Najvažnije mi je da se više ne osećam kako sam se ranije osećala – kaže dvadesetogodišnja Jasmina. U prostranoj dnevnoj sobi stana na Bežanijskoj kosi u Beogradu sedi još četvoro mladih ljudi, 40-godišnja žena i autorka ovog teksta. Niko ne progovara.
– Zašto svi ćute? – pita Jasmina uz osmeh kroz koji pokušava da zadrži suze. U pozadini se čuje muzika i povremeni cvrkut ptice u kavezu. Razmišljam koliko je hrabra što je podelila svoja osećanja sa osobama koje poznaje tek nekoliko nedelja.
Nalazim se u stanu udruženja „Centar Zvezda“, koje obezbeđuje podršku mladim ljudima kada napuste hraniteljske porodice i domove za decu bez roditelja. Prostor u kome razgovaramo besprekorno je sređen. Teško je poverovati da ovde žive mladi ljudi koji tek što su postali punoletni. Skoro svi imaju poslove sa osmočasovnim radnim vremenom, uporedo se školuju i ravnopravno dele kućne obaveze. Po sobi su raspoređene ukrasne sveće koje sami prave radi prodaje. Na jednoj od njih piše: „Imati gde otići je dom, imati nekoga da voliš je porodica, imati oboje je blagoslov.“
„Uzeli smo vas zbog novca“
U Srbiji svake godine iz sistema alternativnog staranja po različitim osnovama izađe oko 600 mladih i dece. Kada napuste „sistem“, neki od njih se nađu na udaru stvarnosti. Treba zaraditi novac za stan i hranu, završiti školu, napraviti korak ka samostalnom životu. U svemu tome im „Centar Zvezda“ kroz program „Kuća mogućnosti“ pruža pomoć. A treba se izboriti i sa uspomenama.
– Bila sam u dve hraniteljske porodice. Obe su se zainteresovale samo za novac. S tim da mi prva to nije rekla. Druga mi je rekla. Ne odmah. Posle nekog vremena kada smo pričali o nekim problemima rekli su „da se ne lažemo mi smo vas uglavnom uzeli radi novca“. Nisam se loše osećala. Bilo mi je skroz očekivano. U prvoj mi nisu rekli a znala sam. Sad sam bar bila zahvalna što su iskreni. Imala sam dosta problema u prvoj hraniteljskoj porodici. I na sve te moje probleme ljudi iz Centra za socijalni rad su me ubeđivali da su hranitelji u pravi. Uvek su na strani hranitelja šta god da je u pitanja. Mislila sam tad da nešto nije u redu sa mnom – priča Jasmina.
Tatjana Dražilović, koja vodi Centar, potvrđuje da mnogi mladi ljudi sa kojima je razgovarala ponavljaju slične priče.
– Mnogi su trpeli neke vrste omalovažavanja, nedovoljnog posvećivanja pažnje, upisivanje u najlošije škole po logici to će najlakše i najbrže završiti. Ima mnogo propusta koji ove mlade sputavaju da se razviju i da svoje potencijale do kraja da iskažu… – kaže Dražilović.
Prema podacima sa kojima raspolaže Centar Zvezda, samo tri odsto mladih bez roditeljskog staranja je zainteresovano za više i visoko obrazovanje, ali ga veoma mali broj zavrsi. Tatjana nam priča da je do sada kroz njihov program prošlo 37 mladih. Nekima je bilo potrebno da započnu školovanje, nekima da završe, neki su pak iskoristili vreme u „Kući mogućnosti“ da pronađu siguran posao.
„Ostvariću cilj makar poginuo“
Nemaju svi loša iskustva sa hraniteljstvom. Osamnaestogodišnji LJuba, koji nam je jedini bez dvoumljenja rekao da ne menjamo njegovo ime (imena ostalih učesnika u programu su promenjena), prepričava kako se sa sedam godina zajedno sa jednogodišnjim bratom našao u hraniteljskoj porodici.
– Imao sam sreću da upadnem u porodicu koja me je primila kao svoje dete. Nisu me tretirali kao dete koje je sa njima da bi oni uzeli novac. Ja njih vidim kao svoju biološku porodicu. Čujemo se svaki dan – kaže LJuba. On planira da završi školi, nastavi da radi trenutni posao, nauči engleski i zaposli se kao konobar na brodu. Budućnosti se ne plaši „jer zna da će uspeti“.
LJubi je najvažnije da jednog dana ima svoju porodicu, dom, da može da se osvrne i kaže sam sebi „e svaka ti čast“.
Učesnici programa Centra Zvezda u „Kući mogućnosti“ mogu da provedu dve godine, pod uslovom da poštuju unapred dogovorena pravila.
