„Posao je takav, sami smo ga birali“: Kako izgleda doček Nove godine na radnom mestu?

Za one koji su lošije izabrali, uslovno rečeno lošije, to je još jedan običan radni dan, s tim da uz dodatnu zaradu mogu i da zablistaju na radnom mestu. Ruku na srce, prostora za zabavu imaju malo, ali su oni na neki bizaran način pravi pokretački duh novogodišnje noći. Bez njih se ne bi moglo, niti bi imalo smisla.

Kad govorimo o radu za doček, pre svih mislimo na zaposlene u uslužnom sektoru koji, u trenucima dok se Nova godina približava iz minuta u minut, brinu o tome da li oni koji slave imaju piće, da li im je stigla hrana, da li su stigli na željenu destinaciju ili pak spemno čekaju da i bukvalno spasu život ili ukažu pomoć nekome koga, ne daj bože, povredi petarda ili mu novogodišnje veselje na bilo koji način presedne.

“Mi slavimo onda kad smo u mogućnosti da proslavimo”

Rad u Hitnoj pomoći je kao neprekidna vožnja na rolerkosteru tokom koje uzbuđenja ne prestaju. A Nova godina i božićni praznici ne predstavljaju nikakav izuzetak. Bar smo takav utisak stekli iz razgovora sa Vladimirom Simićem, lekarom Hitne pomoći, koji već 10 godina radi sa stalnom ekipom, koju pored njega čine još tehničar i vozač.

“Nama se tako rotiraju smene da ne može neka da te ne zakači. Npr. radio sam 31. dnevnu – to je do 20 sati uveče, što znači da ne mogu da isplaniram neko putovanje. A pada mi 1. januara noćna, kao i za Badnje veče. Tako da na Božić u svoju kuću dolazim kao položajnik”, uz smeh počinje priču ovaj lekar.

On objašnjava da već dugo godina u Hitnoj pomoći postoji sistem rotacije koji se ne menja. Staž nema nikakvog značaja, kako kome padne smena – tako radi. Postoji pet smena, koje se menjaju na četiri godine. Na primer, ko je u dnevnoj smeni 31. decembra – tako će raditi naredne četiri godine, i obratno.

Dobija se praznična dnevnica, a ono što se plaća dodatno je vanredni angažman, koji se nadovezuje na redovno dežurstvo npr. za vreme dočeka ispred Skupštine. Ko prihvati, to mu se računa kao prekovremeni rad.

Kad je reč o radu za doček, Simić objašnjava da postoji razlika između ekipa koje rade redovnu smenu na svojoj uobičajenoj lokaciji i onih koje su pozicionirane na određenom punktu, npr. na koncertu.

Ekipe koje rade redovnu smenu mogu da računaju na uobičajene intervencije, nevezano od toga da li je praznik ili običan dan. Reč je najčešće o infarktima, šlogovima itd, a susreću se i sa povećanim brojem saobraćajnih udesa ili slučajevima alkoholisanosti na nekom mestu koje ne mora nužno da bude koncert u centru grada.

“Dežurstvo počinje veselije jer je po definiciji to lep događaj i svi su željni dočeka, tako da smo i mi u tom duhu. I mi slušamo tu muziku. Međutim, nikad ne protekne bez neke intervencije. To se, nažalost, stvarno retko dešava”, navodi naš sagovornik.

Lokaciju na kojoj se nalaze nikad ne ostavljaju potpuno praznu zato što mora stalno da bude pokrivena.

U zavisnosti od težine stanja samog pacijenta, odnosno ukoliko je životno ugrožen, nema mnogo mudorsti – hitno se zbrinjava i prevozi do najbliže ustanove.

Ukoliko nije životno ugrožen, npr. povredio je šaku petardom, onda oni urade sve što je do njih, a potom preko dispečerskog centra pozovu slobodnu ekipu koja pacijenta transportuje do bolnice. Ili ga zbrinu, pa ga upute da ode svojim vozilom ili da ga neko preveze.

Simić se živo seća dočeka 31. decembra 2012. godine. Te večeri je sedam osoba nožem povredio jedan napadač na Trgu Republike.

