Kako je 2001. ukinut „radikalski“ Zakon o javnom informisanju

Svakako, ono što je i do danas ostalo najupečatljivije je ukidanje Zakona o javnom informisanju 14. feburara 2001. godine, a koji je donet 21. oktobra 1998. godine.

Predlagač ovog zakona je bila Druga Vlada Mirka Marjanovića u kojoj je ministar za informisanje bio Aleksandar Vučić.

Zakon je poslužio tadašnjim vlastima da se brutalno obračunaju sa medijima i novinarima, kažnjavajući ih, oduzimajući i redakcijsku i ličnu imovinu.

Zatvarani su mnogi novinari, dok je Slavko Ćuruvija ubijen nepunih šest meseci posle njegovog usvajanja. Vučić je uoči donošenja Zakona javno i pripretio Ćuruviji rečima „da će Dnevni telegraf biti zabranjen ako nastavi tako da piše“.

Zakon je usvojen po hitnom postupku, a za isti je glasalo 170 poslanika, pet ih je bilo protiv, dok su poslanici Srpskog pokreta obnove, Vuka Draškovića, napustili salu.

Tadašnji portparol SPS-a, današnji predsednik Narodne skupštine, Ivica Dačić branio je zakon rečima: „Ostaće upamćeno ko je odgovarao za izdaju zemlje, neki mediji mogu se slobodno nazvati kvislinškim.“

Zakon je napisan u tajnosti, a prethodila mu je početkom oktobra 1998. godine Uredba Vlade Srbije kojom se medijima zabranjuje „širenje defetizma“.

Uredba o posebnim merama u uslovima pretnji oružanim napadima našoj zemlji, kako je glasio zvanični naziv, kratko je zabranila dnevni list Danas, Dnevni telegraf i Našu Borbu zbog „podrivanja odbrambene moći zemlje“.

Redakcije Danasa i Dnevnog telegrafa sudski izvršitelji su zapečatili 14. oktobra zbog „širenja straha, panike i defetizma“, a sutradan je privremena zabrana izdata i za redakciju Naše Borbe.

„Ministarstvo za informisanje Republike Srbije nastavlja akciju ‘Ni dana bez zabrane’. Mada u njegovim postupcima nikakve logike nema, bilo je logično očekivati da zabrana stigne i našem listu. Bilo je i otvorenih najava, ne samo od strane Srpske radikalne stranke… Oni koji zatežu omču jako dobro znaju šta rade. Naše je da dišemo znajući da nijesmo posljednji na spisku. Dok Srbija odlazi na spavanje s pitanjem ko je na redu, teško svima“, reči su Mihala Ramača, glavnog i odgovornog urednika „Naše Borbe“ koje je za „Vijesti“ izgovorio 17. oktobra 1998. godine dok je policija popisivala opremu i pečatila prostorije tog lista.

Vlasnik „Naše Borbe“ Dušan Miljić podneo je 31. decembra 2003. godine tužbu za naknadu štete i zatražio 1.009.867.561 dinara naknade za uništavanje lista. Kasnije je taj zahtev smanjen, ali se „Naša Borba“ nikada nije oporavila od ovog upada.

Pečaćenje prostorija Dnevnog telegrafa usred noći vodio je Miljkan Karličić, pomoćnik ministra Aleksandra Vučića. Skidanje državnih pečata usledilo je nakon dva–tri dana kad je prestala da važi takozvana NATO uredba.

Zakon je konačno stavljen van snage 14. februara 2001. godine.

„Nakon burne rasprave u kojoj su poslanici SRS i SPS kritikovali novu vladu, a poslanici DOS, sadašnjoj opoziciji zamerili zbog toga što su Zakonom o javnom informisanju kreirali atmosferu pretnji i straha u kojoj je mnogo novinara stradalo, Skupština je većinom glasova ukinula Zakon“, pisao je Danas.

Tomislav Nikolić je tada izjavio da ne oseća „ni trunku žalosti za Slavkom Ćuruvijom“, nekadašnjim vlasnikom ugašenih listova „Dnevni telegraf“ i „Evropljanin“, a koji je ubijen 11. aprila 1999. godine nakon optužbi u provladinim medijima da je izdajnik, piše Danas.

Ovom odlukom prestao je da važi zakon, osim odredaba koje se odnose na upis u registar javnih glasila i objavljivanje odgovora i ispravki.

Dvadeset godina od donošenja ovog zakona, koji je među novinarima ostao poznat i kao “radikalski“, “Šešeljev” i “Vučićev“, Srbija ima medijski zakon koji je usklađen sa zakonima Evropske unije, iako je sprovođenje istog i danas upitno.

