Kako izgleda život u hraniteljskoj porodici u Srbiji? (VIDEO)

Na hraniteljstvo, kao poziv, privukla je priča nekadašnje koleginice. „Ja volim decu, imam puno dece. Treba puno ljubavi, puno odricanja, svega“, ističe naša sagovornica.

– Na svakom se rođendanu slikam sa svojom decom i uvek neko fali, kroz smeh priča ova hraniteljka.

Sve vreme hraniteljskog poziva Slavica brine o jednom romskom dečaku, koji je u njenu porodicu došao sa nepune tri godine.

Kako Slavica kaže za portal Danasa, mnogo ga voli svi u tom selu.

– On je kad je došao bio vrlo zanimljiv zato što je romske nacionalnosti. Ovde međunacionalna sredina, ima puno Slovaka, Srba ima i Roma. Kad je stigao bio je poseban jer Slovaci su plavi, a on crn, priseća se hraniteljka dečakovih prvih dana u Boljevcima.

Za sve te godine, pod njenu brigu poslata su još dva dečaka, novorođenčad, i obojica su otišla na usvajanje. Slavica kaže da nije imala strah niti je razmišljala o odlasku štićenika iz njene porodice.

– O tome sam razmišljala tek kad je ovaj prvi dečak otišao na usvojenje. Proces upoznavanja prošao je super. Socijalna radnica je dolazila svaki dan sa tim usvojiteljima i ja sam se držala, držala i kad je krenuo više nisam mogla. Onda sam krenula da plačem, onda me je sve stiglo. On je otišao u maju a rođen je u avgustu, posetili smo ga za rođendan, i ja sam taj dan preplakala. To je rizik i deo ovog „posla“ kojim se bavim, ako to smatrate kao posao ali ovo je čista ljubav, dodaje ona.

Za sadašnjeg štićenika ističe da je deo porodice, „On je naš ja uopšte ne razmišljam na tu temu da će on da ode, ali se ne plašim“.

– Svi oni jednom moraju da odu. Moji su otišli, i ćerke i sin, ja se ne bunim. I on će da ode, priča za Danas.rs Slavica.

„U porodici svi moraju da pomognu“

Kada je pomislila da postane hraniteljka, cela porodica stala je uz nju. Mislim da to sam čovek ne može da odluči, dodaje ona, pitaju se svi jer svi moraju da pomognu.

– Ja sam pitala svekra i svekrvu jer smo živeli zajedno u dvorištu. Baba je imala želju da bude devojčica, „ako već uzimaš devojčica sa plavim loknama“, imala je neku svoju sliku, a  deda je bio u fazonu „Molim te, kakvo god dete da dovedeš, stavi ga na prvo mesto, nemoj da se ogrešiš, dodaje ona.

Priseća se da kada je pre više od deset godina otišla po dečaka u Socijalno, ponudili su joj dva štićenika, Slavica je to odbila, razlog je bio strah.

– To je nešto novo u šta sam ušla. Nisam znala kako sa jednim, a kamoli sa dvoje, šta ću ako mi bude plakao, kako ću da se ponašam. Sve vi to učite na radionicama, ali jedno je teorija drugo praksa, dodaje za Danas.rs.

Pominje i tadašnje strahove – Vi dovedete tuđe dete, treba da spava kod vas a ono krene da plače.

– Moju unuku ostavim da spava kod mene, ona počne da plače, ja nju stavim u kola i vraćam je kući, a šta ću sa njim. Malo je bilo dilema, kako ćemo šta ćemo, međutim, ja sam imala sreće da dečak bude dobar i prilagodljiv, priča Slavica dok rukom, protiv uroka, kucka o sto.

Posete na rođendanima nekadašnjih štićenika obavezne

I ona nijednog trena nije pomislila da odustane. Ni kada je na vratima ispraćala decu koju je u ruke uzela kao novorođene bebe.

– Ja sam odlazak shvatila kao deo poziva. Kako da vam kažem, tamo će mu biti bolje jer što ti usvojitelji mogu da mu pruže ja ne mogu. Taj štićenik koji je prvi otišao je sad veliki dečak, ima 11 godina. On ima sve, sve što poželi dobio je. I ljubavi i pažnje. Ljudi koji imaju sve samo nisu mogli da imaju decu i koji ga bezgranično vole, smatra Slavica.

Posete na rođendanu te dece su obavezne. Za sadašnjeg štićenika ima samo reči hvale.

– Došao je iz Doma. Bio je tih, miran, jedno umiljato dete. On je mene video jedno par puta pre samog dolaska kod nas. Trebalo mu je vremena, morali smo da se mazimo, tu je moja ćerka starija najbolju ulogu odigrala. Ona nije dala da on spava sam, da se ne bi osećao odbačenim, da ne bi bio tužan, već je spavao sa njom, priča Slavica.

