Kako je 2001. došlo do abolicije albanskih zatvorenika koju Vučić koristi kao ključnu optužbu na račun opozicije?

Govoreći o tome kako izgledaju razgovori u Briselu Vučić je izvukao papir sa potpisom bivšeg predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunice kojim je pomilovan aktuelni predsednik Vlade Kosova Aljbin Kurti.

– Kurti odlično govori srpski, bio je u zatvoru dok ga Koštunica i Miloš Jovanović nisu pustili iz zatvora. Vidite potpis ovde, na pomilovanju. Tako izgleda kada neko nešto potpiše, a ja nisam ništa potpisao. A u Briselu, oni kažu svoje, mi svoje, ništa se ne slažemo – kazao je Vučić.

Sličan argument koristio je nedavno i u Skupštini Srbije optuživši prethodnu vlast da je iz zatvora pustila “albanske teroriste”.

Međutim, ono što je za Vučića ključni dokaz popustljivosti prethodne vlasti i licemerja sadašnje opozicije, za sagovornike Danasa koji su, na različite načine, bili uključeni u ovaj proces je ispravljanje jednog od najsramotnijih poteza Miloševićevog režima i njegovog pravosuđa.

Kosovski novinar Fahri Musliu je u nakon okončanja NATO bombardovanja i rata na Kosovu u Beogradu radio kao dopisnik prištinskog lista Zeri. Musliu je posećivao veliki broj suđenja građanima uhapšenim na Kosovu, a svoje izveštaje i zapažanja je pretočio u knjigu – “Montirani procesi protiv kosovskih Albanaca”.

Kako navodi, tokom rata na Kosovu srpska policija je masovno hapsila građane albanske nacionalnosti.

– To je bilo tužno, žalosno, teško. Ljudi, obični civili, su hapšeni tokom bombardovanja. Hapšeni su na ulici, u prodavnici, prilikom odlaska na posao… Oni su se nalazili u zatvorima na Kosovu do potpisivanja Kumanovskog sporazuma, navodi Musliu.

Sa povlačenjem vojske i policije sa Kosova, ovi zatvorenici su odvedeni u Srbiju.

Kako navodi Musliju, plan srpskih vlasti je bio da ove zatvorenike zameni za srpske zatvorenike koje je zarobio OVK-a.

– Međutim, oni su u jednom trenutku shvatili da kod OVK-a nema srpskih zatvorenika. I onda su tim ljudima, koji su u suštini bili taoci, počeli da organizuju sudske postupke, kaže Musliju.

Prema zvaničnim podacima srpskog Ministarstva pravde, koje je Musliu objavio u knjizi, u srpskim zatvorima nalazilo se 1.869 kosovskih Albanaca.

U drugoj polovini 1999. godine i prvoj polovini 2000. godine širom Srbije organizovani su sudski postupci, a većina okrivljenih se teretila za isto krivično delo – terorizam i udruživanje radi rušenja ustavnog poretka.

Najpoznatiji slučaj svakako je bilo suđenje Aljbinu Kurtiju, koji je bio jedan od vođa studentskih protesta u Prištini.

On se na suđenju držao prkosno, odbijajući da ima branioce po službenoj dužnosti, tvrdeći da je državljanin Republike Kosovo i da jedino priznaje sud svog naroda.

Kurti, za koga Musiliu navodi da je u tom trenutku bio najpoznatiji politički zatvorenik u Evropi u Okružnom sudu u Nišu osuđen je na 15 godina zatvora.

Ipak, bilo je i drugih medijski propraćenih postupaka. Pedijatrica i pesnikinja Fljora Brovina je za terorizam osuđena na 12 godina zatvora.

Pažnju javnosti privukao je i postupak “Đakovičkoj grupi” gde se na optuženičkoj klupi našlo 145 osoba, od kojih je jedna bila i maloletna. Oni su osuđeni u Nišu na ukupno 1.632 godina zatvora.

Braća Mazreku su u slučaju Klečka osuđeni na po 20 godina zbog svirepog ubistva srpskih civila. Ključni dokaz bio je snimak RTS-a na kojem optuženi priznaju zločin. Ipak, ono što sud nije uzeo u obzir su tvrdnje okrivljenih da su monstruoznim mučenjem primorani da napamet nauče priznanja i izgovore ih pred kamerama.

Ipak, nakon brojnih osuđujućih presuda 5. oktobra 2000. godine došlo je do promene vlasti u Srbiji.

U prelaznoj Vladi, funkciju koministra pravde obavljao je beogradski advokat Sead Spahović, koji se aktivno zalagao za puštanje albanskih zatvorenika.

– Ti sudski postupci nisu ličili ni na šta. Sramota je kako je suđeno tim ljudima. Od njih dve hiljade, najveći broj se nalazio u zatvorima bez ikakvog rešenja ili optužnice. Oni su držani kao taoci. Oni su pljačkani, maltretirani, tučeni, to je bila katastrofa, navodi Spahović.

Tokom 2001. godine, predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica je deo zatvorenika abolirao, a najveći broj je oslobođen nakon što je u skupštini usvojen Zakon o amnestiji.

Kako navodi Fahri Musliu, njegov utisak je da se vlast nije dobrovoljno odlučila na ovaj korak.

– Bio je snažan pritisak, međunarodni i unutrašnji. Nevladin sektor u Srbiji, Jukom, Fond za humanitrano pravo, Nataša Kandić, Sonja Biserko i brojni drugi intelektualci su vršili pritisak da se puste zatvorenici. Vlast je takođe bila u obavezi da dokaže da baštini demokratske vrednosti i da se razlikuje od prethodnog režima. Ali, bilo je i dosta otpora. U skupštini su se predstavnici radikala i socijalista oštro protivili donošenju zakona o amnestiji, ističe Musliu.

Dvadeset i tri godine kasnije, ovaj zakon i abolicija koja mu je prethodila služi Vučiću da kritikuje predstavnike opozicije.

Slobodan Samardžić, predsednik Državotvnog pokreta Srbije u tom periodu bio je član kabineta Vojislava Koštunice.

On navodi da bi Vučić morao da poredi ono što su oni učinili, sa onim što on namerava da učini.

– On daje celo Kosovo, a mi smo pustili 1.800 zatvorenika od kojih je polovina bila nevina, uhapšena bez ikakvog reda i zakona. Pritom smo mi bili izloženi neverovatnom pritisku Haškog tribunala, a nismo imali ničiju podršku, kaže Samardžić.

Advokat Sead Spahović Vučićeve optužbe objašnjava činjenicom da trenutno vlada ista ona ideologija koja je i dovela do rata.

– Tom idelologijom je drogirana i opozicija i vlast. Ti sudski postupci su bili montirani politički postupci, oni su bruka Miloševićeve vlasti, ističe Spahović.