Kako je Hašim Tači rešio da pravi istoriju

Ni u jednome od dokumenata nije pisalo kakva će biti Zmijina budućnost. To su mu, sigurno, rekli drugi članovi delegacije, jer on sam nije pročitao pregovaračka dokumenta. A nije ih pročitao, verovatno, stoga što u njima nije bilo istorijski jasno određeno to kakva će biti Zmijina sudbina, jedina stvar koja je u stanju da probudi njegovo interesovanje.

U jednome od dokumenata stajalo je da OVK, nakon što sporazum stupi na snagu, neće više postojati. Pomenuto je, tokom pregovora, da će ljudi iz OVK, koji su završili odgovarajuće kurseve, moći da budu u Jedinicama za specijalne operacije ili u policiji.

Zmija mi je rekao da ne želi da bude u policiji, kao ni u specijalnim jedinicama.

U to vreme je, dakle, postalo jasno da postoje tri stvari koje nije želeo: da postane nastavnik istorije, policijski nadzornik ili pripadnik specijalnih jedinica od kojih će se kasnije formirati vojska.

Istovremeno, onima koji su hteli da shvate kako je on video sebe, počeo je da šalje tihe signale. I pre nego što ćemo doći u Rambuje, počeo je da menja fotografije koje su izlazile u javnost. Umesto fotografija u uniformi s oružjem, počeo je da razdeljuje fotografiju na kojoj je ispred kompjutera.

U toj igri sa simbolima, Zmija svojim postupcima svedoči da je odavno prevazišao granice istorijskog determinizma. Na fotografiji sa Ademom Demaćijem, odelo je razumeo kao znak njegovog novog društvenog statusa, statusa političara. Fotografiju iz rata, ispred kompjutera, projektovao je u imidž intelektualca, duhovnog predvodnika oružane borbe.

Student istorije Hašim Tači nije želeo da bude nastavnik, policajac i pripadnik specijalnih jedinica. Hteo je da bude neko, u odelu, prepoznat od drugih kao čovek duhovnog stvaralaštva, koji sedi i usmerava borbena dejstva preko kompjutera. Hteo je da bude deo elite.

Postoje, uprošćeno rečeno, dva puta društvene pokretljivosti, odnosno kretanja naviše u toj pokretljivosti.

Jedan je evolutivni. U Zmijinom slučaju, evolutivni put bi bio dugačak. Podrazumevao bi ne samo posvećeno školovanje u osnovnoj školi u susednom selu, zatim u srednjoj školi u Klini, a zatim na fakultetu u Prištini. Pored toga, podrazumevao bi i dalju profesionalnu izuzetnost, uzoran rad. Kao i stabilan i društveno promotivan sistem, koji bi trebalo da ga nakon toga rada nagradi napredovanjem u društvu. Politički stabilno Kosovo je od 1968. do 1981. godine izgradilo sopstvene institucije upravo uz pomoć takvih evolutivnih povesti društvene pokretljivosti. Deca sa sela, nedaleko i od Zmijinog, predanim radom i uz malo sreće, uspela su da izgrade obrazovne, zdravstvene, informacione i državne institucije. Povest novih kosovskih elita nije bila povest njihovih naslednika, već u najvećem broju slučajeva, povest tek pristiglih, deca sa sela, kao što je to i povest Hašima Tačija.

Student istorije Hašim Tači trebalo je da uloži još mnogo godina studija kako bi uspeo da se identifikuje kao deo nove intelektualne elite, čak i na jednom tržištu toliko prepunjenom istoričarima.

No, drugi je put revolucionarni. Prvom prilikom mu se revolucionarni put ukazao ukidanjem autonomije. Tada je izašao u odelu na demonstracije, i postao neko. Drugom prilikom mu se revolucionaran put ukazao obustavljanjem onoga što se uslovno nazivalo stanjem mira, ili barem stanjem bez ratnih dejstava i oružanih borbi. Tada je izašao u ratnoj uniformi, da bi se, nešto kasnije, pojavio s jednom neobičnom tvorevinom, nazvanom Politički savet OVK (ekvivalentnom partizanskom Komesarijatu u Drugom svetskom radu).

I, ponovo zatim u delu, kao predstavnik Komesarijata, odnosno OVK.

Ovaj drugi put, instinkt je rekao Zmiji da treba da teži visokom nivou na lestvici društvene pokretljivosti, onom na kome je elita.

Otuda i njegovo pitanje, sa sarkastičnim podtonom:

A šta, ja da budem profesor istorije u Mališevu?

Unutar ovoga drugog puta, postoji i jedna izražena forma društvene pokretljivosti, nešto što se zove revolucionarno odlikovanje.

Ovaj pojam podrazumeva da se oni koji učestvuju u revoluciji (oružanoj borbi ili zbacivanju vlasti) u momentu promene, u vremenu nakon revolucije, nagrađuju u opipljivoj formi.

