Foto: privatna arhiva„Neverovatno je koliko ono što je nama malo, nekome može da izazove ogromnu sreću. To je možda glavna stvar koju sam naučio putujući i radeći po Africi, ali i da je to područje bogatije i fanscinatnije nego što mi ovde zamišljamo“, objašnjava za Danas Luka Miličić iz Jagodine, pokušavajući da sublimira celokupno iskustvo koje je doživeo tokom skoro decenije volontiranja u Keniji i Tanzaniji.
Po struci inženjer šumarstva, godinama živi od poljoprivrede na svojoj zemlji. Pošto u jesen završi voćarske radove, Miličić sebe „počasti“ avionskom kartom do Afrike gde bez nadoknade pomaže učiteljima, mahom u radu sa decom bez roditeljskog staranja.
„Upravo sam se vratio sa poslednjeg putovanja. Ovo je deveti put da sam išao da volontiram, a do sada sam radio u pet sirotišta i tri obdaništa. Bilo je prelepo, nisam želeo da se vraćam kući u ovu klimu, uključujući i društvenu“, kaže naš sagovornik.
Objašnjava da mu je nedostajala samo unuka koju je žarko želeo da vidi, ali jedva čeka da opet poseti Tanzaniju.
Dok tamošnji predavači rade sa nekim od učenika pojedinačno, Lukin zadatak je da se pobrine za ostale đake i uglavnom ih uči engleski jezik.
„U Keniji svi odlično govore engleski. Što se tiče Tanzanije, slabije, ali ipak solidno. Pevam sa decom, imamo razne igre. Uče tako što im pokazujem boje, brojeve, delove tela i slično. Ja sam od njih naučio desetak pesmica na njihovom, svahili, jeziku, a oni od mene da pevaju pesmu „Tamo daleko“ na srpskom“, rekao je Miličić.
Kako on navodi, kod dece se bez roditelja sa kojima radi vidi nedostatak roditeljske ljubavi, ali i neverovatna požrtvovanost.
Kaže da je neverovatno koliko sve međusobno dele, a do sada je mogao da vidi samo zajedništvo, nikako podele.
„Ima tu mnogo priča, ali recimo, sećam se kada sam devojčici dao voćni jogurt. Ona ga nije probala, sipala je svim drugarima po malo u šake i svako je mogao da lizne po malo sa svog dlana i oseti ukus. Na kraju, za nju nije ostalo ništa, pa je ona sipala vodu u flašu kako bi i ona probala bar malo“, ispričao je za naš portal taj volonter.
Ipak, kaže da mališani u obdaništima i domovima za decu bez roditelja, ne oskudevaju u hrani, odeći i obući.
Ne koristi se mnogo mesa u ishrani, najviše pirinač, pasulj, povrće i ugali – jelo od belog projinog brašna koje je nalik kačamaku kod nas.
Afrika – ljubav na prvi pogled
Luka Miličić otac je troje dece. Kada su oni, kako objašnjava, postali samostalni ljudi sa svojim profesijama i kada im je obezbedio nekretnine u kojima žive, ostali su mu samo voćnjaci u selu Kovačevac.
„Kada završim sezonu, nemam šta da radim preko zime. Tako sam odlučio da se malo posvetim sebi i ispunim sebi želju za velikim putovanjima, o čemu sam oduvek maštao. Moj sestrić je tada radio u Ugandi i pozvao me je da ga posetim“, rekao je.
Tada je Afrika osvojila njegovo srce i nastavio je stalno da se vraća. Shvatio je, kaže, da su to zemlje mnogo bogatije i plodnije u odnosu na predstavu koju je imao ranije.
Nakon te posete, naredne godine, otišao je na turističko putovanje u Ruandu, Zanzibar i Keniju i sve više se zaljubljivao u ističnu Afriku.