Dečakova biološka porodica je brojna, ima tri brata i dve sestre. Sva deca su bila u hraniteljskim porodicama, i dok su ostali porasli, mlađi brat je i dalje štićenik.

– On voli svoje roditelje bez obzira na sve. Mora da vidi brata, sestru, to je nešto normalno i prirodno. Ne može on da njih ne voli, kaže Slavica.

• Video: Ljiljana Bukvić

Kako deca štićenici često budu etiketirana kao „deca iz Doma“, ni Slavicin štićenik nije izuzetak. Sa tom rečenicom susreo se još u predškolskom uzrastu.

– Kada je krenuo u predškolsko, imao je drugare blizance. I jedan od njih mu je rekao, nešto su se posvađali, „Šta ti hoćeš ti si iz Doma“. Na šta je dečak znao da odgovori i rekao mu je „Pa šta hoćeš, jel ti znaš šta to znači? Ja imam dve mame, ovu što me rodila i ovu što me čuva,a vas dvojica delite jednu. Vi čak nemate ni svaki svoju“ i onda se to dete povuklo, prepričava Slavica.

Hraniteljstvo u Srbiji: Više od 5.000 dece u hraniteljskim porodicama

Ona se, naglašava, oseća kao njegova mama. „Samo ga nisam rodila, inače je moj“, priča kroz smeh naša sagovornica.

Da je taj osećaj obostran, govori to da dečak u školi na pitanje „Kako ti se zovu mama i tata“, često izdiktira imena Slavice i njenog supruga Ivana.

– Ja nikad nisam rekla on je iz Doma, on je moj. Nema dileme s tim, ističe ona.

Pri prvom susretu sa bebama, koje su stizale kao štićenici, nikada nije osetila sažaljenje. Ipak, ne planira da brine o novim štićenicima.

– Ne može da bude sažaljenje. Ovako, dečak koji je došao drugi, on je mesec dana bio stariji od moje unuke. Njih dvoje su rasli zajedno, i tu nije bilo nikakve razlike. Ja i danas, kad idem kod njega na rođendan, vodim nju. Gajili su se isto, šta ima za nju ima i za njega. Kakvo sažaljenje, nema toga, odrična je Slavica.

Kaže, prvo se javi briga.

Ti dečaci su usvojeni, da joj se desilo da joj usvojitelji zabrane da bivše štićenike viđa to je, kaže, ne bi povredilo. „Ima hranitelja kojima su deca otišla pa izbrišu kontakte, ali uvek vam ostane negde u srcu. Pate ljudi, normalno.“

Sadašnji štićenik, inače vrlo dobar đak, prvi nastup folklora imao je sa četiri godine.

„I to je ta slika u nošnji. Nije čovek u KUD-u imao nošnju za njega, pa je doneo neke veliki sremačke gaće da mi skratimo, e onda je moja svekrva uzela pa skinula sa stola, običan beli, stolnjak i od toga mu sašila male da ima za sebe“, priča, dok sa zida u ruku uzima sliku četvorogodišnjaka u jeleku, Slavica.

Po njenom proračunu, 11 hraniteljskih porodica živi u Boljevcima, dok ih je u Jakovu devet.

Plavokosa porodica i dečak romske nacionalnosti zajedno uvek su izazivali pažnju svojom pojavom.

– Bili smo na slavi. Sveti Aranđeo, puna kuća gostiju. Mi naravno nigde bez njega. I sad dete kao dete, po kući tamo vamo i sad dolazi komšija i pita “Čije vam je ovo dete“, vidi da se dete muva, i dever odgovara sa „Njihovo najmlađe. Što na koga ti liči“ a on kaže „Pa ne znam, ali deca se menjaju“, jer ga je bilo sramota da kaže ne liči ni na koga, smeje se dok prepričava ovu anegdotu.

Odgovornost hranitelja je velika, smatra Slavica, a Centar za socijalni rad pomno prati sve hraniteljske porodice i jednom mesečno redovno obilazi svaku.

– Viđamo se jednom mesečno i kad god treba, po potrebi. Kad mi treba podrška, bilo šta, pitam njih, priča sagovornica sajta Danas.

Neretko se u našem društvu čuje mišljenje da hranitelji to o deci brinu isključivo zbog novca.

– Ljudi ne računaju troškove za to dete, nego jao ti dobiješ pare. Jeste, dobijem, ali to je za dete. Ko tako misli, ja sa njim ne komuniciram. Ja imam problem što ne znam da ćutim i onda kad mi tako nešto kažu, ja odbrusim i završim sa tim, odlučna je Slavica.