Kako je Bekim Fehmiu „znao da dolazi rat“

Povod za napuštanje bila je takozvana neorganizovanost predstave, a pravi razlog je širenje propagande i antialbanske mržnje, takoreći od Triglava do Đevđelije. Tada sam rekao da se osećam kao Hamlet kad kaže “ovo je vreme izašlo iz zgloba”, da se osećam “Kao na rubu pameti” Miroslava Krleže, da se osećam kao iz pesme Dušana Vasiljeva “Čovek peva posle rata”, koji kaže “…o dajte meni samo šaku zraka i malo bele jutarnje rose, ostalo vam na čast…”, tako je posle dugih 14 godina dobrovoljnog medijskog ćutanja, te 2001, ekskluzivan intervju za Danas počeo Bekim Fehmiu, prvi albanski akademski i filmski glumac koji je igrao u pozorištima i filmovima širom nekadašnje “velike” Jugoslavije.

Rođeni Sarajlija sarađivao je sa Džonom Hjustonom, Olivijom de Hevilend, Avom Gardner, Robertom Šouom, Dirkom Bogardom, Šarlom Aznavurom… a na odlazak iz umetničkog sveta SFRJ odlučio se posle jednog školskog incidenta.

“Poslednja kap u punoj čaši je bila kada sam kod kuće zatekao prebledelu Branku (Petrić, suprugu i glumicu, prim. aut), a Uliksa (sina, prim. aut) u šoku. Nastavnica srpskohrvatskog jezika hvalila je Esada Mekulija, a zgražavala se nad njegovom suprugom dr Mekuli ‘koja Srpkinjama i Crnogorkama vadi živu decu iz utrobe’. Objasnio sam Uliksu da je to čista laž, jer da je istina bila bi u zatvoru i bilo bi joj oduzeto pravo na rad! Trideset pet zatrovanih mladih duša – učenika, trideset pet porodica sa ko zna koliko članova se zatrovalo mržnjom. Priroda mog bića dovela me do ćutanja…”

Kompletna digitalna arhiva svih brojeva Danasa od 1997. do danas dostupna članovima Kluba čitalaca Danasa na portalu klub.danas.rs.

Kao neko ko je mladost proveo u Prizrenu, glumački zanat savladao u Beogradu, a kinematografsku karijeru gradio na raznim meridijanima, sagovornik našeg lista je percipirao tragičan raspad jedne moćne balkanske države.

“Za mene istorija zaista jeste učiteljica života. Kao što je Hitler započeo sa Jevrejima, ja sam od početka bio svestan da je počelo sa Albancima, ali da se tako neće završiti. Znao sam: rat dolazi. Najzlokobnija kob ovde se, na kraju, sručila na srpski narod, ponovo je došlo do situacije kada Srbin puca na Srbina. Mislim da se ništa strašnije od toga ne može dogoditi jednom narodu”.

Večito zahvalan svom akademskom profesoru, “čika Miši Đuriću”, na predavanju dobrodošlice o kompletnoj istoriji Albanaca, kada je saznao da među studentima ima jednog pripadnika tog naroda, Fehmiu nije odgovornost za krvav razlaz bivših jugoslovenskih republika tražio i nalazio na strani.

“Sami smo krivi. I Srbi i Albanci na Kosovu sami su odgovorni za sve što im se dogodilo. Čovek nema pravo da krivi za sve ono što mu se dogodilo ni oca, ni brata, ni komšiju, ni bogove nego samog sebe. Jedna od naših tragedija je i u tome, što živeći zajedno, nismo se učili boljem od naših suseda, već onom gorem. Dobre osobine Albanaca Srbi nisu prihvatili, kao što ono pohvalno od Srba Albanci nisu prihvatili…”.