“Bilo je to nešto potpuno neočekivano. U jednom trenutku su se mobilisale sve raspoložive ekipe na licu mesta. Bilo je pet ekipa dežurnih na trgu, mirno je prolazilo veče, i onda je odjednom krenuo ‘haos’”, priča Simić i ističe koliko su im ustvari otežani uslovi za rad u takvim okolnostima i to ne sa pacijentima – sa kojima je po pravilu najlakše.

Lekari Hitne pomoći konstantno rade u riziku jer ne znaju ko je iza njih dok intervenišu, niti znaju kakav neko motiv ima i da li može i njih da povredi.

“Mi smo fokusirani na pacijenta i ne možemo da gledamo na okolinu. Pritom okolina vrši ogroman pritisak na nas jer misli da možemo da radimo brže nego inače. Jako je specifično jer si uvek pod pritiskom. U takvim situacijama neophodno je da se profesionalno izoluješ, da znaš šta radiš, i tu nema puno rasprave. To su često i alkolisana lica koja ne rasuđuju dovoljno dobro i mogu da ti otežaju rad, pa i da te povrede. To je ozbiljan rizik kojeg je retko ko svestan. Svaki put kad smo van kombija, kad uđemo kod nekog u stan ili u masu, mi rizikujemo”, objašnjava lekar.

Po njegovom mišljenju, veći izazov za rad predstavlja Božić, a ne Nova godina.

“Radio sam četiri godine dnevnu smenu za Božić i razmišljao kako će to biti lakše dežurstvo. Odlazio sam sa takvim entuzijazmom na posao, misleći kako neću raditi ništa, međutim, svaki put smo ‘poginuli’ od posla. Bukvalno je gore nego za doček”, navodi Simić.

Posle 13 godina rada, naš sagovornik primećuju drastičnu promenu kad je reč o ponašanju ljudi, da su ljudi prosto postali bezosećajni.

“Nepojmljivo mi je da te neko kome ukazuješ pomoć šikanira na potpuno bezobziran način. A tome nas niko ne uči na akultetu. Nekad se zbog toga nerviraš ili ti dođe da više ne radiš taj posao, a onda se desi jedna situacija, na primer spasiš život ili ti neko pošalje mejl zahvalnosti i onda nekako sve zaboraviš. I to dolazi u ciklusima, valjda tako treba”, naglašava naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, kad bi se uzele u obzir sve okolnosti, težina radnog mesta, susretanje s različitom patologijom ljudi, nepredviđene okolnosti i novčana satisfakacija – stvarno moraš da voliš svoj posao da bi ga radio kako treba.

Da ipak nije sve tako crno, Igor navodi lepe momente rada za doček.

“Ima dobre energije, ljudi su nekad tako veseli. Vole da dobace nešto simpatično kad nas vide. Da ponude neki sok, ako imaju. Naravno i mi njih ponudimo, imamo uvek neku hranu u rezervi. I mi gledamo da imamo taj neki detalj novogodišnje radosti. Možda to neko gleda ovako ili onako, ali sve bi trebalo da protekne u duhu lepog, pa stavimo ili rajf s rogovima ili kapu Deda Mraza. Lično smatram da to nije neozbiljnost već prilagođavanje duhu nekog događaja. To je doza prisnosti sa potencijalnim pacijentima. Želim da u toj masi ne odudaramo puno već da budemo integrisani. Tu smo ako smo vam potrebni, ali očekujemo da ćemo uživati u događaju kao i vi. Desi se da vozimo nekog na toksikologiju VMA, i to baš u ponoć, i u nama proradi da je to praznik i da treba da čestitamo Novu godinu. Zakasnimo desetak minuta u čestitanju, ne zamislimo želju u 12 jer smo posvećeni pacijentu. Zvuči banalno, ali ne mogu drugačije da objasnim. Mi slavimo onda kad smo u mogućnosti da proslavimo”, zaključuje Simić.

“Kad sam počeo da radim u medijima prosto sam se ‘setovao’”

Za osam i po godina koliko je na portalu N1, novinar Stefan Stanković, na ravne časti je rasporedio dežurstva za doček Nove godine i Božić. Opcija da ne radi oba dana jednostavno ne postoji.

