike, pozvao i pitao da li treba da mi se donese, da li imam sve što mi treba. Imao sam sve i nije mi ništa trebalo, ali sama činjenica da su me se setili, iako im to ne ulazi u opis posla, divan je primer brige za druge.

Primera njihove brige za korisnike je mnogo. Ne smem da ih navodim jer ih nisam pitao za dozvolu da to uradim. Zanimljivo je i to da je Beograd jedan od retkih gradova u Evropi koji je sistemski, koliko je to uopšte moguće rešio problem prevoza osoba sa invaliditetom.

S obzirom da ipak ne živimo u Švajcarskoj, treba reći da nas prevozi dvadesetak kombija koji se često kvare, pa bi bilo dobro da oni koji ih nabavljaju nabave još neki.

Česta je situacija da kad vozači pokušavaju putnicima da pomognu da izađu iz vozila ili spuštaju rampu za osobe u kolicima, ostali učesnici u saobraćaju sviraju i trube kao pleh muzika, iako su ova vozila vidno i jasno označena, ali to je već neka druga priča o društvu u kojem živimo.

Na sajtu GSP o ovoj službi piše samo da je „prevoz osoba sa invaliditetom javna delatnost posebnog prevoza putnika u Beogradu koji se obavlja kombi vozilima po principu ‘od vrata do vrata’.

Korisnici ovog prevoza su osobe obolele od distrofije, dečije i cerebralne paralize, multiple skleroze, paraplegije i slepe osobe“.

Preciznijih podataka nema, a od traganja za njima sam odustao budući da to kao i sa svim javnim institucijama morate da razmenite mnogo mejlova i da zvanično upućujete zahteve njihovoj službi za medijski nastup, da objašnjavate šta i zašto nešto želite da uradite, ljudi koji tamo rade su veoma ljubazni, ali vas upućuju, što je očekivano i donekle razumljivo, na proceduru.

Zato sam se ovde ograničio isključivo na lične utiske i zapažanja zato što mislim da je postojanje ovakve službe važno i mnogim osobama sa invaliditetom olakšava ionako tešku svakodnevicu.