Kako izgleda eksploatacija skupljača sekundarnih sirovina na Kosovu

Dvanaestogodišnja Resmija je još premala da bi spolja dohvatila đubre u kontejneru. Zato se vere na kontejner sa strane i uskače unutra.

Unutra cepa kese sa đubretom i trulom hranom i odvaja sve što ima bilo kakvu vrednost: plastične boce, konzerve od bezalkoholnih napitaka, električne kablove. Sve to završava u drvenim kolicima koja gura njen ujak.

Njih dvoje počinju da rade još od zore: preturaju po tuđem đubretu na ulicama Kosova Polja, grada južno od Prištine koji je poznat kao centar kosovske industrije recikliranja.

„Mogu da zaradim šest ili sedam evra na dan“, govori Resmije s ponosom u glasu. Crna kosa joj je ošišana na paž frizuru i nosi sivu majicu na kojoj piše „Love Fashion“.

Za hiljade neformalno angažovanih osoba u kosovskoj industriji otpada za recikliranje, nekoliko evra je sve što mogu očekivati da dobiju posle celodnevnog kopanja po kontejnerima ili na deponijama.

Metal, plastiku, najlon i hartiju koju pronađu prodaju posrednicima na obližnjim otkupnim mestima, gde se otpad sortira pre dalje preprodaje firmama koje ga izvoze. Kosovo nema državni program recikliranja otpada.

Ono što se spase iz đubreta biće reinkarnirano u obliku novih proizvoda širom sveta: sintetičke tkanine za odeću, plastične trake za pakovanje, čelične građevinske armature, to su samo neki od krajnjih proizvoda. Traži se sve: od politena do tučanog gvožđa i legura čelika.

Uz promet od 40 miliona evra godišnje, otpadni materijali za recikliranje su glavni izvozni proizvod Kosova, prema carinskim podacima koje je dobila Balkanska istraživačka mreža, BIRN.

Ta velika industrija izgrađena je na leđima očajnički siromašnih zajednica – naročito marginalizovanih manjina Roma, Aškalija i Egipćana.

Diskriminacija, nepismenost, nezaposlenost i ograničen pristup socijalnim službama znače da skupljači otpada nemaju mnogo izbora osim da se okrenu ovom prljavom i opasnom poslu.

Kao i Resmije, mnogi od tih skupljača su deca koja su morala da odustanu od školovanja.

Elizabet Gauing, šefica prištinske organizacije Ideas Partnership koja se bori za prava manjina, opisuje trgovinu otpadom kao začarani krug koji čitave generacije drži u podređenom položaju.

„Neobrazovani roditelji preturaju po kontejnerima da bi nekako preživeli, pa i njihova deca tako ostaju neobrazovana. Zato i njih čeka ista sudbina“, kaže ona.

Hilmi Jašari, nezavisni ombudsman na Kosovu, smatra da način života dece skupljača otpada predstavlja ozbiljno kršenje njihovih ljudskih prava.

„Žive u neprihvatljivim fizičkim, socijalnim i psihološkim uslovima“, izjavio je za BIRN. „Ne pohađaju školu i često su izložena različitim oblicima nasilja, zlostavljanja i eksploatacije.“

Dodao je: „Vlasti na Kosovu bi morale činiti više na rešavanju ovog problema.“

Profesionalni rizici

Posao počinje dok iznad sklepanih kućica u naselju Roma, Aškalija i Egipćana u centru Kosova Polja još sviće zora.

Muškarci, žene, dečaci i devojčice izlaze napolje s praznim vrećama u rukama. Neki guraju građevinska kolica ili vuku za sobom sklepana drvena kolica. Malobrojni prolaze na biciklima sa prikolicama ili se voze u malim traktorima.

Odlaze tamo gde znaju da će ponuda biti bogata. Najbolje mesto su kontejneri blizu velikih stambenih blokova u Prištini, šest kilometara na sever. Bakar, aluminijum i baterije su dobrodošli.