Kompletna digitalna arhiva svih brojeva Danasa od 1997. do danas dostupna članovima Kluba čitalaca Danasa na portalu klub.danas.rs.

Ukidanje pretplate na RTS

Te nedelje, jedan od značajnih zakona u pogledu medija našao se na dnevnom redu. Na sednici 13. februara ukinuta je TV taksa od tri odsto na električno brojilo, a bilo je predviđeno da RTS, do donošenja novog zakona, bude finansiran iz budžeta.

Predlog ovog zakona je obrazložio Božidar Đelić, tadašnji ministar finansija, ističući da je taksa bila „neprirodan i nepravičan način ubiranja novca od naroda“.

„U svetu se državne televizije finansiraju iz mešovitih izvora, iz državnih, ali i iz komercijalnih“, rekao je Đelić.

Kako je tada najavio, formirana je međuresorska grupa koja je u naredne dve nedelje trebalo da predloži reformu RTS-a.

I ovim povodom je Tomislav Nikolić imao primedbe, pa je istakao da „ni ranije, a ni danas nije zadovoljan izveštavanjem RTS, ali da se državnoj televiziji ne može ukidati izvor finansiranja ako nisu obezbeđena sredstva za njen opstanak“.

„Da je iznos TV takse bio 20 ili 30 dinara, niko ne bi imao ništa protiv. Ali, problem je u tome što je cena veća i naročito u tome što se Vlada sprema da poveća cenu struje. Narodu je svejedno da li će mu Vlada naplatiti na mostu ili na ćupriji“, rekao je tada Nikolić.

Ovim povodom je i Dragan Marković Palma podelio nekoliko reči sa kolegama, ističući da, iako načelno nije protiv ukidanja zakona, smatra da „onaj ko finansijski zavisi od Vlade taj mora da sluša političare“.

„Potom se za govornicom ponovo raspredala priča o patriotama i izdajnicima i ko se ljubi s Medlin Olbrajt, a ko sa Solanom“, pisali su novinari Danasa.

Poslanici DOS-a uzvratili su radikalima primedbom da „Šešelj ljubi rame Sadama Huseina“, na šta je Tomislav Nikolić reagovao: „Ne dirajte mi Irak“.

Tokom rasprave su poslanici tadašnje opozicije tvrdili da se uređivačka politika RTS-a stavlja pod finansijsku kontrolu nove vlasti, da je nastao televizijski mrak u kome se sve informativne emisije svode na „monologe i hvalospeve DOS, te da je RTS postao sredstvo progona za političke neistomišljenike“.

„Za govornicom je rečeno da Srbija nema nijednu filmsku kameru od 35 mm, a deset miliona maraka odlazi zbog zastarele tehnike“, prepričali su novinari Danasa i dodali da je na sednici izneto kako JUL, SPS i SRS duguju RTS-u oko 138 miliona dinara te da „ni jedan spot nisu platili, iako su imali devet termina“.

Zakon o amnestiji i rasprava o zloupotrebi

Kako piše Danas od 13. februara 2001. godine, usvojen je predlog zakona o amnestiji, bez ijednog glasa protiv.

U periodu kada je zakon donet, u zatvorima u Srbiji se nalazilo nešto više od 6.000 lica, a na izdržavanje kazne je čekalo još 2.000.

„Njih ne znamo gde da uputimo, jer je stanje u zatvorima takvo da ne postoje uslovi za normalan smeštaj. Učinićemo sve da život u zatvorima bude dostojan čoveka, a da zatvori ne liče na srednjovekovne kazamate“, rekao je tadašnji ministar pravde u Vladi Srbije, Vladan Batić.

Tokom rasprave istaknuto je da amnestiju treba uvesti kao akt milosrđa, ali „ne zloupotrebljavati je za političke ciljeve, opraštanjem kazne albanskim teroristima i političkim zločincima“.

Ovom prilikom, najglasnije protiv zakona, govorili su socijalisti. Šef njihovog poslaničkog kluba, Branislav Ivković je zatražio povlačenje zakona uz obrazloženje da „nije celovit“, te da „’pruža ruku čoveku za kojim je izdata poternica’, ukazujući na sklonost DOS-ovske vlasti da ’predvidi i amnestiju NATO zločinaca’“.

Izradu sadržaja podržala Ambasada SAD u okviru projekta “Digitalizacija arhive Danasa”. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD.