Kako je funkcionisao domaći obrazovni sistem u pandemijskim okolnostima?

Ovo je jedan od nalaza istraživanja „Formalno obrazovanje u Srbiji tokom pandemije koronavirusa“, autorke Dobrinke Kuzmanović, profesorke na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, koje daje do sada najsveobuhvatniji pogled na to kako se domaći obrazovni sistem snašao u pandemijskim okolnostima.

Istraživanje je sprovedeno u okviru projekta „Pravo na obrazovanje u periodu krize izazvane pandemijom virusa kovid 19 u Srbiji”, koji je realizovao Užički centar za prava deteta (UCPD), uz podršku Evropske unije, krajem 2021. godine.

U kvalitativnom istraživanju učestvovalo je po 50 učenika (6. i 8. razreda osnovne škole i 1. i 3. razreda srednje škole), roditelja i nastavnika osnovnih i srednjih škola, iz 14 gradova u Srbiji.

Tokom prošle školske godine najveći deo nastave realizovan je po kombinovanom modelu, a kada je došlo do pogoršanja epidemiološke situacije u novembru i decembru 2020. đaci su imali onlajn časove.

Istraživanje je pokazalo da su u ovom periodu nastavnici realizovali onlajn nastavu u realnom vremenu, preko platformi za video-konferencije (npr. Zoom, Google Meet, Microsoft Teams), dok su neki postavljali učenicima materijale za učenje i zadatke na platforme i sisteme za upravljanje učenjem (npr. Google učionica, Moodle) ili su im slali putem imejla i/ili servisa za čet (npr. Viber).

Većina nastavnika nije zahtevala od učenika da prate TV časove koji su emitovani putem javnog medijskog servisa. Iako se u nekim školama onlajn nastava odvijala prema školskom rasporedu, bilo je nastavnika koji nisu redovno držali onlajn časove (bilo zbog tehničkih problema ili iz nekih drugih razloga koji učenicima i roditeljima najčešće nisu poznati).

U nekim školama, nastavnici su držali onlajn časove preko platformi za video-konferencije isključivo za dopunsku nastavu i usmeno ispitivanje učenika.

Za učenike iz osetljivih socijalnih grupa koji pohađaju specijalne škole, redovne onlajn nastave u realnom vremenu nije bilo, već su se neki nastavnici povremeno viđali sa decom putem platformi (npr. tokom usmenog odgovaranja) ili u školi, u periodu kada je nastava zvanično realizovana onlajn.

Način rada prilagođavan je individualnim karakteristikama i potrebama učenika (npr. nastavnici su putem imejla slali roditeljima učenika materijale za učenje, ostavljali u školi štampane materijale, pa su ih učenici ili roditelji preuzimali i urađene zadatke vraćali u školu, a neki su čak slali i poštom, ukoliko nije bilo drugog načina).

Što se tiče nastave po kombinovanom modelu, ona je podrazumevala podelu učenika u okviru odeljenja (koja broje više od 15 učenika) u dve grupe, pri čemu jedna grupa pohađa nastavu u školi, a druga na daljinu. U osnovnim školama, grupe su se smenjivale na dnevnom, a u srednjim školama na sedmičnom nivou.

Istraživanje je pokazalo da je onlajn nastava u sklopu kombinovane nastave (za polovinu učenika iz odeljenja koja prati časove od kuće) ređe realizovana.

Čak i kada su postojale tehničke mogućnosti za izvođenje onlajn nastave iz učionice, za većinu nastavnika bio je problem da istovremeno rade sa obe grupe đaka: sa jednom neposredno, a sa drugom na daljinu.

Realizovanje nastave u učionici i na daljinu (u različitim smenama) takođe je bilo izazovno za nastavnike, jer je zahtevalo celodnevno radno vreme. Manji procenat nastavnika koji je učestvovao u istraživanju je radio na ovaj način, dok se od većine učenika zahtevalo da samostalno nauče gradivo koje su njihovi vršnjaci učili u školi, kako bi mogli kontinuirano da prate nastavu, navodi se u istraživanju.

Što se tiče evidencije prisustva učenika na onlajn časovima, nastavnici su generalno bili fleksibilniji nego kada se nastava odvijala u učionici – gotovo svi učenici kažu da je u njihovom odeljenju bilo đaka koji nisu (redovno) pohađali onlajn nastavu, ali najčešće nisu imali negativne posledice.

Učenici sa višim školskim postignućem redovno su pohađali onlajn nastavu (što je u skladu sa odgovorima nastavnika i roditelja). Bilo je, međutim, i đaka koji kažu da su u njihovim školama nastavnici redovno prozivali učenike i evidentirali prisustvo na onlajn časovima, mada to nije bila česta praksa.

Osim što nisu uspevali da osiguraju prisustvo učenika na onlajn časovima (pogotovu ukoliko su im kamere isključene, što je zbog slabije internet veze nekada bilo neophodno), nastavnici, u većini slučajeva, nisu imali uvid u to šta đaci zaista rade tokom onlajn nastave.

Dešavalo se da učenici ne prate čas, već rade nešto drugo (npr. igraju igrice ili međusobno komuniciraju u okviru internih onlajn grupa, nevezano za temu časa), o čemu svedoče i deca i odrasli.

Ispitanici iz sve tri ciljne grupe saglasni su u tome da je onlajn nastavu većina đaka shvatila „manje ozbiljno” i odgovorno nego nastavu u učionici, kao i da određenom procentu učenika školske obaveze nisu bile prioritet tokom pandemije koronavirusa (kao, uostalom, ni pre pandemije, s tim što je sada taj procenat učenika bio još veći).