„Tada su nam rekli da ponesemo nešto od starih stvari – igračku, telefon, bilo šta, jer ćemo da posetimo sirotište. Tamo su svi turisti pohrlili prema grupi dece. Sa strane je stajao samo jedan dečak koji je plakao i samo sam mu ja prišao. Želeo sam da ga utešim, a on me je samo neopisivo jako zagrlio“, objasnio je Luka.
Upravo to iskustvo opredelilo je njegov dalji put i uticalo na to da postane volonter i druži se sa decom.
Najpre je u gradu Songea radio sitne popravke i održavao živu ogradu, a danas pomaže u obrazovanju.
„Prvi volonterski angažman sam pronašao preko društvenih mreža. Kasnije sam tamo upoznavao ljude i odlazio putem preporuka. Moram da kažem da sam jednom imao dilemu oko ponude za novo angažovanje, nije mi bilo svejedno da odem u nepoznato, ali mi je pomogla naša ambasada u Najrobiju i stvarno su se potrudili da budem siguran i da provere bezbednost ponude, tako da to sve veoma dobro fukcioniše“, priseća se Miličić.
Sada se već navikao na odlaske u Afriku svake godine i veoma je srećan i ponosan što može da pomogne mališanima tamo koji su uvek spremni da se igraju, uče i srdačno dočekaju svakog ko im poklanja pažnju.
Lična higijena je najveća muka
Standard ljudi u Keniji i Tanzaniji je nizak. Luka priznaje da mu je održavanje lične higijene najveća prepreka.
„Nekad nema dovoljno vode, toaleti su prilično neprikladni, čovek tamo mora stalno da se snalazi kako bi održavao higijenu“, objasnio je.
Kaže da porodice uglavnom preživljavaju sa uslovima koji su u Evropi ispod svakog minimuma, a tek oni imućniji imaju mobilne telefone i preko njih koriste internet.
„Uvek mi je u glavi slika te dece koja dodiruju pesak, zemlju, sve, a pred ručak samo blago properu ruke, a potom od pirinča ili nekog drugog jela dlanovima prave kuglice i jedu prljavim rukama“, ispričao nam je sagovornik.
Kako ocenjuje, narod je siromašan, ali je zemlja bogata. Za razliku od prethodnih kolonizacija, sada je stigla nova.
Kinezi i Indusi eksploatišu prirodna bogatstva poput rude gvožđa, a lokalno stanovništvo radi u fabrikama za minimalne svote novca.
„Bogatsva Afrike su velika, ali oni nemaju priliku da ih iskoriste. Ipak, tamo sam shvatio da je siromaštvo postao njihov način života. Oni, bez obzira na standard, deluju tako nasmejano i veselo, to je prosto neverovatno“, kaže Miličić.
Porodice su višečlane, uglavom imaju između četvoro i šestoro dece, a veoma mlade devojke postaju majke i teško je da se nađe žena ispod 18 godina koja već nema potomstvo.
Kao volonter, snosi troškove puta, radi besplatno, a ima obezbeđen smeštaj i hranu odnosno obroke koje dobijaju i deca sa kojom radi. Pored toga, nekada i dokupljuje namirnice, a cene u prodavnicama su oko 30, pa čak i do 50odsto niže nego u Srbiji.
Srpske višnje u Africi
Kao neko ko uzgaja autohtonu sortu višnje u Pomoravlju, Luka Miličić odneo je sadnice ovog drveta i u Afriku.
„Za vreme kišnog perioda su dobro napredovale. Kasnije sam morao da zadužim nekoliko devojčica da ih zalivaju kad ja nisam tu, pa su se nažalost osušile. Ja sam u Srbiju doneo avokado i mango i uzgajao ih dok nisu prerasli saksije“, kaže naš sagovornik.
Osim što se svesrdno trudi oko edukacije mališana, pomogao je i u sređivanju zgrade jedne škole, a meštani su za uzvrat postavili njegovu sliku na fasadi kako bi izrazili zahvalnost.
Kako kaže, planira da nastavi da volontira, ali i poseti i zemlje u kojima nije bio, poput Etiopije i Zambije.
Više vesti iz ovog grada čitajte na sledećem linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