Partizani u bivšoj Jugoslaviji, okupljeni oko Komunističke partije, kao i oni u Albaniji, podrazumevali su da je njihova nagrada vlast. Krvavo su izvojevali pobedu, jedini oblik legitimiteta koji se ne mora na druge načine društveno kanalisati.

Još ranije, Ahmet Zogu je nagrađivao svoje oficire ne samo činovima, već i jednim urbanističkim projektom, kojim je deo Tirane uređen kao elitno naselje za pobednike revolucije. (Ovo naselje se zvalo Blok, u doba Envera Hodže, kada je, umesto pristalicama Ahmeta Zogua, naseljeno pristalicama Envera Hodže.)

Takve tradicije nastavljene su i nakon pada komunizma. Prvi predsednik nezavisne Hrvatske nagradio je svoje pristalice, uključujući i oficire srednjeg ranga, parcelama na jadranskim ostrvima.

Hašim Tači, zvani Zmija, osećao je, kada nije hteo da postane profesor u Mališevu, da su nagrade na evolutivnom putu postupne i spore.

Osnovni problem, međutim, bio je to što ga je revolucija dovela do Rambujea, a ni u jednom od dokumenata pregledanih na ovoj konferenciji nije se moglo videti njegovo revolucionarno odlikovanje.

Da, istina je da su dokumenti govorili da će nagrađeno biti Kosovo. Biće stavljeno pod međunarodni protektorat, štaviše, pod protektorat NATO-a, najveće moći koju poznaje čitava dosadašnja istorija čovečanstva. Biće oslobođeno od Srbije. Otpočeće demokratski proces izgradnje institucija, koje će, nakon trogodišnjeg perioda, biti u stanju da organizuju javno određivanje statusa Kosova.

Ali, takođe je istina i da u dokumentima nije bilo ničeg o revolucionarnom odlikovanju. Štaviše, tražili su od mladog političkog komesara da potpiše ukidanje OVK, demobilizaciju i predaju oružja.

Sporazum u Rambujeu nagradio je Kosovo, ali ne i Hašima Tačija. Odredio je novi revolucionarni put, put izgradnje države i nezavisnosti. Ali nije odredio revolucionarni put Hašima Tačija; štaviše, revoluciju će od sada voditi NATO, a ne OVK. I Zmija bi tako ostala bez svog revolucionarnog odlikovanja – trebalo bi da se usmeri na evolutivni put (da uzme učešća u izgradnji demokratskog sistema). A on se već predodredio za revoluciju, a ne za evoluciju.

Dan pre završetka konferencije dao je ostavku u rukovodstvu delegacije i odlučio da ne potpiše Sporazum.

Na izlasku iz sale, Hašim Tači, zvani Zmija, uvredljivo je saopštio upozorenje o nesreći koja čeka Kosovo: „Vaša deca će učiti engleski!“

Ne mnogo godina kasnije, njegov sin će učiti ne samo engleski već i turski, u jednoj turskoj privatnoj školi na Kosovu.

Šta se desilo? Otkuda takva transformacija?

Odgovor možda treba potražiti u tranzistoru OVK. tokom čitave konferencije, u šest sati popodne, članovi delegacije OVK prekidali su rad Delegacije, izvlačili rediotranzistor i na kratkim talasima tražili Glas Amerike na albanskom jeziku. Okupljeni oko tranzistora slušali su o događaju u kome su oni bili protagonisti. Radio je objašnjavao kako se oni nalaze u sali zamka Rambuje, kako se u toj sali odvijaju pregovori, kako je u nju stigla državna sekretarka Medlin Olbrajt, te kako im je priprećeno da će izgubiti američku podršku ako ne potpišu Sporazum.

Radio je objašnjavao ono što su i sami doživeli koji trenutak ranije. To što je bilo doživljeno koji trenutak ranije dešavalo se protagonistima istorije, onima koji su bili unutra. Dok su, sada, oko tranzistora, oni bili publika, posmatrali su sa tribina šta se dešava, i šta se desilo. Jer, imali su potrebu da spoznaju stvarnost sa verodostojnog mesta. Ne bi poverovali da se nešto desilo ako to ne bi rekao Glas Amerike. Samo tada su postajali protagonisti istorije.

Hašim Tači, zvani Zmija, nije bio tu kada se slušao radio. Obično je bio negde naokolo, šunjao se po zamku. Nije osećao potrebu da na radiju sluša evoluciju konferencije; imao je potrebu za sopstvenim, posebnim izvorom informisanja koji bi mu ispričao tok istorije.

Jedan od njegovih izvora, koji je dolazio iz visokih američkih krugova, rekao mu je da će se ova konferencija završiti bez rezultata. I da će biti organizovana druga konferencija, negde u Americi, jer Amerikanci ne žele da bude uspešna neka mirovna konferencija u Francuskoj.

Njegov izvor zvao se tada Sefedin Sanaj, i bio je jedan od najvećih podržavalaca OVK u Njujorku, nakon uspešne karijere koju je započeo kao moler, a koju je zamenio karijerom u kompanijama za unutrašnji dizajn (osim krečenja zidova, bavio se i drugim detaljima).