Majka troje dece po imenu Vahide Dibrani vozi sa na traktoru sa suprugom, dok njihov osmogodišnji sin kod kuće čuva mlađu decu. Neki dani su bolji od drugih. Današnji plen uključuje vlažne tepihe i plastičnu lutku.

„Napunim jednu ovakvu vreću i za to dobijem pet ili šest evra?“, kaže ona. „Šta da radim s tim?“

Dibrani na ruci ima modricu od jedne skorašnje nezgode. Toliko se naginjala da dohvati boce i najlon iz kontejnera da se prevrnula i upala unutra, kaže. Takvi rizici su deo ovog posla.

Mustafa Bajrami, pedesetogodišnjak sa prosedom bradom koji se ovim poslom bavi već 30 godina, pokazuje ožiljak na desnoj ruci.

Dogodilo se to kada je preturao po đubretu tražeći konzerve koka-kole. Posekao je palac na komad stakla. Zavezao je ranu nekom krpom i ona je zarasla u obliku nazubljenog osmeha.

Ali u ovom poslu to su male povrede.

Prošle godine, Elbasan Isufi, dvadesetčetvorogodišnji skupljač otpada, poginuo je kada ga je udario buldožer na deponiji na istoku Kosova, izveštavaju lokalni mediji.

U Kosovu Polju psi su ubili sedmogodišnjeg romskog dečaka po imenu Driton Jašari dok je skupljao konzerve.

S druge strane granice, u Albaniji, mediji izveštavaju o sličnim tragedijama.

U julu, Dašmir Jahja, 22, i Drilon Lamaj, 27, nastradali su kada se na njih obrušio zid dok su tražili metalne otpatke na nekadašnjoj lokaciji fabrike superfosfata u mestu Lac na severozapadu Albanije.

Jednu godinu ranije, rovokopač je ubio sedamnaestogodišnjeg Ardita Đoklaja na deponiji Šara kod Tirane.

Tu su zatim i rizici od bolesti.

„Ako ceo dan radite u đubretu, morate da se razbolite“, kaže Driton Kovaki, sakupljač otpada iz Podujeva na severoistoku Kosova.

Jednom mesečno Kovaki uzima slobodan dan od pretrage deponija u potrazi za odećom i nameštajem i odlazi u bolnicu da dobije transfuziju zbog žutice.

Većina skupljača radi po ceo dan bez rukavica, maske ili zaštitne opreme, a kroz ruke im prolazi sve, od prljavih pelena do zarđalog gvožđa i trulog mesa.

Dile Rusta, lekarka opšte prakse koja se bavi javnim zdravljem u gradu Drenas u centralnom delu Kosova, kaže da skupljači otpada rizikuju infekcije koje uključuju gastroenteritis, tifus, salmonelu i koleru.

„U kontejnere sa đubretom ulaze insekti koji se tamo hrane i šire infekcije u okruženju“, kaže ona. „Što je još gore, tamo polažu larve.“

Eksperti kažu da nisu ugroženi samo skupljači. Njihove porodice su takođe izložene opasnosti, naročito u siromašnim zajednicama gde mnoge kuće imaju ograničen pristup tekućoj vodi.

„Približno jedna trećina Romkinja se porađa kod kuće“, kaže Elizabet Gauing iz organizacije Ideas Partnership. „Možete zamisliti kako to izgleda, muškarac koji se upravo vratio iz kontejnera i njegova supruga koja se porađa u istoj sobi, u kućici u kojoj se sve događa u jednoj prostoriji. Tu lako može doći do infekcije.“

Ministarstvo za rad i socijalnu politiku nije odgovorilo na naše zahteve za intervju ili pitanja o uslovima rada skupljača otpada dostavljena elektronskom poštom.

Prepredeni trgovci

Istraživanje marginalizovanih romskih zajednica koje je prošle godine obavio UNDP pokazalo je da 78 odsto Roma nema formalno zaposlenje, obrazovanje ili obuku za rad. Isti procenat za neromske zajednice iznosi 47 odsto. Procenta je još veći za mlade romske žene – 88 odsto.

