Na prvi pogled, ne izgleda da bivši savetnik za nacionalnu bezbednost SAD i državni sekretar Henri Kisindžer i izabrani predsednik Donald Tramp imaju bilo šta zajedničko.
U jednom uglu stoji iskusni, sofisticirani stari velikan američke diplomatije; u drugom riče grubi, glasni prototip čoveka od Tvitera.
Ipak, prilikom nedavnog gostovanja na programu Si-bi-esa „Suočite se s nacijom“, Kisindžer je Trampa obasuo hvalama, nazvavši ga „fenomenom“. To je zanimljiv izbor reči: „Fenomen“ obično opisuje učenjaka, umetnika, sportistu svetskog ranga ili rok zvezdu.
Pre šezdeset godina, mladi Kisindžer nastojao je da upozna Ameriku sa složenom istorijom Evrope i njenim tajanstvenim stilom diplomatije. Želeo je da američki lideri liče na svetske ljude kakvi su bili Klemens fon Meternih i Oto fon Bizmark.
No, kako je to slavno sročio Nobelovac Bob Dilen: „Vremena se menjaju“. Danas, Kisindžer želi da svetu objasni Trampov jedinstveni „američki stil“, što je obrt koji možda odražava njegovo razočaranje što nije uspeo u svojoj prvotnoj nameri.
U suštini, izgleda da Kisindžerova poruka njegovim sofisticiranim evropskim i azijskim kolegama glasi: „Ne paničite.“ Tramp može izgledati i zvučati neobično, mogao bi reći Kisindžer, ali on je Amerikanac do srži, a Sjedinjenim Državama je potrebno da temeljno revidiraju svoje odnose sa svetom. Po ovom rezonovanju, Trampov neortodoksni pristup mogao bi biti baš ono što je potrebno Americi – i svetu.
Savez Kisindžer-Tramp svakako izgleda neprirodno, ali vredi setiti se da njihov odnos nije od juče. Tokom prethodnih izbora za republikansku nominaciju, Kisindžer je odbio da se priključi grupi republikanskih spoljnopolitičkih mandarina koji su potpisali pismo u kome su Trampa osudili kao opasnog amatera i uzurpatora.
Tokom kampanje, u glavama mnogih ljudi bilo je pitanje: „Kako glasači mogu predati kontrolu nad nuklearnim šiframa tako nepredvidivoj i neiskusnoj osobi?“ Kisindžerovo ćutanje kao odgovor na ovo pitanje bilo je zaglušujuće, pogotovo ako se ima u vidu da je on bio jedan od onih koji su inspirisali klasičnu političku satiru Stenlija Kjubrika „Dr. Strejndlav ili: Kako sam naučio da prestanem da se brinem i zavoleo bombu“.
Jedno objašnjenje za neprirodno savezništvo ove dvojice ljudi jeste da imaju kompatibilne stavove o ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, iako se njihovi širi pogledi na spoljnu politiku razlikuju. Dok se Tramp divi snažnom Putinovom nacionalizmu i autoritarnoj odlučnosti, Kisindžer već dugo veruje da ne postoji bolja alternativa za Rusiju.
Pored toga, direktnije objašnjenje glasi da je Tramp računao na Kisindžerovu sujetu, ne samo tako što je tražio njegove savete na početku kampanje. Budimo načisto, Kisindžer je možda promućurniji od svojih elitnih kolega kad tvrdi da u Trampu postoji više od onog što se vidi na površini, ali je isto tako verovatno da je Kisindžer, s 93 godine, jednostavno podložniji laskanju nego ranije.
Tražeći njegove savete, Tramp se približio Kisindžeru pokazujući da ga smatra čovekom sadašnjosti a ne prošlosti. Kisindžer se, sa svoje strane, možda nada da bi mogao dobiti ulogu u novoj administraciji, kao specijalni izaslanik odgovoran za resetovanje odnosa sa Rusijom ili čak Kinom.
To je, naravno, brak iz interesa. Trampu je očajnički potrebno da podigne svoj dignitet, a Kisindžer definitivno to može da ponudi. Umirujuća spoljnopolitička mantra izabranog predsednika bila bi: „Nemojte brinuti, iza mene stoji Kisindžer.“ Ipak, savez s Trampom bio bi i riskantan za Kisindžera, čija bi odbrana izabranog predsednika mogla dodatno da ukalja njegov imidž u SAD i širom sveta.
Posle gotovo pola veka, mnogi ljudi nisu zaboravili da je Kisindžer stajao iza tako mračnih epizoda kao što je bilo „tajno“ bombardovanje Kambodže 1969-70, koje je omogućilo kasniju genocidnu vladavinu Crvenih Kmera u toj zemlji, ili rušenje demokratski izabrane vlade Salvadora Aljendea u Čileu sedamdesetih godina. Moguće je i da se sada ponovo pomaljaju Kisindžerove najreakcionarnije tendencije.
Ako ideologiju stavimo na stranu, znamo da je moć ono čime je Kisindžer fasciniran, ako ne i opsednut. On možda ne može da odoli iskušenju da joj bude blizu, i da na nju ima trajni uticaj koji se relativno može uporediti s onim koji ima Elizabeta II.
Ali, Kisindžer treba da se seti šta je privatni učitelj govorio mladoj kraljici o britanskoj politici: Premijer mora biti „efikasan“, a Kruna mora biti „dostojanstvena“. Da li je dostojanstveno uveravati druge da je Tramp pogodan da vodi najmoćniju zemlju na svetu u periodu dalekosežnih promena?
Istoričari 21. veka jednog dana mogu zaključiti da se „Američki vek“ završio – a „Azijski vek“ započeo – 8. novembra 2016, s Trampovom izbornom pobedom. Ako bude tako, svakako je prigodno da čovek koji je u ranim sedamdesetim pomogao da se Kina otvori prema svetu treba da se priključi predsedniku koji će nesvesno baklju istorije predati Kinezima.
Autor je stariji savetnik na Institutu Montenj u Parizu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
