Kako je izgledao rad u najvećem osiguravajućem društvu na svetu?

List Pravda na unutrašnjim stranama donosi priču najvećem osiguravajućem društvu u Njujorku nekada. U centrali “Metropolitena” je bilo zaposleno oko 15.000 činovnika i 30. 000 posrednika.

Dnevni promet je bio oko 12 miliona. Za godinu dana društvo je primalo oko 100 miliona pisama, imalo je i biblioteku koja je na raspolaganju imala 100.000 knjiga. Bilo je oko 120 lekara i 150 činovnika.

Svi zaposleni u ovom osiguravajućem društvu su dobijali besplatan ručak koji se sastojao iz menia sa jelima određenih kalorija koje su povećavale radnu sposobnost zaposlenih. Troškove oko davanja besplatnog ručka su nadoknađivali povišenom radnom sposobnošću zaposlenih.

Predsednik najvećeg osiguravajućeg društva bio je 60-godišnji Frederik Eker. On je kao i većina Amerikanaca napravio karijeru na neobičan način.

Sa 14 godina je počeo da radi u “Metropolitenu” za veoma malu platu, a kasnije je imao svoju kancelariju, sa godišnjim honorarom od 150. 000 dolara.

Ovo osiguravajuće društvo je svim svojim klijentima garantovalo dug i zdrav život bez obzira u kom delu Amerike se nalaze. Kada bi se neko od klijenata razboleo bilo da je u Sjedinjemim Američkim Država ili Kanadi, „Metropoliten“ je slao lekare, bolničare i lekove i u potpunosti se starao da se bolesnik izleči u što kracem roku.

Osiguravajuće društvo “Metropoliten” je bilo poznato kao najveća štedionica Amerike. Sve ono što državne vlasti nisu postigle na polju socijalnog osiguranja građana, postiglo je ovo društvo.

Svaki činovnik i službenik društva je bio dužan da se osigura kod svog društva u slučaju bolesti, nesrećnog slučaja i smrti.

Prostorije za rad su bile uređene po najnovijim propisima savremene higijene. Osvetljenje po kancelarijama su regulisale foto-ćelije, pa ako sunčeva svetlost nije dovoljna automatski se ukopčavala veštačka sunčeva svetlost. Zaposleni su u toku radnog vremena imali na raspolaganju i dve gimnastičke sale.

Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.

U težnji da se naše narodne igre sačuvaju od zaborava i propasti Etnografski muzej u Beogradu je formirao Odsek narodnih igara i prikupljao sve što je u vezi sa ovom granom umetnosti, pisao je list Vreme.

Potreba da se stare jugoslovenske igre prikupe i zabeleže od zaborava postala je još snažnija nakon rata, jer je pod uticajem stranih pesama i igara naša umetnost počela da se gubi.

U Beogradu se u tom periodu smatralo da je jedina lepota narodnih igara da se igra u šest koraka, bez obzira koje je kolo u pitanju. To je izazvalo nezadovoljstvo kod ljudi koji u “odrasli u kolu”.

Crnačke igre i pesme postale su sve zastupljenije medju tadašnjom omladinom, a kasnije su značajno mesto zauzele i u seoskom štanovništvu. Jedno naše kolo je ponelo ime “Šimi kolo”. Primetila se degeneracija naše kulture, a tome se niko nije bunio, ni suprotstavio.

U medjuvremenu se krenulo sa Akcijom za proučavanje, negovanje i čuvanje narodnih igara, kod mladih se ponovo javila ljubav i smisao za lepotu narodnih igara.

Postojali su i kursevi gde je sva pažnja bila usmerena narodnoj pesmi i igri. Posebna zahvalnost u ovoj borbi pripala je profesorkama Ljubici i Danici Janković. One su stavile sebi zadatak da ožive tada već zamrlu narodnu umetnost.

Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.

List Danas svakoga dana prelistava glavne vesti na današnji dan pre 80 godina, tačnije 1940. godine. Predmet analize su dnevni listovi Vreme i Pravda, koji danas ne postoje. Ideja jeste da se čitaoci vrate u prošlost, da sa vremenske distance vide kako su izgledale vesti, ali i kako su novinari, pa i sami sugrađani, razmišljali u Srbiji u turbulentnom periodu između dva rata i pred sam početak Drugog svetskog rata. Pored političkih vesti, objavljivaćemo i društvene, ekonomske, ali i vesti iz domena zabave i sporta.

Projekat je realizovan u saradnji i uz materijal iz digitalne arhive Narodne biblioteke Srbije i Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“.