Istovremeno, svega 10 odsto Roma starijih od 16 godina ima pristup zdravstvenom osiguranju.

U maju je oko 2.600 porodica Roma, Aškalija i Egipćana primalo socijalnu pomoć u iznosu od 60 do 180 evra mesečno, zavisno od veličine porodice, pokazuju podaci ministarstva za rad i socijalno staranje.

Sve to znači da porodice Roma, Aškalija i Egipćana nemaju ili imaju tek minimalnu socijalnu zaštitu, zbog čega je trgovina otpadnim materijalima često jedini način da opstanu, tvrde aktivisti.

Deca često pomažu, iako je rad dece mlađe od 15 godina protiv zakona.

„Neuspeh naših institucija da preduzmu adekvatne mere koje će obustaviti praksu korišćenja dečjeg rada za prikupljanje otpada predstavlja direktno kršenje prava dece da ne budu eksploatisana, da se školuju, da primaju socijalnu pomoć, kao i njihovih drugih prava i sloboda“, izjavila je Rina Kika, advokatkinja za ljudska prava iz Prištine.

Radeći svakodnevno po čitav dan za iste otkupne centre – bez ugovora i sigurnog angažmana – skupljači otpada su prepušteni na milost i nemilost prepredenim trgovcima.

„Svaki dan menjaju cene“, kaže Egzon, tinejdžer iz prištinskog naselja Dardanija koji pretura po kontejnerima otkako je napustio školu kada je imao osam godina. Ovaj momak sa bejzbol kapom i Nike patikama odbio je da nam da svoje puno ime.

Prema podacima ministarstva za životnu sredinu, 23 firme na Kosovu imaju licence za prikupljanje i preradu otpada.

Predstavnik ministarstva je obavestio BIRN da je identifikovano 58 nelegalnih centara za otkup širom zemlje i da su njihovi vlasnici upućeni pred sudiju za prekršaje.

Posao u procvatu

Kako god da bude prikupljen, veliki deo ovog otpada na kraju izvoze kompanije koje pokušavaju da iskoriste rastuću međunarodnu tražnju za materijalima koji se mogu reciklirati, naročito metalima.

„Izvoz baznih neprerađenih metala i minerala su važna stavka u izvozu sa Kosova, a 2017. godine na to je otpadalo čak 55 odsto ukupnog izvoza“, izjavio je za BIRN Zef Dedaj, šef odeljenja za trgovinsku politiku u ministarstvu trgovine i industrije, u intervjuu datom u Prištini.

Dedaj priznaje da deo izvezenih materijala potiče iz neregistrovanih otkupnih centara koji posluju sa uličnim skupljačima.

„Viđamo kućna dvorišta koja su pretvorena u skladišta otpadnog metala“, kaže on.

Carinski podaci koje BIRN pribavio podnošenjem zahteva za slobodan pristup informacijama pokazuju prave razmere industrije otpadnih materijala na Kosovu.

Od 2010. do 2017. godine zemlja je izvezla gotovo 820.000 tona otpadnog materijala – uglavnom metala i plastike – u prosečnoj godišnjoj vrednosti od nešto manje od 43 miliona evra.

Najveći potrošači otpada sa Kosova su Albanija, Makedonija, Italija, Indija i Turska.

Carinski podaci nisu uključivali imena izvoznih kompanija zbog pravila o poslovnoj tajni, ali u istraživanju koje je 2015. godine obavio Preportr Kosovskog centra za istraživačko novinarstvo, identifikovano je više od 60 firmi koje su uključene u izvoz otpada.

Najveća kompanija se zove Nderimi i ona sama je, prema podacima carine koje navodi Preportr, izvezla otpada u vrednosti od gotovo 22 miliona evra od 2010. do 2015.

