Kako intervjuisati decu koja su žrtve zločina ili akteri incidenata

Zbog toga veoma često pravila koja važe u „običnom“ izveštavanju, ne važe kada su glavni protagonisti deca i mladi. Osim toga, vremena se menjaju, a sa njim i pravila. Zamislite sledeću situaciju – uradili ste priču o nekom detetu, objavili je na YouTube-u. I posle dvade­set godina, kada to dete odraste i postane čovek koji, re­cimo, traži posao, taj snimak, ukoliko je urađen neprofesionalno, može ostaviti teške, negativne posledice.

Zbog toga je neophodno da novinari nauče posebne tehnike razgovora sa decom, da se trude da uvek imaju dozvolu roditelja, da znaju kako da izađu na kraj sa komplikovanom situacijom. Glavna stvar koju novinar mora da ima na umu je da ne naškodi detetu.

Šta obavezno izbegavati

Prvo, po svaku cenu morate izbeći da traumatizujete dete. Ukoliko je ono bilo svedok tragedije ili nasilja, pažljivo razmislite koja pitanja ćete postaviti i na koji način. Nemojte se prema njima postavljati kao inspektor.

Dopustite im da kažu samo ono što žele. Za razliku od intervjuisanja odraslih, deci dajte šansu da ona imaju kontrolu nad intervjuom – ukoliko žele da naprave pauzu ili da preskoče deo koji im je previše bolan.

Dozvolite da pored njih budu roditelji ili nastavnici. Omogućite im da ispričaju svoju priču, a da se ne osećaju zloupotrebljeno i napadnuto. Jedino na taj način novinar će uspeti da uradi svoj posao, a da u isto vreme ne nanese štetu detetu.

Prakse u različitim zemljama

U Velikoj Britaniji akcenat se stavlja na takoreći zastrašivanju roditelja. Tamošnji urednici misle da će bombastičnim, prestrašnim pričama, uplašiti roditelje i naterati ih da bolje paze svoju decu. U nekim drugim zemljama, kao što su Fran­cuska i Nemačka, zaštita privatnosti je na prvom mestu i veoma retko ćete naći priče u kojima je otkriven identitet deteta, ili da su deca stavljena u negativni kontekst.

U trećim pak zemljama, poput Amerike i Australije, neki od težih slučajeva „iskorišćeni“ su od strane medija da se napravi pritisak na tamošnje vlasti da se promene zakoni koji će više voditi računa o deci. Svaka zemlja pravi svoja pravila, shodno svojim potrebama i tradiciji – nema jednog jedinstvenog usaglašenog principa.

Kako izbeći greške

Naizgled najlakši način da se izbegnu greške je da mediji ne izveštavaju o ovim pitanjima. Nema izveštavanja – nema problema. Međutim, to je pogrešan pristup. Nikako ne treba ignorisati priče koje nam mogu izgledati teške. Umesto toga trebalo bi da naučimo kako te teške priče da ispričamo, i da od nje koristi imaju i deca i društvo.

Preporuke Dart centra za novinarstvo i traume:

1. Uvek se odnosite prema žrtvama sa dostojanstvom i poštovanjem – onako kako biste želeli da se odnose prema vama u sličnoj situaciji. Novinari će uvek tražiti da priđu preživelima, ali to treba da rade pažljivo znajući kada je pravi momenat za povlačenje.
2. Obavezno se predstavite: „Ja sam Petar Petrović iz Danasa i radim priču o Jasninom životu“. Nemojte biti iznenađeni ako prva reakcija bude gruba i odbojna, naročito ako su u pitanju roditelji žrtve malog deteta. Ostanite pribrani i nemojte odreagoviti istom žustrinom.
3. Možete izraziti saučešće, ali nikad nemojte reći da ra­zumete kako se osećaju. Isto tako ne treba se iznenaditi ako odgovor bude „Žao mi je, jednostavno nije dovoljno“, naročito ako pišete o žrtvama političkog nasilja.
4. Ne treba preterivati sa pitanjima. Najbolje je započeti sa laganim uvodom, recimo sa: „Možete li mi reći nešto o Petrovom životu?“ ili „Šta je Petar voleo da radi? Da li je imao neki hobi?“ Zatim SLUŠAJTE! Najgora stvar koju novinar može da uradi jeste da postavlja suviše pitanja.
5. Posebno treba biti pažljiv kada se intervjuišu rođaci nestalih. Treba naglasiti da radite profil žrtve pre nego što je nestala, a ne čitulju. Ukoliko ne možete da dođete do informacija o žrtvi ili svedoku, kontaktirajte nekog od rođaka ili u krajnjem slučaju pogrebni zavod da biste dobili informacije koje su vam neophodne. Ako reakcija odbijanja bude gruba i neprijatna, ipak ostavite kontakt telefon ili vizit kartu i recite da vas nazovu kad budu hteli da pričaju. To najčešće vodi do najboljih priča (Izvor: dartcenter.org).

Autor je koordinator za zapadni Balkan Dart centra za novinarstvo i traume pri Kolumbija univerzitetu u Njujorku

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu i ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.