Atmosfera na onlajn časovima, prema rečima učenika, često je bila „haotična”, učenici nisu slušali ni jedni druge, niti nastavnika, dok nastavnici nisu bili u stanju da uspostave disciplinu i produktivnu radnu atmosferu.

Sa druge strane, manji procenat učenika koji su učestvovali u istraživanju (reč je, po pravilu, o učenicima sa visokim obrazovnim aspiracijama i školskim postignućem) onlajn nastavu shvatao je prilično „ozbiljno” i veoma su se trudili da ostvare kontinuitet u savladavanju školskih zahteva, što nije uvek bilo jednostavno, niti lako.

Što se tiče kvaliteta onlajn i kombinovane nastave, učenici, nastavnici i roditelji smatraju da je on generalno niži nego kvalitet nastave u učionici.

Učenici smatraju da na onlajn časovima (preko platformi za video-konferencije) mnogo više nauče, nego kada im nastavnici pošalju ili postave materijal na školsku platformu za učenje. Isto tako, učenici, kao i nastavnici i roditelji, smatraju da su časovi u učionici i „živa reč” nezamenljivi i da imaju apsolutnu prednost u odnosu na onlajn časove.

Tokom onlajn nastave, učenici su najčešće koristili „pametni telefon” (za praćenje časova, razmenu poruka sa nastavnicima unutar grupa za čet, fotografisanje i slanje domaćih zadataka pisanih u svesci) i laptop računar (za rad na zadacima koji iziskuju korišćenje programa za obradu teksta i tabelarno prikazivanje, izradu multimedijalnih prezentacija, rad na onlajn testovima itd.), ređe desktop računar i tablet.

Istraživanje je pokazalo i da je tokom nastave u vanrednim okolnostima jedan od najvećih problema za učenike bio neujednačenost školskih zahteva od strane predmetnih nastavnika, kao i kriterijuma za ocenjivanje.

Većina nastavnika iz uzorka rekla je da nije imala iskustva u onlajn ocenjivanju pre pandemije koronavirusa i prelaska na nastavu na daljinu.

Zbog ocenjivanja su bili zabrinuti svi učesnici obrazovnog procesa, ali iz različitih razloga.

Nastavnici su najviše brinuli zbog zakonski propisane obaveze da svi učenici do određenog roka budu ocenjeni, što u vanrednim okolnostima nije bilo lako, kao i zbog valjanosti i pouzdanosti sumativnih ocena tokom nastave na daljinu, a dešavalo se i to da roditelji, starija braća i sestre, ali i privatni nastavnici rade zadatke umesto učenika.

Učenici i roditelji brinuli su zbog visokih zahteva i nerealnih rokova, ali nekada i zbog akademske nečestitosti (pogotovu ona deca koja su svojim radom i trudom dolazila do ocena).
Iako su postojale individualne razlike, moglo bi se zaključiti da je većina nastavnika, iz perspektive učenika, ali i nastavnika i roditelja, imala razumevanja za situaciju i kontekst učenja i da nisu bili „rigorozni” tokom ocenjivanja i da su čak bili manje zahtevni nego pre pandemije, navodi se u istraživanju.

Onlajn nastava kao raspust

Učenici su onlajn nastavu i periode kada ne pohađaju nastavu u školi doživljavali kao raspust (u ovome se slažu sve tri ciljne grupe), imali su problem da se ujutru probude za onlajn čas, organizuju svoj radni dan, fokusiraju se na ono što je važno, redovno uče i poštuju predviđene rokove.
Neke učenike je onlajn nastava „naterala” da se bolje organizuju, dok su neki nastavili da funkcionišu po uobičajenom ritmu. Učenici, nastavnici i roditelji dele mišljenje da je tokom pandemije koronavirusa, a pogotovu tokom nastave na daljinu, motivacija većine učenika za učenje bila niža nego ranije, kao i da je s vremenom opadala, čak i kod odličnih đaka.
Ipak, uspešniji učenici, sa višim obrazovnim aspiracijama bili su motivisaniji za školsko učenje, kao i maturanti, kojima je školski uspeh bio važan prilikom izbora željene škole i nastavka obrazovanja.

Pomoć u učenju

Većina učenika je rekla da je imala podršku u učenju i savladavanju gradiva od članova svoje porodice. Nekima podrška nije bila potrebna – reč je o uspešnijim učenicima ili, s druge strane, o nemotivisanim učenicima kojima nije stalo do visokih ocena i školskog uspeha (ni pre, a ni tokom pandemije). Neki roditelji, međutim, smatraju da nisu bili u stanju da pruže svojoj deci odgovarajuću podršku u procesu učenja (pogotovu kada je reč o učenicima srednje škole), bilo zato što ne poseduju odgovarajuće digitalne kompetencije ili ne poznaju predmet ili oblast.
Što se tiče podrške u učenju i povratnih informacija od strane nastavnika, odgovori učenika mogu se razvrstati u tri kategorije. Neki nastavnici redovno su odgovarali i pružali podršku učenicima kada god im je bila potrebna (npr. realizovali dopunsku nastavu, organizovali dodatne onlajn časove kako bi proverili da li su učenici razumeli gradivo, podučavali ih stategijama učenja, trudili se da im što bolje objasne ono što ne razumeju, neki su nabavili table na kojima su pisali tokom onlajn časova od kuće). Drugu grupu čine oni nastavnici koji su pružali podršku učenicima, mada to nije uvek bilo uvremenjeno, dok su u trećoj grupi oni nastavnici koji su samo „odrađivali” svoje obaveze i učenicima povremeno slali povratne informacije i/ili materijale za učenje.