“Od prvih praznika na N1 web redakcija ima dogovor koji se poštuje – prilikom želja za raspored, izjasnimo se da li bismo više voleli da radimo za Novu godinu ili Božić. Na osnovu toga urednik pravi raspored tako da ekipa koja radi za doček (tu računamo dane pre i posle 31), bude slobodna za Badnji dan i Božić, i obrnuto. Mislim da je to najbolji i najdemokratskiji način da se podelimo”, navodi Stefan.

Na pitanje šta mu teže pada, odgovara da nema razlike.

“Zabavno mi je da radim 31. decembra i 1. januara. Atmosfera u redakciji je praznična, iako bude posla – sve se to lakše podnese. Dešavalo mi se da 31. radim do 21-22h pa pravo na doček. Zapravo mi je jako zanimljivo kad ostanem potpuno sam u redakciji. Prethodne godine sam radio 1. januara i bio sam prilično iznenađen obimom posla, mislim da je bilo skoro podne kad sam uspeo da izađem na kraj sa svim vestima”, objašnjava Stanković.

Priznaje da ipak preferira da bude slobodan za Božić jer je to za njega pravi “porodični praznik”. S obzirom na to da je iz Kraljeva, u to vreme je obavezno kod roditelja, kad je najčešće tu i njegov brat koji ne živi u Srbiji.

“U početku je svima bilo čudno kako je moguće da radimo 1. januara, za Božić, Uskrs, Prvi maj. Ja sam uvek govorio da vesti ne znaju za praznike i da nam je takav posao. Ne remeti mi planove, organizujem se u zavisnosti od toga kad sam na smeni i uglavnom sam uspevao i da se viđam s prijateljima. Kad sam počeo da radim u medijima prosto sam se ‘setovao’ da mora da se radi praznicima i to je to, nije mi problem”, navodi naš sagovornik.

Na pitanje po čemu se rad za doček i Božić razlikuje od svakodnevnih smena, odgovara da je razlika drastična.

“Relaksiranija je atmosfera, kolege su u prazničnom modu, svi su dobro raspoloženi, obavezno se počastimo slatkišima… Pritom su i vesti lepše. Meni je jako zanimljivo da pratim kako gde stiže Nova godina, obavezan vatromet u Sidneju, atmosfera po gradovima. Zanimljivi su i gosti u novogodišnjim emisijama (poput Kesića, Mićka Ljubičića, Draže Petrovića). Slično je 1. januara – kako je prošao doček, prva beba, novogodišnji intervjui. S obzirom na to da u redakciji sedim ispred tri televizora, dok radim obavezno je ‘trojstvo’ – na jednom ski skokovi, na drugom Premijer liga, na trećem ‘Tesna koža’, i to je ono što daje čar radu 1. januara”, objašnjava naš sagovornik.

Po njegovim rečima, bez obzira što je manje kolega na poslu tih dana, ne bi rekao da je veći pritisak, upravo suprotno. Zahvaljujući novogodišnjoj atmosferi uspevaju da bez problema pokriju vesti, ali i da se počaste.

Ne seća se puno anegdota sa prazničnih dežurstava, ali jedno pamti po tragičnom događaju.

“Moj prvi Božić na N1, 2015, dolazim na posao, atmosfera opuštena, čestitamo praznike, hrana u redakciji i onda stižu strašne vesti iz Pariza – teroristički napad na Šarli ebdo. Redakcija odmah prelazi u stanje pripravnosti, kreće brejking, vesti samo stižu i od dana za koji sam mislio da će biti opušten, desio se onaj koji nikada neću zaboraviti”, zaključuje Stefan.

“Posao je takav – sami smo ga birali”

Miodrag Ilić, šef restorana u hotelu “Jezero” u Boru, kaže da se Nova godina od ostalih dana razlikuje upravo po prazničnoj atmosferi, koja nije karakteristična za letnje mesece. Hotel u ponudi ima trodnevne aranžmane, koje prati i nešto viša cena u odnosu na običnu zabavu, pa samim tim i gosti očekuju nešto sasvim drugačije.