U sobi sa nama je i dvadesetdvogodišnji Petar, koji je u Centar došao iz doma.
– Hteo sam da izađem iz doma. Imam 22 godine i uvek sam zamišljao da ću jednog dana izaći i da ću moći da radim šta hoću. Ja volim slobodu. Nema ništa da me sputava i ne zanima me šta će ko da misli…. – kaže Petar u jednom dahu. Petar nema problema da se pridržava pravilnika kuće i kaže da mu je dobro sa novim prijateljima. On takođe radi posao sa osmočasovnim radnim vremenom. Često i prekovremeno ali se ne žali jer je dobro plaćen.
– Plan mi je da uštedim pare i odem preko. Imam drugara iz doma koji mi kaže ‘brate, dođi, delićemo šta imamo’ .
Petru je najvažnije da za pet godina ima stan ili kuću.
– To je zacrtano i to ću ostvariti makar morao da poginem. Ne bih voleo da imam porodicu, ne treba mi.
Tišina govori više od reči
Na prvi pogled razgovor sa ovim mladim ljudima teče glatko. Lako pronalazimo zajednička interesovanja, prepričavam im neka lična iskustva. Govore mi kako izgledaju njihovi poslovi, kako se snalaze u zajedničkom stanu, ko je najbolji kuvar i šta im je najlakše i najteže da rade. Smeju se i šale se.
Pa ipak kažu mi da se osećaju kao na poligrafu. U sobi se sve vreme oseća napetost. Kao da iščekuju pitanja na koja ne žele da odgovore. Ne insistiram ali nenamerno prelazim granicu koju su mi postavili više svojim ćutanjem nego rečima.
Selena ne želi da priča o sebi. Kaže „nema ništa zanimljivo da se ispriča“. Meni se pak čini da bi mnogo mogla da kaže. Na pitanje šta je tebi najvažnije odgovoriće mi tek na kraju večeri kada budem bila na izlaznim vratima.
Na trosedu pored Selene sedi Dušica. Ona od početka rado govori. U razgovoru sa Dušicom provodim najviše vremena. Međutim sve vreme se zadržavamo na opštim temama, kada razgovor skrene ka ličnom, odmahuje rukom i kaže „nebitno“. O svom fakultetu o planovima za budućnost govori sa velikim poletom.
– Studiram, radim, idem na kurs engleskog. Okružena sam decom i to me ispunjava. Plan mi je da završim fakultet i nađem posao u struci. Ovde sam dva meseca i meni je stvarno super. U programu možemo da ostanemo dve godine. Plašim se tog trenutka kad se završi ali se trudim da ne razmišljam o tome.
Dušici je najvažnije da jednog dana brine i pomaže deci koja su imala sličan život kao ona. „To kada bih ostvarila, bila bih najsrećnija.“
Polako se opraštamo. Primećujem prvi put tokom večeri ogromnu tablu na kojoj su okačene fotografije nekadašnjih stanara Kuće mogućnosti. Mladi su i nasmejani. Život je pred njima. Na izlaznim vratima Selena nam sama odgovara na pitanje šta je njoj najvažnije. Da ponovo bude sa bratom i sestrom. Tatjana Dražilović joj obećava – uradićemo šta možemo.
Program je više od besplatnog stana
Tatjana Dražilović osnovala je udruženje Centar Zvezda 2013. godine. Po profesiji učiteljica, Tatjana je napustila svoj posao i potpuno se posvetila udruženju. Prva Kuća mogućnosti otvorena je u Beogradu 2015, a potom i u Nišu.
– Ovaj program zapravo već postoji u Bugarskoj. I mi smo delimično preuzeli i adaptirali njihov model. Nas trenutno finansijski podržava fondacija Orphan’s promise iz Amerike sa oko 50 odsto potrebnih sredstava, a drugu polovinu finansiramo sami. Najteže nam je da nađemo finansije za ljude koje rade. Udruženje trenutno ima zaposlenog socijalnog radnika i pedagoga. Postoji potreba da se zaposli i psiholog ali trenutno nemamo novca. A ovaj program bez ljudi ne bi vredeo. Jer polazimo od toga da dete sa 18 godina ne može da bude potpuno samostalno. Mi sebe zovemo kućnim roditeljima i svake večeri je neko od nas sa njima. Od osnovnog da skuvamo i večeramo zajedno do toga da vidimo da li je neko bolestan, kako je bilo na poslu, šta im treba, da li im je potreban neki savet, pomoć. Ovo nije samo smeštaj, ovo je stanovanje uz podršku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.