Predstavnici kompanije Nderimi nisu odgovorili na zahtev BIRN-a za intervju, mada je predstavnik kompanije u telefonskom razgovoru potvrdio za BIRN da kompanija kupuje otpadni materijal od individualnih skupljača i iz otkupnih centara.

Prema podacima na sajtu kompanije Nderimi, sirovine se prodaju turskoj kompaniji Kurum International koja proizvodi artikle od čelika i gvožđa za građevinsku industriju, a sedište joj je u Albaniji. Kurum nije odgovorio na naša pitanja i zahteve za intervju u vezi sa korišćenjem gvožđa sa Kosova.

Eksperti kažu da su širom Balkana na skupljanju sekundarnih sirovina angažovani najsiromašniji, da su propisi u toj oblasti veoma nejasni i da siromaštvo omogućuje raširenu eksploataciju.

U Makedoniji, u jednom nedavnom istraživanju nevladine organizacije Makedonija bez otpada procenjeno je da ne više od 5.000 neformalnih skupljača plastike, hartije i drugih materijala prikupi oko 80 odsto svih prikupljenih materijala.

Ali međunarodnom tržištu za recikliranje otpadnih materijala Kosovo isporučuje znatno više nego što bi se na osnovu veličine zemlje moglo očekivati.

Prošle godine, Kosovo je izvezlo šest puta više otpada nego susedna Albanija – 108.000 tona prema nešto manje od 18.000 tona, prema podacima albanske carinske službe.

Život na deponiji

Ali skupljači sirovina sa đubrišta nisu uvek pripadnici marginalizovanih manjina.

Približno trećina stanovnika Kosova živi ispod linije siromaštva i preživljava sa manje od jednog evra i 72 centa na dan, pokazuju državni statistički podaci za 2016. (na albanskom). Neki od tih ljudi su prinuđeni da prikupljaju otpad da bi preživeli.

Na desetak minuta vožnje od Gnjilana na istoku Kosova, na deponiji velikoj kao dva fudbalska igrališta mogu se videti desetine ljudi koji pretražuju otpad.

To su etnički Albanci iz obližnjih sela, kaže Abdula Hadžiju, direktor javnog preduzeća koje upravlja deponijom – Kosovsko preduzeće za upravljanje deponijama.

Dok je vazduh trepereo iznad mora đubreta pod podnevnim suncem, smrad je bio nepodnošljiv. Na nekoliko mesta su se videli odžaci koji vire iz đubreta. Postavljeni su da bi omogućili da metan izlazi na površinu i sprečili mogućnost eksplozije.

Svi skupljači u đubretu bili su muškarci i dečaci koji su se provukli kroz rupe na žičanoj ogradi, zanemarujući upozorenja da je ulazak zabranjen. Samo za jedno popodne prebrojali smo 80 ljudi koji su pretraživali deponiju.

Kada pristigne kamion da istovari đubre, skupljači žure da budu prvi koji će ga pregledati. Iz daljine, neki dečaci izgledaju tako sićušno da njihove siluete nestaju u blještanju sunca na staklu i metalu.

Hadžiju kaže da je više puta pokušavao da spreči njihov ulazak, tražeći pomoć od policije, ministra za životnu sredinu i lokalnih vlasti – ali uzalud.

„Pošto druge institucije ništa ne preduzimaju, mi moramo da radimo uprkos opasnostima [za ljude] na deponiji u Gnjilanu“, kaže on

U gnjilanskoj policiji su nam rekli da su podneli 11 prijava za nelegalne aktivnosti na deponiji, a za pet je podignuta optužnica.

Ismet Hašani, policijski poručnik u Gnjilanu, kaže da su lokalni policajci pronašli „otkupnu stanicu za različite sirovine“ na 200 metara od deponije i podneli izveštaj opštinskim vlastima „jer radi bez dozvole“.

„U vezi sa istom deponijom, policijske jedinice iz Gnjilana su dobile veliki broj pritužbi od ljudi koji žive u okolini zbog smrada i ružnog izgleda“, kaže on

Ispred glavne kapije deponije, BIRN je video skupljače kako vredno rade u improvizovanoj zoni za sortiranje otpada. Ostali su jeli ili dremali ispod platna zategnutog da se napravi malo hlada.