Rad za doček mu ne pada teško – navikao je, kaže.

“Svaki posao ima prednosti i mane, a kod nas je situacija takva da ni za jedan praznik nismo kod kuće, bilo da je u pitanju Nova godina ili Prvi maj. Ali, posao je takav – sami smo ga birali. Imao sam sreću da i supruga radi u ugostiteljstvu, tako da smo zajedno za doček ovde u hotelu. Jedina loša strana ovog zanimanja je to što nikad nismo u prilici da sa decom čekamo Novu godinu kod kuće”, objašnjava Ilić.

Sa druge strane, za Badnji dan i Božić su u situaciji da rade klasična dežurstva, kad ni hoteli nisu toliko puni, tako da te praznike koliko toliko uspeju da provedu u krugu porodice.

Što se tiče stimulacije, naš sagovornik navodi da to zavisi od poslodavca do poslodavca.

“Mi smo donedavno bili u vlasništvu države, a sad je vlasnik kineska kompanija. Možda nekome bonus i ne znači toliko, možda bi hteo da ide da se razveseli, ali svako ko radi prazničnu šihtu, dobije uvećanje za taj dan”, zaključuje Ilić.

Za razliku od Miodraga, njegova koleginica Teodora Staniševski koja radi kao konobarica u pabu “Stara kajla” u Boru, bila je slobodna za doček, ali je zato spremna za sve izazove koji joj predstoje za “reprizu”. Doduše, 31. decembra je s kolegama ostala malo duže na poslu kako bi pripremili lokal za svirku.

“Menjamo postavku lokala i mnogo je veći kapacitet nego kad je regularna smena, može da dođe više ljudi. Ne pada mi teško, to mi je posao, ali zna da bude naporno”, priča Teodora i dodaje da će ona i kolege imati veću dnevnicu 1. januara.

Prema njenim rečima, nepisano je pravilo da je najveća gužva zapravo za Božić.

“Prva smena nema puno posla, ali zato popodne kreće navala, kad ljudi završe s prazničnim obavezama s porodicom. Već pet godina radim i ne sećam se da je za neki Božić bilo lagano”, navodi ona.

“Pravilo broj jedan u taksiju je pecaroška sreća”

Za Jovana Jeremića, taksistu Beo taksija, rad za doček Nove godine ne razlikuje se puno od ostalih večeri, osim po broju ljudi koji na ulici mašu u potrazi za taksijem.

Inače, Novu godinu bi mogao da uporedi sa subotom, kad je lepo vreme i kad rade splavovi. Ima, doduše, više alkoholisanih osoba, ali ističe da je njegov ritam rada takav da izbegava ‘udarna’ mesta na koja izlaze pijanci.

Međutim, za doček je pijanih na sve strane i prosto je čoveku teško da pobegne od njih. Imao je u prošlosti različitih iskustava.

“Dešavalo mi se nekoliko puta da mi povraćaju u kolima ili oko kola, zato ih ne volim, a nisam od onih koji stoje uz takva mesta i ‘drpaju’ do besvesti. Dešavalo mi se da mi ‘prekidaju noć’, pa moram pravo na pranje posle toga. Pravilo broj jedan u taksiju je pecaroška sreća. Kad treba da iskoči, vuk će iz šume da iskoči, to je normalno, ali ne i Crvenkapa. Inače sam noćni taksista i često se dešava da se s periferije vraćam u centar da bih nešto uradio, a onda se desi da ne mogu da dođem do centra zbog količine posla, s Vidikovca na Karaburmu, s Karaburme u Zemun. Beograd je u principu jako velik i jako živ grad”, priča Jovan.

Prvo novogodišnje iskustvo našeg sagovornika posle samo tri dana taksiranja, po njegovom priznanju, bilo je strašno.

