Kako je izgledao prvi radni dan đaka prvaka u školama

Sve ostalo bilo je drugačije. Bez priredbe dobrodošlice i sa maskama na licu prvaci u Osnovnoj školi Jelena Ćetković u Beogradu juče su pre podne počeli svoje školovanje. Gužva na ulazu u dvorište u 10.30 časova dočekala je decu i roditelje iz smene B.

Polovina svakog od šest prvih odeljenja svoj prvi školski dan završila je malo pre toga. Odjednom su svi izmešani pravili grupne fotografije. Devojčice u haljinicama, sa ukrasima u kosi, dečaci više sportski, u farmerkama, majičicama, tek poneki u košulji, a svi sa rančevima.

Učiteljice su ispratile prvu grupu i sa žutim balonima na kojima je bio ispisan razred koji će voditi dočekale grupu B.

– Gde da stanem, okretalo se jedno dete oko svoje ose. Zbunjeni, neki su samo stajali iza linije, kako im je rečeno i ćutali. Drugi su pričali i već uspostavljali kontakt sa drugarima. Bilo je i suza radosnica, kod nekih i onih drugih.

– Hoćeš me sigurno čekati kad završim, pitala je zabrinuto devojčica sa rancem u obliku leptira svoju mamu.

– Bićete u školi samo jedan sat, tu smo i čekaćemo te, odgovorila joj je mama. Ne verujući do kraja, suznih očiju, devojčica ju je samo zagrlila i odlučila da je ne pusti dok učiteljica nije rekla da je vreme da se krene unutra.

Bilo je i onih sa „egzistencijalnim“ problemima i ozbiljnim pitanjem mami: zašto mu nije spremila ručak za školu, kada mu već sada krči stomak?

Roditelji su se mahom stoički držali, mahali deci kada su krenula da ulaze u školu, snimalo se i slikalo na sve strane i kada je i poslednje dete ušlo, neki su ostali još koji trenutak.

– Nije baš isto kao pre. Sve je drugačije, kaže jedna mama, koja je pre sedam godina 1. septembra u istu školu ispraćala stariju kćerku. Tada su, kaže, stariji đaci napravili priredbu, bilo je svečanije. „Sada toga nema, sve nešto na brzinu“, dodaje sa setom.

Uzbuđenje zbog polaska nekako je u senci epidemije virusa jer roditelji su više zabrinuti kako će sada sve izgledati.

Raspituju se do kada treba da se donesu potvrde iz firmi da su zaposleni i u obavezi da idu u kancelarije, neke brine kako će i da li dobiti produženi boravak u školi. Nekima nije jasno kako će oni koji rade prepodnevnu smenu moći da dovedu dete u 11 i „pokupe“ ga iz škole u pola jedan ili jedan.

– Sad je jedan tata rekao: zamisli, može da se desi da tek kada krenu u drugi upoznaju ceo razred. Najviše je problem to oko boravka, kako ćemo da se organizujemo. Nama je, na primer, ovo prvo dete, nemamo iskustva, biće nezgodno zbog posla i organizacije, kaže mama dečaka iz I-2.

Licitira se i time koliko će ovakav režim rada potrajati.

– Dajem im mesec dana, kaže jedan otac. Drugi ga pita otkud mu to. Priča se – a roditelji te priče intenzivno šire dalje – da će s jeseni kada se epidemija zaoštri, kako je uostalom i najavljivano, svi preći na onlajn.

Za utehu, makar onima koji imaju prvake, jeste i to što su kako-tako ipak, krenuli i dobili priliku da upoznaju učiteljice i nove drugove. Makar polovinu odeljenja.

U ćaskanju, raspitivanju gde mogu da se kupe sveske, nalepnice, uvijači i ostala potrebna oprema prošao je i prvi sat školovanja. Po izlasku, svi su počeli da skidaju poluprazne rančeve i pritrčavaju roditeljima.

– Lepo je, odgovara kratko devojčica iz I-6 na pitanje kako je bilo.

Na većinu pitanja, međutim, deca ne odgovaraju. Kako je bilo, šta ste radili, jel’ ti se sviđa učiteljica, kakve su boje zidovi?

– Klupe su žute, kaže jedan dečak. Od informacija mogla je da se „izvuče“ još po neka. Sedeli su sami, učiteljica je nešto pričala i WC je odmah preko puta učionice. Za prvi dan dosta. I da, najvažnije – nema domaćeg za sutra.