„Nijedan posao nije lak, ali ovaj jee sigurno najgori“, kaže Salihu, star 54 godine, deleći svoj dnevni ulov na zasebne gomile: plastične boce, karton, iscepana tkanina.

Kao i ostali ljudi koji neformalno rade na otpadu, odbio je da se predstavi punim imenom. Neki se plaše problema sa policijom. Drugi se plaše stigme.

„Kada odem na kafu sa prijateljima, ne govorim im gde radim“, rekao je jedan tinejdžer.

Zeleni kamion se zaustavio kod zone za sortiranje i ljudi su pažljivo počeli da utovaraju spakovani materijal za recikliranje. Novac je prešao iz ruke u ruku i kamion je otišao.

Mnogi skupljači otpada sanjaju o odlasku u inostranstvo gde bi mogli započeti novi život daleko od užasnog smrada deponije. Ali za emigraciju je potreban novac – a sitniš koji zarađuju od ovog posla jedva je dovoljan da se prehrane.

„Odsustvo osnovne socijalne pomoći je ono što ove ljude tera da idu na deponije svakog dana i rizikuju život da bi zadovoljili svoje osnovne potrebe“, kaže pravnik Kika.

„Verujem da dopuštanje prikupljanja otpada na nekontrolisan način i bez ikakvih zaštitnih mera koje bi osigurale bezbedne uslove rada za one koji skupljaju sirovine predstavlja kršenje ljudskih prava i propust da se zaštite prava onih koji skupljaju otpad na deponijama.“

Elizabet Gauing iz organizacije Ideas Partnership je izjavila da ljudi koji rade u ovom sektoru treba da dobiju ista prava i zaštitu kao i svi koji pružaju usluge od značaja za zajednicu.

„Činjenica je da ljudi koji neformalno rade na recikliranju pružaju uslugu svim građanima, jer na Kosovu ne postoji javna služba koja bi se time bavila, i jedino oni su zaslužni za prikupljanje korisnog otpada i njegovo pretvaranje u stvari koje se mogu ponovo koristiti“, rekla je.

Mnogi skupljači otpada sanjaju o odlasku u inostranstvo gde bi mogli započeti novi život daleko od užasnog smrada deponije. Ali za emigraciju je potreban novac – a sitniš koji zarađuju od ovog posla jedva je dovoljan da se prehrane.

„Odsustvo osnovne socijalne pomoći je ono što ove ljude tera da idu na deponije svakog dana i rizikuju život da bi zadovoljili svoje osnovne potrebe“, kaže pravnik Kika.

„Verujem da dopuštanje prikupljanja otpada na nekontrolisan način i bez ikakvih zaštitnih mera koje bi osigurale bezbedne uslove rada za one koji skupljaju sirovine predstavlja kršenje ljudskih prava i propust da se zaštite prava onih koji skupljaju otpad na deponijama.“

Elizabet Gauing iz organizacije Ideas Partnership je izjavila da ljudi koji rade u ovom sektoru treba da dobiju ista prava i zaštitu kao i svi koji pružaju usluge od značaja za zajednicu.

„Činjenica je da ljudi koji neformalno rade na recikliranju pružaju uslugu svim građanima, jer na Kosovu ne postoji javna služba koja bi se time bavila, i jedino oni su zaslužni za prikupljanje korisnog otpada i njegovo pretvaranje u stvari koje se mogu ponovo koristiti“, rekla je.

Leonida Molićaj je novinarka iz Kosovskog centra za istraživačko novinarstvo. Urednik: Timoti Lardž. Ovaj članak je nastao u okviru projekta Balkanske stipendije za izvrsnost u novinarstvu, uz podršku Fondacije ERSTE i Fondacija za otvoreno društvo, u saradnji sa Balkanskom istraživačkom mrežom.