Kako je iz Srbije odletelo 100 miliona evra

… u razmaku od sedam godina, glase: “Odobrena visina rutne naknade koja stupa na snagu 1. januara 2019. je 29,48 evra” i “Odobrena visina rutne naknade koja stupa na snagu 1. januara 2012. je 44,54 evra”.

Dakle, prema zvaničnim podacima, cena rutne naknade (unit rate) pala je za sedam godina 15,06 evra, ili 34 odsto. Rutne naknade (kolokvijalno – taksa) avio-prevoznicima naplaćuje Eurokontrolova Centralna služba za naplatu rute (CRCO), koja potom taj novac vraća kontrolama letenja za pokrivanje njihovih troškova.

Šta se dogodilo da taksa koju naplaćuje SMATSA toliko padne a da u posmatranom periodu ta ista taksa za prelet preko Albanije bude povećana s 45,15 na 50,29 evra, ili 12 odsto. Da li neko u Briselu mrzi srpsko-crnogorsku Kontrolu letenja pa joj je drastično skresao taksu?

Logičan razlog obaranja takse mogao bi biti smanjenje broja preleta aviona preko teritorije koju opslužuje SMATSA (Srbija, Crna Gora i deo BiH). Taj argument odmah otpada jer nije tačan. Zvanični podaci pokazuju suprotno – da je obim posla u posmatranom periodu znatno povećan (oko 40 odsto): na nebu koji SMATSA kontroliše 2012. bilo je 468.333 preleta, da bi zatim svake godine rastao i 2018. bio 614.556 preleta.

Taj rast vidi se i iz ostvarenog saobraćaja merenog naplativom obračunskom jedinicom (služi izračunavanju cene preleta) koja je 2012. dostigla broj od 1,8 miliona a 2018. godine 2,5 miliona. Dakle, ako raste obim posla (40 odsto), rastu i troškovi pa bi morala da raste i taksa. Ali, ona je pala 34 odsto.

Šta je uzrok?

”Pad vrednosti naknade znači da rukovodstvo SMATSA nije umelo da planira, nije umelo da napravi troškovnik, nije umelo da ga brani u Briselu i na kraju nije umelo da potroši budžet pa je iz godine u godinu Eurokontrol određivao sve manje takse. Taj proces je, nažalost, nepovratan i nemoguće je jednokratno vratiti staru cenu”, objašnjava dugogodišnji saradnik Eurokontrola.

Inače, cena takse određuje se prema unapred utvrđenoj formuli, a na njenu visinu utiče nekoliko troškova. Pripreme za odbranu predloženog budžeta (u kome je i cena takse) u Briselu najvažniji su deo posla menadžmenta svake kontrole letenja. Tražena cena takse samo je vidljiva sublimacija velikog znanja, analitičkog rada, vizije razvoja, prethodnih pregovaračkih sposobnosti u pridobijanju aviokompanija da koriste baš određeni vazdušni prostor ali i dozvoljenog lobiranja. I tek kad se dokaže da su troškovi prihvatljivi, onda se pregovara o visini takse. Logika u pregovorima je jednostavna: veći prelet znači više rada i veće troškove a veći troškovi znače više para iz Brisela.

Ali, nije jednako vredan prelet svakog aviona. Svaka kontrola letenja bori se da ima što više preleta velikih aviona (na primer, Erbas A380 ili Boing 787) zato što njegova težina vredi kao šest Boinga 737. Sposoban generalni direktor bori se da dobije što više preleta velikih aviona koji lete, na primer, za Australiju, trudi se da rutna mreža (SMATSA ima svoj Koridor 10) njegove kontrole leta ima idealnu putanju (najmanje kašnjenje) i najmanje troškove. Zato je važno da stručnjaci nacrtaju rutu koja se što više približava idealnoj putanji po Velikom krugu ali da to urade na regionalnom, evropskom i panevropskom nivou.

Za pregovore u Briselu važna je prognoza saobraćaja (pravi se na osnovu mreže) za narednu godinu koja služi za planiranje troškova. Baza troškova koji utiču na određivanje cene takse su: plate, školovanje i službena putovanja zaposlenih, operativni troškovi, amortizacija, investicije, inflacija i cena kapitala u zemlji. Za svaku od ovih stavki, menadžment mora da spremi analizu kojom dokazuje zašto traži veće cene takse.

Podaci iz Eurokontrola pokazuju da je zbog neznanja u planiranju troškova i zbog lošeg poslovanja rukovodstva SMATSA od 2013 (kad je postavljen novi partijski menadžment) do 2019. izgubljeno više od 100 miliona evra. Rukovodstvo nije uspelo da održi ni nivo ukupnih troškova svih entiteta (SMATSA, crnogorska Agencija za civilno vazduhoplovstvo, Direktorat civilnog vazduhoplovstva Srbije i KFOR koji kontroliše vazdušni prostor Kosova) koji ulaze u budžet na nivou od 84,5 miliona evra iz 2012.

Odbranjeni i odobreni troškovi svake godine padali su za oko osam miliona evra i, na primer, 2018. bili su 74,5 miliona evra. Tako je samo zbog lošeg planiranja za sedam godina izgubljeno 55 miliona evra.