U izvanrednoj priči za praznično izdanje Danasa, čovek kom je čuveni američki režiser Džon Hjuston sa divljenjem priznao “dobar si, sine” posle zajedničkog gledanja projekcije “Dezertera”, otkrio je da mu je “pravi pravcati Džejms Bond”, još 1978. godine u Londonu rekao da je “snimljen film o Jugoslaviji, u kom je rečeno da će Treći svetski rat početi na Balkanu, zato što tamo žive najsiromašniji ljudi na potencijalno najbogatijoj zemlji”.

“Priznajem javno da sam se osećao poraženo kada sam čuo da je Albanac podigao ruku na starca 1999. godine, prvi put u istoriji koliko znam. Svi smo prešli granice koje se podrazumevaju bez obzira na tragediju koju je čovek doživeo. Zašto se onda čudimo ovoj strašnoj Božijoj kazni koju živimo?….”

Bekim Fehmiu, čije ime na albanskom znači odličan blagoslov, objasnio je istom prilikom i zbog čega više nije sebe video u voljenoj profesiji. Prvo u rodnoj zemlji a onda i bilo gde drugde.

“Želeo sam da svojim poslom oplemenjujem ljude, za mene je gluma nekada bila misionarski blagoslov, umetnost je bila moja dobra vest koju sam doneo sa sobom… Već godinama sve odbijam da igram i mislim da ću tako i nastaviti. Zbog čitavog ovog pakla, izgubio sam smisao poziva i, kad već ne osećam svrhu glume, ne želim njome više ni da se bavim…”, izgovorio je tada vrsni umetnik tanane duše i visokih moralnih vrednosti.

“Imao je intervju u Politici…. Cela atmosfera je grozna. Sve se drma u zemlji. U nedelju izlaze novine. Kupujem ih i naslov je “Ko je video, video je”. Nedelju dana u kući je bilo kao da je neko umro. Znala sam da je gotovo u smislu njegove profesije… Još je snimio dve stvari na Zapadu. A kada su počeli sukobi i propaganda, on dobije dve ponude za domaće filmove. Jedna ponuda je da igra nekog Turčina koji muči Srbe, a druga isto tako nešto grozno. On u tom času potpisuje ugovor i igra glavnu ulogu u dva nastavka u seriji o životu Svetog Josipa. Ovde, pošto kreće svakakva propaganda, on može da igra samo Turčina, a u Italiji, papa kad je video njegovu ulogu Svetog Josipa, rekao je: “Ovo je vrlo interesantno, moraću da se pozabavim Svetim Josipom.” Tema serije je najtajnovitiji deo Svete porodice kada beže iz Jerusalima u Egipat. I kaže meni Bekim: “Eto šta mi nude u Italiji, a ovde da igram Turčina koji muči Srbe”, prisetila se njegova doživotna saputnica Branka Petrić prelomnog trenutka u životu zvezde kultnog crnotalasnog filma “Skupljači perja”, koji je 2010. godine sam pustio “zavesu” na svoj život.

„Da sam mu sat vremena ranije rekla da to veče imam predstavu, sigurna sam da bi naum odgodio za neki drugi dan, jer je znao da bi u tom slučaju predstava morala biti pomerena… Na njegovu odluku presudno je uticao moždani udar koji ga je delimično onesposobio. Tu fizičku nemoć on nije mogao da podnese; kako je jednom rekao njegov sin Hedon, on je „živeo i umro kao samuraj, ponosno, hrabro i časno, sa voljom i željom da ode kad bude nespreman za ovaj život”, objasnila je Petrićeva odlazak Bekima, čiji su posmrtni ostaci posuti u reku Bistricu, po želji Prizrenca, Beograđanina, Albanca i Jugoslovena, čijem su se glumačkom daru divili i daleko od njegove otadžbine.

„Bekim Fehmiu je jedini glumac iz istočnih komunističkih zemalja koji je snimao na Zapadu, gotovo dvadeset godina, probijajući gvozdenu zavesu, sve do pojave Gorbačova i pada Berlinskog zida”, kazao je svojevremeno scenarista i producent Frančesko Skardamaglja.