“U pola 12 je stalo i više nikog živog nije bilo na ulici. Do pola jedan kao da je grad bio isključen na dugme i onda kad je krenulo do sunca sledećeg dana niko nije otvarao vrata spolja. Ovi iznutra su otvarali vrata ovima koji hoće da uđu”, seća se ovaj taksista, koji za sebe kaže da je “komunikativan i da ga je teško otkačiti”. Zato i ne čudi njegova izjava da ga najviše iritira što su poslednjih nekoliko godina svi ćutljivi jer im je ili mobilni u rukama ili slušalice u ušima, pa niko više i ne komunicira.

U godinama kad je radio za doček, pre nego što je napravio pauzu, imao je specifičan ritam. Radio bi do 19, 20 uveče, pa bi se vratio kući i dremnuo do 22. Onda kad počne doček, sa porodicom bi se okupio na večeri, a potom bi pola sata posle ponoći izašao i ne bi ga bilo do 7, 8 ujutro.

Onda je napravio pauzu od jedno 15-ak godina kad nije izlazio jer se, kako kaže, razočarao, a sve zbog kolega koji su za doček znali da ‘zarade’ i po pet puta više od standardnih večeri.

“Rekao sam sebi da nema svrhe da radim noć. Ali, da se ne lažemo, ‘dogovorene cene’ ili ‘otimačina cene’ postoje i dan-danas. Probajte da uzmete taksi kod Beton hale ili na Ušću ili kod splavova na Sajmu. Pola njih nema tablice, a i oni koji imaju ‘drpaju’. I za Novu godinu uvek bude tih nekih koji tako rade. Uvek sam govorio za sebe da sam ‘gospodin taksista’ i da neću da se blamiram, a pare su potrebne svakome, lopatom da bacamo u gepek ne bi bilo dovoljno”, zaključuje Jeremić.

“Iako je Nova godina, niko zaista ne očekuje Deda Mraza na vratima”

Milan Stevanović, koji radi kao dostavljač u kompaniji Wolt, kaže da mu ne pada teško da radi za praznike, pre svega jer je gužva na ulicama manja.

Čak mu ni rad za doček, 31. decembra, ne remeti mnogo planove. Po njegovim rečima, već oko 20 ili 21 sat, aplikacija se “gasi”, tako da on i kolege mogu sebi da daju oduška maltene do 11 sati sledećeg jutra, kad se očekuje da prvi restorani ponovo krenu s radom.

“Bukvalno je moja dobra volja da li ću da radim, a ne moram. Fleksibilnost je jedna od boljih stvari u ovom poslu jer možeš da se isključiš ranije s aplikacije i da odeš na doček, ujutro ne moraš da ustaješ rano, već možeš da kreneš u 12, 13. Možeš da biraš radno vreme. Nije preveliki pritisak jer dosta nas odluči da radi i zbog stimulacija”, navodi Stevanović.

Naš sagovornik smatra da se kultura prilično promenila kad je reč o dostavi, a zanimljivo mu je to što i 1. i 2. januara ima posla.

“Ima ljudi koji ne slave Novu godinu. Ne idu nigde, ne izlaze, ustaju prvog rano, kao i svakog drugog dana. Osim toga, ljudi više neće da se maltretiraju i da spremaju hranu. Mislim na one koji spremaju, a sve ih je manje. Naravno, nekome ko je išao na doček je lakše da sutradan naruči klopu”, objašnjava Stevanović.

Prema njegovim rečima, prazničnim danima najčešće se dostavlja hrana, a ređe lekovi i ostale potrepštine. Na Badnji dan se radi kraće, do 17, 18 sati, a Božić je neradan, mada je u drugoj firmi imao priliku da radi i tog dana i iznenadio se količinom porudžbina.

Na pitanje da li bi podelio neku anegdotu sa čitaocima Danasa, navodi kako je Volt prošle godine uveo novinu da bi uveselio mlađu populaciju, pa su tako u odelima Deda Mraza raznosili porudžbine za Novu godinu.

“To je stvarno posebno iskustvo. Reakcije su fantastične. Iznenade se odrasli, a tek deca. Nastane oduševljenje, pa traže da se slikaju, mnogo lepih scena za pamćenje. Verovatno ćemo i ove godine isto tako. To se radi zbog dece, ali obraduju se svi. Niko se ne nada da će Deda Mraz da mu donese hranu”, zaključuje Stevanović.