Plate (plus školovanje i službena putovanja) najveća su stavka u bazi troškova skoro svake kontrole leta. Iako ti podaci pokazuju da je u SMATSA učešće plata u ukupnim troškovima poraslo od 2012. do 2018. devet odsto (sa 3,8 na 4,6 milijarde dinara) to ne znači da su plate i zaista povećavane već da je povećan broj zaposlenih (isključivo po partijskoj liniji). Inače, poslednje povećanje vrednosti boda za plate bilo je 2012, pa su zarade faktički za pet godina smanjene 25 odsto. SMATSA je najveći udar na svoj ključni troškovni argument (plate) za povećanje budžeta pretrpela 2013. kad se umešao tadašnji potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić. Da bi pokazao kako je Vlada posvećena budžetskoj štednji Vučić je zabranio da SMATSA podeli 13. platu rečima: ”Bando lopovska, marš napolje! Kako vas nije sramota!

Napolje da vas nikad više nisam video! Nikad vam nije dosta para, a imate najveće plate u Srbiji”. Inače, SMATSA nije javno preduzeće, niti agencija Vlade i nije budžetski korisnik već se finansira iz naplaćenih prihoda Eurokontrola. Vučić je tako učinio nepopravljivu štetu toj organizaciji i faktički postao saučesnik budućeg obaranja najvažnijeg elementa baze troškova na osnovu koje se izračunava cena takse. U SMATSA nije poštovan ni Kolektivni ugovor po kome svako povećanje obima posla od pet odsto automatski zahteva korekciju plata. Takva poslovna politika izazvala je odlazak kontrolora. Za pet godina njihov broj smanjio se, na primer, u Oblasnoj kontroli Beograd s 263 na 150 (na nivou cele firme broj kontrolora smanjen sa 408 na 276).

Vučićev izliv populizma iz 2013. nije isključivi krivac smanjenja takse. Ništa manje značajan element baze troškova su i investicije. Kontrola letenja je visokotehnološka delatnost koja stalno traži nova ulaganja u modernizaciju opreme i znanja. Tu ambiciju stalno podstiče Eurokontrol i nikad na tome ne štedi. Koliko god je novca potrebno za takve investicije, Eurokontrol je spreman da finansira, ali i da kažnjava one koji ne potroše budžet za te namene. Primera radi, ako neka kontrola leta u tekućoj godini ne ostvari polovinu planiranih investicija, novac koji je iz Brisela dobijen za te namene mora da se vrati.

Prema podacima iz Brisela, u periodu 2013/18. SMATSA je, u zavisnosti od godine, uspevala da potroši između 14 i 50 odsto sredstava namenjenih za investicije. Kad se budžet loše isplanira i neznalački troši, odmah stiže kazna iz Brisela koja značajno utiče na loše poslovanje. Te kazne donele su gubljenje dodatnih 45 miliona evra. Kako?

Za razumevanje finansijskog poslovanja važan element je tzv. povratna klauzula. Po toj klauzuli, recimo, ako SMATSA 2019. ne potroši deo novca (bilo za koje namene – plate, obuku, edukaciju, amortizaciju, investicije) koji je dobila od Eurokontrola, nepotrošenu sumu prenosi u iduću godinu i za toliko manje dobija novca iz Brisela. Ali, to nije sve. SMATSA je u obavezi da 2021. vrati Eurokontrolu novac koji nije potrošila 2019.

Dakle, veoma je važno da rukovodstvo ume da u tekućoj godini potroši sve tražene i dobijene pare od Eurokontrola. Postoji i obrnuta situacija koja pokazuje da je rukovodstvo veoma sposobno – kad neka kontrola leta u jednoj godini potroši više nego što je dobila iz Brisela onda joj Eurokontrol posle dve godine nadoknađuje tu sumu (odjednom ili u ratama). Taj slučaj dogodio se 2011. i 2012. kad je staro rukovodstvo SMATSA iz Brisela navuklo dodatnih 14,5 miliona evra koje je dve godine kasnije (2013. i 2014) omogućilo novom rukovodstvu da dobro živi od stare slave.

U poslovanju SMATSA ima puno neiskorišćenih sredstava u periodu 2013/18, pa je u obavezi da nepotrošeni novac vrati Eurokontrolu kroz dve godine. Na taj način, SMATSA je stvorila obavezu da Eurokontrolu mora da vrati 45 miliona evra. Do 31. decembra 2018. vratila je 13,5 miliona evra a narednih godina treba da vrati 31,5 miliona.

Podaci pokazuju da je za sedam godina SMATSA nenamenski potrošila a nije prijavila 48 do 50 miliona evra. U dokumentima piše da je, na primer, 2016. nenamenski potrošeno 10-ak miliona evra. Novac je u ovom periodu uglavnom trošen (a da o tome nije obaveštavan Eurokontrol) na donacije: dva automobila srpskim institucijama na KiM, kompletna infrastruktura za heliodrom VMA, brašno za humanitarnu organizaciju Majka devet Jugovića, automobil Centru za socijalni rad u Zubinom potoku, opremanje gama centra u Kliničkom centru Srbije, oprema za bolnice od Zvezdare, Valjeva, do Tiršove i Bežanijske kose.

Da li je moguće zaustaviti pad vrednosti takse? To pitanje dobija na značaju zbog procena da bi ona mogla da padne na 18 evra. Prostora za skromno podizanje takse ima, što pokazuje odluka iz Brisela da našoj Kontroli letenja podigne takse na aerodromima. I analiza Eurokontrola predviđa blagi rast takse 2020. na 30,04 evra a 2024. na 32,81 evro. Da bi se to i dogodilo neko iz SMATSA mora uverljivo da obrazloži i odbrani troškove. U proteklih sedam godina nije imao ko. Rešenje je ili obrazovati sadašnje rukovodstvo ili ga zameniti novim menadžmentom čije će se znanje poštovati u Briselu.