Kako je izgledalo istorijsko potonuće „Fristajlera“: Neki plaču, neki se smeju, neki se slikaju, neki i dalje piju i pitaju se kakav je provod na drugim mestima…

Pored Save, na šetalištu „Promenada“ u Beogradu na vodi, najviše je naime Rusa, i pojedinačno i porodično. Ruski se čuo češće nego srpski, i češće nego engleski, u mnoštvu ljudi, od kojih su neki prosto visili sa ograde iznad reke, iako nečega što bi se zvalo opštim slavljem, nije bilo.

Jer, kao da je gradski trg ili slobodni prostor sličan krugu pravi oblik gde ljudi mogu da se povežu u zajedničku veselost, dok se to pokazuje nemoguće u dugačkom uskom prostoru duž rečne obale.

Kod restorana „Savanova“ kuvano vino za trista dinara, i točeno pivo za 350, sve pomešano sa vodenom izmaglicom u vazduhu i česticama zagađenja, ne dižu atmosferu do prave karnevalske.

Posetioci su više radoznali da vide kako izgleda doček na vodi u Beogradu, nego što se provode. Najbolji pregled imaju oni koji su se postavili sa obe strane Brankovog mosta, a i bolji zvuk koji se pronosi duž reke, nego oni u tesnacu šetališta.

Samo sedam godina ranije, slično tako su stajali su ljudi, koje je dovela vladajuća stranka na Starom mostu, dok Beograda na vodi, još nije bilo.

Stajali su pod kišobranima, dok su temelje buduće Kule „vremensku kapsulu“ postavljali tadašnji premijer Srbije i jedan predstavnik Emirata, a ispod stubova Brankovog mosta, tadašnji funkcioner opozicije vodio nekoliko desetina pristalica na protest, zadržanih od nekoliko policajaca u kordonu.

Spram te 2015. godine dolazeća 2023. je utopijska budućnost, u kojoj Beograd više nije isti, njime caruje Kula, čiju su novu moć pokazale salve vatrometa, i pretvaranje u hologram svemirskog broda.

U podnožju tog dronovima za TV prenos okruženog zdanja, nešto od poznatog života je ostalo isto, pored zaustavljenih taksista i auta, projurili su odmah iza ponoći redovni gradski busevi 15 i 84, pokazujući da utopija nije konačna, dok god ima redovnih polazaka GSP.

A onda se, baš kada je ta utopijska slika Kule izčezavala, na drugoj strani reke, „ukazala“ situacija.

Prvo jedna policijska kola pod sirenom, onda dva kombija interventne policije, onda još džip, sve sa suprotne strane mosta, u liniji preko reke sa Kalemegdanskom tvrđavom.

Žestina kretanja policije, jake sirene, kao da se upravo odigrala pucnjava, tamo na nekom iz reda najpopularnijih rečnih splavova za noćni život u Beogradu i na Balkanu. (Nedaleko odatle na parkingu je pre nekoliko godina ubijen recimo, vođa navijača Velibor Dunjić.)

Vozila se ne vraćaju nego ostaju, a prostor ispred splavova „Konzulat“ i „Fristajler“, odjednom se napunio kao pred matursko veče neke velike škole.

Svi ti mladi posetioci su napolju – najveća noćna mora roditelja u glavnom gradu se obistinjuje, policajci stoje i nadziru širu lokaciju na tom delu Save.

Nadgledaju masu mladih ljudi u čudnom kretanju – koji kao da ne znaju šta bi dalje, da li će se vratiti negde unutra, produžiti na neko drugo mesto ili ostati samo tu u broju od više stotina, ne toliko zajedno, već svaka grupica za sebe. Valjda baš kako su i unutra bili. I ne posmatraju toliko dešavanja oko sebe, uneti u te svoje priče i dogovore, utisak je da bi obratili pažnju tek ako počne da tone i Kalemegdan na drugoj strani obale.

Gotovo sve devojke golišave u tankim haljinama, poneka plače, poneka se smeje, mnogi se slikaju i snimaju, mladići uglavnom u košuljama, poneki nosi flašu votke od po dva litra i poteže…

Ne pričaju o tome šta se upravo dešava, kao da ih se ne tiče, pominju uglavnom neka druga mesta i ljude koji nisu ovde.

Iz njihovih reči ne može se zaključiti da li je neko dojavio bombu, da li se nešto zapalilo – ili, što je najlogičnije na vodi – tone.

„Gde si sad našao da zoveš majku“, čuje se kako neko kaže drugu, koji odmah spušta telefon, valjda da ne ispadne kukavica i javi majci da je dobro.

Jedan mladić vežba, uhvatio se za granu, drugi piša baš usred gužve, nije se ni korak makao u stranu.

Ležernost gomile je u neverovatno oštroj suprotnosti sa napetošću koja izbija iz pripadnika dežurnih službi, dežurne službe kao da su u ratnom stanju, zavijaju sirene, stalno pristižu policijska vozila, sanitet, čak i veliki vatrogasni kamion.

Tek od policajaca se može saznati da je na delu potonuće „Fristajlera“, može se reći istorijsko u momentu Nove godine, da li kada su posetioci počeli da skaču u ponoć, ili kada su se svi ukrcali na doček, ili iz nekog drugog razloga.

Potonuće istorijsko, i eto, različito od požara na splavovima „Cunami hauz“ od pre nekoliko godina. „Fristajler“ je tonuo polako, a još sporije se masa razilazila.