(<I>Za one koji prate događaje, jedno objašnjenje koje nema veze s ovom pripovešću: Sefedin Dino Asanaj našao se u Rambujeu kao savetnik za bezbednost dela delegacije OVK. Dvanaest godina kasnije našao se – ako se može tako figurativno reći – samoubijen s 11 uboda nožem i pismom u kome objašnjava zašto je, kao direktor Agencije za privatizaciju Kosova, oduzeo sebi život. <I>)

Zbog čega je važan ovaj detalj o informacijama Dina Asanaja? Važan je zato što je, kao što je to slučaj i sa drugim članovima Delegacije iz OVK koji su imali potrebu da čuju od glasa Amerike zvaničnu istinu, istinu koja ne proizlazi iz ličnog iskustva, i iz onoga što su svojim očima videli i svojim ušima čuli, i Hašim Tači, zvani Zmija, imao potrebu za interpretacijom stvarnosti koja bi došla od nekoga drugog.

Jer je obema stranama, i onima koji su, dakle, slušali tranzistor, i njemu koji je slušao Dina Asanaja, bilo potrebno da dobiju potvrdu od drugih o istoriji koja se stvarala, a u kojoj su oni bili protagonisti.

Toga dana, kada sam u ime kosovske delegacije potpisao kompromis, kojim je delegacija prihvatila Sporazum u Rambujeu, ali je tražila dodatno vreme za konsultacije i formalnu ratifikaciju, Hašima Tačija, zvanog Zmija, trebalo je nagraditi nekom budućom ulogom.

Bilo je to problematično. On se povukao dan ranije iz rukovodstva i odbijao je svaku ideju o osnivanju neke privremene vlade, u kojoj bi bili zajedno Demokratski savez Kosova i OVK.

Rešenje je pronašao Džejms Rubin, portparol Stejt departmenta, koji je, na insistiranje američkog diplomate Džima O'Brajena, izvukao Hašima Tačija, zvanog Zmija, iz sale za sednice, kako ne bi opstruirao dalju proceduru.

U polusatnom razgovoru, nakon što su srušena sva uverenja o istorijskoj ulozi koju je imao Sporazum u Rambujeu, o istorijskoj ulozi koju je imao trenutak u kome su u odbranu Kosova stale Sjedinjene Američke Države, Džejms Rubin je ispričao Hašimu Tačiju, zvanom Zmija, kako ima jednog prijatelja koji piše filmske scenarije u Holivudu, i kako bi možda bilo dobro da on napiše jedan scenario o njemu. Za film. Za Holivud.

I od toga trenutka, Hašim Tači, zvani Zmija, prekinuo je svoje protivljenje Sporazumu u Rambujeu, shvatajući da je istorija već pronašla svoje puteve napretka i da je on protagonista u njoj. U istoriji, a možda i u filmovima.

Tako gledano, istorija Kosova imala je sreće što je Džejms Rubin imao prijatelja scenaristu, štaviše, prijatelja koji mu je bio na umu u tim trenucima i koji je poslužio njegovom triku. I koga je Hašim Tači, zvani Zmija, koji nije želeo da bude nastavnik istorije u Mališevu, video kao opipljivi zračak, na relativno bliskoj razdaljini, ili u ne tako dalekoj blizini, mogućnosti da se o njegovom životu i delu napravi film, čak u Holivudu.

Ali, koliko je to razumljivo u istorijskoj interpretaciji?

Sa aspekta Hašima Tačija tu postoji konzistencija interpretacije. Na evolutivnoj putanji – hod pešica do drugog sela kako bi stakao osnovno obrazovanje, srednja škola u Klini, Istorijski fakultet, nastavnički poziv u Mališevu – ništa od toga ne dostiže do sna o jednom holivudskom scenariju.

Na revolucionarnoj stazi, međutim, sasvim je razumljivo da u jednom trenutku treba da dođe nagrada, i ta nagrada, u nedostatku nečega drugog (ili čak i da je bilo ičega drugog) može da bude glavna uloga u Holivudu. Uostalom, glavna uloga je neminovna; bilo u istoriji, bilo u Holivudu. Ili i u jednom, i u drugom.

U izdanju Samizdata B92

Izdavačka kuća Samizdat B-92 objavila je esejističko-publicističko-memoarsku knjigu kosovskog novinara, građanskog aktiviste i književnika Vetona Suroija pod naslovom „Zmijske noge“. Autor, uz napomenu da nema pretenzije da otkrije definitivnu istinu, donosi kako sam kaže, „gomilu skica“ o dinamičnoj i fragmatičnoj kosovskoj stvarnosti na kraju XX i početkom XXI veka. U dogovoru sa izdavačem, Danas prenosi odlomak iz ove knjige u kojoj se objašnjava razvojni put aktuelnog kosovskog lidera Hašima Tačija. Izbor i oprema teksta redakcijski.